Биографија Милорада Вучелића, новопеченог добитника Ордена Светог Саве другог реда Српске православне цркве
Фото: Агенције
Новопечени добитник Ордена Светог Саве другог реда Српске православне цркве, Милорад Вучелић, прво нас је водио у комунизам, па у социјализам, онда је постао предводник Српства, а сада ће нас – по ордену судећи – и оправославити.
Доносимо његову биографију са сајта Истиномер. Оно што у тој биографији, а ни у осталим другосрбијанским животописима г. Вучелића, не пише јесте податак да је за време његовог директоровања РТС-ом пад Книна и Републике Српске Крајине била вест тек за двадесети минут вечерњег Дневника. Надамо се да та референца није била кључна за наше архијереје при додели ордена који носи име најсветијег оца нашега Саве.
Стање ствари
Истиномер: Биографија Милорада Вучелића
Рођен је 1948. у Сивцу код Црвенке.
Основну школу завршио је у Црвенки, а гимназију у Врбасу. Дипломирао је на Правном факултету у Београду.
У званичној биографији наводи да је новинарску каријеру почео још за време студија, пишући за Студент, Видике и Поља.
„У то време активан је учесник студентског покрета 1968. на Универзитету у Београду. Управо у периоду бурних друштвених превирања постаје и главни уредник Студента“, истиче.
Додаје да је новинарством и „културно-уметничким радом“ наставио да се бави и након студија, пишући за Књижевну реч, Књижевне новине, Политику и НИН.
Од 1977. до 1985. године био је директор Студентског културног центра, где је, наглашава, „запамћен по развијању алтернативних пројеката“.
Уредник НИН-а постаје 1985. године, а на тој функцији задржао се до 1991. Био је и управник „Звездара театра“ и уметнички директор „Будва град театра“.
Милорад Вучелић (Извор: srbijadanas.net)
„Први пут након учешћа у револуционарним студентским превирањима с почетка седамдесетих, политиком поново активно почиње да се бави 1992. Тада, након Другог конгреса СПС, постаје члан Извршног одбора ове партије. Годину дана касније бива изабран за народног посланика СПС у Народној скупштини Републике Србије, а убрзо постаје и шеф посланичке групе ове партије у републичком парламенту. На овој функцији залагао се за одбрану српских националних интереса у условима њихове опште угрожености ратовима који су вођени на просторима бивше Југославије“, истиче у биографији.
Од 1991. до 1992. години налазио се на функцији генералног директора РТВ Нови Сад, а од 1992. до 1995. године био је генерални директор РТС-а. Како пише недељник Време, као директор РТС-а „дубоко ће се урезати у сећање свима који су себе сматрали демократском јавношћу“.
„Суноврат који је тада настао и чија је једна од перјаница био управо Вучелић, испоставило се, оставио је јачи утисак од свега што је овај човек урадио пре тога или што ће можда урадити после. Телевизију је тада и буквално заклопио у Милошевићеву ,Бастиљуʻ, а кад су се радници побунили, њих око хиљаду и по послао је на принудни одмор, објаснивши да је то ,рационалноʻ. Из јавног дискурса изоловао је све што је заиста било рационално, ,другачијеʻ, па су политички неистомишљеници за њега постали непостојећи.“ (Време, 5. 11. 2015. године)
Извор: Новинар.рс
О одласку са РТС, Вучелић наводи:
„Због суштинских разлика у виђењу одбране националних интереса, демократизације друштва и форсирања ЈУЛ-а, 1995. долази до сукоба и разлаза са СПС-ом и Слободаном Милошевићем. Те године постаје председник Управног одбора издавачке куће Комуна.“
Како подсећа, на политичку сцену се вратио 1997. године, „изазивајући велико изненађење јавности повратком у СПС“.
„Од политичких противника стизала су бројна тумачења овог његовог геста. Милорад Вучелић, међутим, објашњава свој повратак жељом да се искористи повољна прилика за демократизацију друштва и спровођење реформи ,изнутраʻ. Након увиђања чињенице да у том тренутку и на тај начин то ипак није било могуће, 1998. године долази до поновног разлаза са СПС-ом“, наводи у биографији.
Ипак, медији су нешто другачије извештавали о његовом одласку из СПС.
„Због недоличног понашања и нереда које је нанело штету политичком угледу и ауторитету СПС, извршни одбор СПС једногласно је разрешио Милорада Вучелића чланства у Главном одбору СПС и са функције народног посланика.“ (Глас јавности, 13. 11. 1998. године)
У част канске Златне палме: Емир Кустурица, Милорад Вучелић, Марко Милошевић, Јовица Станишић и Зоран Лилић (Извор: slobodnabosna.ba)
Од 1997. до 1999. године обављао је функцију председника Управног одбора АД „Телеком Србија“.
После Петог октобра оснива Демократску социјалистичку партију (ДСП), „која након мање од месец дана постојања остварује услове за учешће на изборима за посланике у републичкој Скупштини“.
„Као разлог оснивања ДСП-а Вучелић наводи потребу постојања здраве и снажне партије левог центра, истичући да без такве социјалистичке партије нема ни равнотеже на политичкој сцени Србије“, пише у биографији.
Странка је, међутим, на парламентарним изборима у децембру 2000. освојила свега 31.973 гласова (0,85 одсто).
„Милорад Вучелић познат је и као ватрени љубитељ рукомета. Био је председник Рукометног савеза Југославије (1997-1999), што наводи као једну од најдражих функција у каријери. Активном раду у рукомету враћа се 29. августа 2001. године, поставши председник Рукометног савеза Србије. На тој функцији остаје све до јула 2003. године“, истиче у биографији.
У фебруару 2003. године, после Конгреса Социјалистичке партије Србије, ДСП колективно приступа СПС, а Вучелић постаје један од потпредседника Главног одбора.
У марту 2003, после убиства премијера Србије Зорана Ђинђића, ухапшен је у акцији „Сабља“.
„У време Сабље био 12 дана у самици, штрајковао глађу и смршао 15 килограма. Пуштен је после 20 дана и поднео захтев за одштету“. (Време, 23. 3. 2006. године)
После парламентарних избора у децембру 2003. године изабран је за посланика СПС у Скупштини Србије.
У марту 2006, након смрти Слободана Милошевића, чију је сахрану у Пожаревцу Вучелић организовао, према писању медија, уследила је борба за челно место у СПС.
Милорад Вучелић и Ивица Дачић (Извор: Новинар.рс)
„Прес објављује кратак интервју са Ивицом Дачићем у ком за Вучелића каже: ,Милошевић се још није ни охладио, а он већ креће у кампању. Толико о његовом поштовању мртвог председника. Испада да се боримо за тестамент као Топаловићи. Ја то не желим да радим.ʻ На питање Преса да прокоментарише изјаву Вучелића да ће с радикалима кренути у обарање Владе тек кад консолидује партију, Дачић каже: ,Видели сте протеклих дана шта је Вучелић причао о Милошевићу све до 2004. Зар заиста мислите да ико озбиљан у СПС-у верује Вучелићу?ʻ Милорад Вучелић за данашњи Курир каже да не бежи од преузимања кормила странке јер ће ускоро морати да буде разговарано и о Милошевићу и о странци и о руководству. ,Милошевић је за живота предлагао да ја водим странку у његовом одсуству, али, као ни остале, ни та његова одлука није уважавана. Нису га консултовали кад су на председничким изборима кандидовали Дачића, па прошли катастрофалноʻ, каже он“. (Б92, 20. 3. 2006. године)
На самом крају 2006, на скупу, којем је присуствовало 2.235 делегата СПС, за новог председника изабран је Ивица Дачић.
„Нови председник СПС, после два драматична изборна круга, постао је досадашњи председник Главног одбора странке Ивица Дачић. Он је у другом кругу победио Милорада Вучелића са 495 гласова разлике, односно за Ивицу Дачића гласало је 1.287, а за Милорада Вучелића 792 делегата. У првом кругу, Дачић је освојио убедљивих 1.089 гласова, и за свега двадесетак остао ускраћен за тријумф још у првој фази гласања. Вучелић је, са 633 гласа подршке у првом кругу, био далеко испод Дачићевог резултата, док су Зоран Анђелковић и Петар Шкундрић добили 309, односно 196 гласова.“ (Политика, 4. 12. 2006. године)
Убрзо Вучелић напушта СПС. Тада је изјавио да оснива нову партију.
„Тачно је да планирам да направим нову партију. Биће то модерна, левичарска партија, јер сам ја, као што знате, од рођења левичар.“ (Прес, 7. 2. 2007. године)
Милорад Вучелић и Оливера Ковачевић (Извор: Новинар.рс)
У фебруару 2008. покренуо је лист Печат.
„Биће то озбиљан антиглобалистички лист леве оријентације, једна бритка критика дивљег капитализма. Ускоро ће бити окупљена редакција и верујем да ће то бити један добар и проницљив колектив“. (Вечерње новости, 2. 2. 2008. године)
У октобру 2015. као потпредседник ФК „Партизан“ једногласно је изабран за првог човека Југословенског спортског друштва „Партизан“, а годину дана касније изабран је за председника Фудбалског клуба „Партизан“.
У септембру 2017. именован је за в.д. главног и одговорног уредника Вечерњих новости и свих издања компаније „Новости“.
Наслов и опрема: Стање ствари
Тако је говорио Вучела
Када сам био на функцији, биле су то године велике муке и никада се нисам осећао нешто важним. Тек сада када видим ове који су данас на положајима, помислим да сам и ја могао да се правим важним и значајним док сам био власт.
као социјалиста, 2002, ИД
У фебруару 1992. Милошевић је био врло непосредан. Деловао ми је смирено, озбиљно, прилично усамљено, као сваки државник. Ако говоримо лично, Милошевић је интелигентан, обавештен, свашта зна и уме да буде духовит. Када нешто није могао до краја да образложи, волео је да каже: „Ти то не разумеш“, што је био знак да је разговор завршен.
као потпредседник СПС-а, 2004, српско издање Плејбоја
Он [Милутин Мркоњић] ми сада личи на мачку повађених зуба која лежи у свачијем крилу, а подсетио бих га да смо сви ми некад поред тигра Милошевића изгледали као дивљи рисови.
као члан ГО СПС-а, 31. август 2008, Глас јавности
Милорад Вучелић (Фото: Вечерње новости)
Та кривична пријава је очајнички, политикантски потез који нема везе ни са правом ни са памећу. Њихов обавештајни задатак је да кажу да Срби нису били угрожени већ нахушкани. Изузетно сам поносан на оно што сам радио и мислим све најгоре о НУНС-у.
као бивши уредник и директор РТС-а, о пријави коју је против њега поднео НУНС, 10. јул 2009, Курир
Одласком Милошевића, у мени се угасила амбиција за бављење политиком. Сада је наступило време друге политике, без принципа, уверења.
као бивши функционер СПС-а, 29. јул 2009, Вечерње новости
Управа клуба издала је читуљу зато што је он наш навијач и јер смо осетили потребу. Оптужен је да је напао [директора Партизана Милоша] Вазуру, али је на суду доказано да је чист. Можда има још много осуђиваних навијача, ми то не знамо. Нисмо завод за спровођење санкција, већ постоје органи за то.
као председник ФК Партизан, о убијеном вођи навијача Александру Станковићу, 26. октобар 2016, Танјуг
Држава мора бити упетљана у медије, управо због информација и због општег духовног стања, идентитета и правилног информисања нације.
као в.д. главног уредника Вечерњих новости и високи функционер СПС-а током 1990-их, новембар 2017, ТВ Прва/Танјуг
Од натприродних ствари у животу сам видео само натприродно добре рибе.
социјалиста, о чудима и натприродним појавама, 5. јун 2007, Курир
Прочитајте још
- Милораду Вучелићу награда за животно дело у области информисања
- Милорад Вучелић: Не мрзе они српски народ и Србију због Вучића, они мрзе Вучића због његове борбе
Categories: Преносимо
Црква као да се труди да оно мало верујућих гурне што даље од себе. Искрено – ништа не разумем…
Ovakve bitange uništavaju naše srpstvo.
@Милорад Перовић
Ето одговора у претходном тексту и у коментару Александра (https://stanjestvari.com/2021/10/08/orden_svetog_save_g_miloradu_vuchelitshu/#comment-173628), као и неколико текстова даље (https://stanjestvari.com/2021/10/08/dijalog-o-stepincu/). Обратите пажњу на састав “наше” момчади у преговорима и на очекивања од екуменистичке клике у вези заташкавања вишевековних римокатоличких злочина укључив и оне најзверскије. Тако мали Перица (да не кажем нешто друго на Пери*) треба да замишља и да спроведе помирење. У вези овог и оног претходног лауреата остаје нам да се запитамо да ли се ради о кусуру или о авансу јер је свакако о трансакцији реч.
@Милорад Перовић
“Црква као да се труди да оно мало верујућих гурне што даље од себе.”
Уопште то не доживљавам тако. У цркву идем због себе и због своје деце, а не због свештеника, или владике, или патријарха. Откад идем у моју садашњу парохију, сви свештеници су били одлични. Наш владика је новотар, али срећом ретко долази па нас не смара пуно својим новотаријама. Најважније је имати доброг свештеника, он је ту стално, а остали се појављују ретко па их је могуће занемарити.
Ово вам говорим не да бих се хвалио својом побожношћу, него да укажем да ме готово уопште не занима коме црква додељује ордене и због чега. Какве то везе има са мојим спасењем? Никакве.
Неспорно је да је Вучелић камелеон; ко од политичара није? А он је политичар пре свега осталог, иако се политиком званично бавио повремено. Али орден је добио не због тога што је камелеон него што је цркву пустио на ТВ кад то нко други није смео или био спреман да уради. А и основао је Печат, што је значајна заслуга, мада није то наведено у образложењу доделе ордена.
Сигуран сам да се многи коментатори неће сложити са мном, што ме такође није брига јер њихово слагање или неслагање такође нема везе са мојим спасењем. Не полажем рачуне ником.
Da samo “malčice” podsetim komentatore i čitaoce a posebno “Sudije” , na ovom portalu.
Rođen sam 50- i neke godine.
Čitao sam i bio preplaćen na NIN , od 80-tih godina,
kada je upravo gospodin Milorad Vučelić , bio glavni
urednik ( da se podsetimo , danas je to Ćulibrk , gazde
NIN-A , su u toblerone zemlji , fiktivno) , a tadašnji
NIN , je bio Srpski nastrojen , u tadašnjoj SFRJ ,
u kojoj je malo šta od štampe to bilo .
NIN-ovu pretplatu sam otkazao, kada je umro
Momo Kapor , koji je pisao za NIN.
To mi je bio “jedini razlog ” , da čitam NIN .
Ostalo u njemu je već bilo “zagađeno” ,
belo svetskom građanštinom.
Tada se izdaje list PEČAT , koji je jedini u Srbiji , pisao
na Srpskom narodu razumljivom jeziku, sa Srpskim
pogledom , i sa Srpskim ” Naočarima” , na Srpske
probleme i bez predhodno dobijenih , isflitriranih ,
pogleda i mišljenja, koja su dominantno bila prisutna u
već “Prodatim” , medijima , sa predznakom
“demokratski, objektivno , nezavisno ali sve na štetu
majke Srbije , a sa Demokratskim Vlasnicima , iz zemalja koje su Majku Srbiju, napadale još od
vremena Crnog Đorđa.
Odmah sam se pretplatio, na Pečat.
Nisam ni znao da je glavni urednik gospodin
Milorad Vučelić.
Slučajno opet “Neko”, o Srbiji piše onako kako Srbi i misle , a pogotovo “Osećaju”.
Uslov je da jesu Srbi i Srpkinje kojima netrebaju ,
naočare izrađene na Demokratskom zapadu , da bih
videli i razumeli sami sebe.
Da se samo malo podsetimo koliko je Srba i Srpkinja
od vremena mode nošenja “CRVENIH” košulja sa
predznakom ” Bratstva i jedinstva svih naših naroda i narodnosti” , prešlo u košulje ” ŽUTO-PLAVE ” , sa
predznakom ” Demokratije i ljudskih prava , svih svetskih proizvođača brendova” , i nastavilo da
prodaje ISTU priču , Srpskom narodu.
G- din Milorad Vučelić , to nije.
Ako ništa drugo , nego naprotiv zbog toga mu svaka čast.
Malo li je u 80- tim godinama to biti a posebno
danas u 2000- tim godinama to biti , kada smo pored
starih Srpskih neprijatelja , dobili toliko ” novih”
Srpskih demokratskih prijatelja.
I još nešto , molim vas k’o boga , čak i vas moje
Srbe i Srpkinje , koji /koje iz ko zna kojih razloga ne verujete u Boga Oca , da pokažete malo više vašeg
razumevanja za jedinu Srpsku ustanovu koja je
opstala svih ONIH I OVIH , vremena , posebno kada naši predhodnici , nisu mogli ni da pišu a bogami ni da čitaju , a nisu joj tako “Sudili” , pa je valjda SRPSKI ,
da i mi današnji Srbi i Srpkinje , podarimo malo više
ljudske milosti prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.
I prema Miloradu Vučeliću , a
pogotovo prema Svetom Savi.
Пре него што се бацимо каменом на Мајку Цркву (Боже опрости!) како би било да застанемо и поводом овог текста прочитамо и коментаре једног Срба који памти и Марка племенитог.
Могуће је ипак да Патријарх СПЦ и још понеки владика понешто знају шта раде и да је то што раде на ползу народу Цркви. Допустимо дакле и ту могућност…
@Srbin koji (ne) pamti
Komentar Vam je nesto najduhovitije sto sam ikada procitao!Covek koji je unistio sve cega se dotakao od RTS-a, rukometa, sada „Novosti“, cija cerka je studirala na nekom svajcarskom univerzitetu za bogate, komunista sa tompusom i viskijem…Da parafraziram jedan nas film:“Pa, to nije Vucelic, to je neki mnogo veci heroj!“ Treba mu dati orden „Obilica“ za popusenih 15 789 325 tompusa i popijeno Balticko more viskija. Pomalo je takijeh junaka, ka’ sto bijese Vucelicu Milorad!
A ono „…ako nista“, to se kod svakog moze naci i od ovog ce ostati, ako nista, putevi i pruge.Znaju oni kako Srbi (ne) pamte!
Inace “Covek za sva vremena” je za mene znacilo sasvim suprotno:
youtube: A Man for All Season – The Devil Speech
Пинк је добар јер понекад пусти Трагаче?
Klasican agitpropovac blizak tajnoj policiji i vlasti u svim vremenima , takvi su nedostojni bilo kakve nagrade
Sta li biti nas otac Sveti Sava rekao na sve ovo? Zapita li se neko uopste?
Човек за све режиме и све прилике, АЛИ УВЕК УЗ ВЛАСТ И НОВАЦ, Милорад Вучелић је, пре неколико година, напао демонстранте – противнике Александра Вучића.
Напао ја људе који лупају у шерпе и који су – како он каже – волели Југославију и у њој стекли статус, имовину, углед и звање . . .
У Југославији је баш он – Вучелић, све стекао. Био је главни уредник СТУДЕНТА 1973 ( познат је његов уводник “Не дам Југославију”), секретар Студентског Културног Центра, директор Звездара Театра, главни уредник “Књижевних новина”, НИНа . . .
Био је директор Милошевићеве Бастиље, са које је пуштао у “Дневник” крваве призоре, лешеве, разлупане лобање, подгревајући ионако ужарену ратну атмосферу.
МАЛИ ГЕБЕЛС !
И баш данас, у ДАНАСУ, Милојко Пантић се сећа :
“Bio sam dežurni sportski novinar u Dnevniku RTS avgusta 1991.
Na samom kraju Dnevnika pročitana je dramatična vest ilustrovana gomilom crnih plastičnih vreća u kojima se u to vreme iznosilo smeće iz stanova.
Državna agencija Tanjug je javila da su u okolini Vukovara pronađena iskasapljena tela srpske dece koje su ubile ustaše.
Dva sata posle te izmišljene vesti u Dnevniku, tenkovi JNA su krenuli prema Vukovaru a građani Novog Beograda obmanuti lažnom vešću ispratili su to posipajući ih cvećem.
A kada je u Večernjim novostima objavljena čuvena slika velikog srpskog realiste Uroša Predića „Dečak na majčinom grobu“ sa potpisom ispod slike: „Fotografija srpskog dečaka kome su ubili majku“, sebi sam stavio u zadatak da ću dok sam živ, svedočiti protiv projektanata najveće ratne nesreće u Evropi posle Drugog svetskog rata . . . “
Цео чланак у ДАНАСу :
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/nekaznjeno-zlo-se-vratilo/
Брана Црнчевић: Писмо Милораду Вучелићу или Јади српског екуменизма
23/02/2024 Документи, БРОЈ 799
ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА
Објављено 14. 4. 2011
Био сам недозвољено наиван. Екуменистичко крило СПЦ одрекло се права да одбије не само крупне ствари него и сваку ситницу која стоји на путу екуменизму. Ту почињу јади српског екуменизма. Не могу да одредим да ли је само екуменистичко крило СПЦ пожуривало патријарха Павла да у болесничком кревету потпише изјаву како више није способан да управља Црквом, али верујем да би Бог, све и да је Светејши хтео да потпише такву изјаву, зауставио његову руку. Тек Синод је донео (праву или изнуђену?) одлуку да ће Свети остати поглавар СПЦ све до своје кончине
Драги пријатељу Вучела,
Деветнаестог новембра 2009. године, на последњи службени дан жалости због упокојења патријарха српског господина Павла, гледајући архијерејску литургију, записао сам:
Дивио сам се и још се дивим Његовој вери и трпељивости, ваљда га је Бог због тога и изабрао да буде поглавар Српске православне цркве у време надмено и бестидно. Не сумњам у Његову Светост и његово светитељство које ће и Бог и верници радосно прихватити. Сумњам у себе и вас, пријатељи. Виђао сам Светог и разговарао са Њим. Нисам достојан да опишем те сусрете. Питам се и питам вас: хоће ли Његово стадо брзо позобати поуке свог великог Пастира и наставити по своме, претварајући наду Светога у своје безнађе?
Одавно нас ђаво мучи својим науком да су нам две Србије писане и да они који се одрекну једне Србије неће погрешити. Упркос свему, Свети никога није проклео, а имао је кога. Нико није остао без Његовог опроштаја, чак ни они који опроштај нису заслужили. Он је био наш штит. Бог је био с њим, а он је био с нама. Гледам народ православни како прилази његовој руци, хвата ме туга и мучи јеретичка помисао, нека би Бог дао да грешан, грешим питајући себе и вас: да ли се то ми опраштамо са Светејшим или једни с другима, и Србијом?
Све велике смрти размеђица су између оног што је било и онога што ће бити.
Смрт Јосипа Броза најавила је растанак Србије са Југославијом.
Милошевићев одлазак у Хаг и смрт означавају крај какве-такве независности Србије.
Смрт Зорана Ђинђића убрзала је пристанак Србије на све.
Упокојење Св. Павла описује нас као православне сирочиће који ће, сад кад нема Великог пастира, бити гурнути у мутне екуменистичке воде из којих више никада неће испливати на своју чисту православну обалу.
„Печат“ често пише о поразном вишестраначком једноумљу које ће, буде ли потрајало, уништити све што је на путу страшног, (дарвинистичког!) разумевања капитализма.
Вишестраначко једноумље показало се опаснијим и од Брозовог партијског једноумља и од вишестраначког безумља уништеног у ратовима на тлу бивше Југославије.
После „петооктобарске“ испоставило се да у Србији међу лидерима пуча, револуције, изборне победе, или „изнуђене“ НАТО интервенције, (како вам драго!) има превише људи заслужних за све ово, ма шта то било. Испоставило се да је лако распоредити кривицу на друге, далеко је теже поделити заслуге за обарање режима. Сви су демократорски лидери мање-више оборили Слобу, али ко га је оборио више, а ко мање? Ако је Слоба изгубио на изборима највише га је оборио Војислав Коштуница, али ако је, као што данас Коштуничини противници тврде, Коштуница издао „петооктобарску“, онда његова победа на изборима није важна. Шта су некакви избори у поређењу са револуцијом? Шта да се ради ако је у питању пуч? До сада ниједна политичка странка није преузела одговорност за пуч. То није згодно. Пучисти би морали да признају свакојаке мрачне везе са спољним силама које су их водиле према пучу. Није ли угодније бити револуционар!?
Обећао сам ти, драги пријатељу, оглед „Јади српског екуменизма“, а ево још вуновлачарим, описујући стање у две Србије које се, као пресликано, одражава и на СПЦ, делом уз пристанак делом уз отпор Цркве. Згрозим се при помисли да би, даљим развојем лудих догађаја, у две Србије могла постојати и два Синода. Један би Синод могао бити описан као европски, екуменистички, а други као Синод заостале, традиционалне, гусларске Србије која није прихватила виолину, а фрулу претпоставља клавиру и оргуљама. Први би Синод био модеран, екуменистички, и тражио би од Ватикана и Бенедикта XVI помоћ за своје угрожене вернике и храмове свугде где су угрожени. А угрожене вернике и храмове не морате тражити далеко, ту су, још увек су у Србији, на Косову.
Догодило се, слава Богу, да се један раскол у СПЦ срећно заврши. Легенда каже (ту сам причу купио у Америци, од расколника!) да је у Вашингтону, приликом посете маршала, цара и падишаха Јосипа Броза, српска емиграција изашла на улице да протестује. Маршал је из свог „мерцедеса“ спазио владику Дионисија који упире неки барјак у његов аутомобил, право ка Брозовом стомаку, као да намерава га пробурази.
„Ко је тај попа, богаму, понаша се као ћетник“, упитао је маршал генерала Милана Жежеља. „То је, друже маршале, епископ Српске православне цркве у Америци Дионисије“, одговорио је Жежељ. Маршал се намрштио и љутнуо: „Па тог попу, богаму, треба истерати из цркве, реци то друговима“, рекао је маршал.
Био сам малчице зачуђен: како ли је расколник дошао до тог разговора маршала са генералом Жежељом! Ција, шта ли?
Не знам којим је друговима генерал Жежељ поверио колико је маршал љут, тек, миц по миц: црквени суд, па екскомуницирање, и ето Дионисија на челу расколничке, заграничне српске цркве.
Он је био наш штит. Бог је био с њим, а он је био с нама. Гледам народ православни како прилази његовој руци, хвата ме туга и мучи јеретичка помисао, нека би Бог дао да грешан, грешим питајући себе и вас: да ли се то ми опраштамо са Светејшим или једни с другима, и Србијом?
Раскол СПЦ у Америци, баш као и аутокефалност македонског крила СПЦ одигравају се док је патријарх српски био господин Герман. Није лако било патријарху Герману да буде на челу СПЦ у време кад је Југославијом владао Маршал, а тај није нагињао екуменизму; Маршал је био (е)комуниста, с ђаволом се понекад дружио, али цркву је одвојио од државе. За живота патријарха Германа мислио сам и говорио о њему и овако и онако, а данас знам: био је то велики патријарх, спасавајући СПЦ од свакојаких неприлика прихватио је изнуђени раскол, али сачувао је православну цркву и у Југославији и у Америци.
Ако се питаш, пријатељу, да ли сам одустао од огледа „Јади српског екуменизма“, нисам. Могућност да се у две замишљене Србије појаве два замишљена Синода само упозорава на истину да се то, ако је то каквом моћнику по вољи, може догодити. Ако постоји екуменистичко крило Св. синода, а то није невероватно, наклоност тог дела Синода неопходна је Владајућој коалицији за разумевање полуокупације. Владајућој коалицији потребна је што мирнија Црква.
Присети се, Вучела, обојица знамо; и Слободану Милошевићу била је потребна што мирнија и државотворнија црква. Док је преминулог патријарха Германа до избора новог поглавара СПЦ замењивао митрополит Јован љубљански, Слободан је покушао да утиче на избор новог патријарха. Знам да знаш; Милошевић је веровао у договор који је направио (не знам с ким, знаш ли ти!?) да на заседању Синода, у којем ће из шешира бити извучено једно од неколико имена, ма чије име буде извучено буде прочитано име епископа Саве крагујевачког. Кад је из шешира извучено име које је Божија промисао одредила и кад је саопштено име Павлово, речено је и да је то „прст Божији“. Слободан је, као што се сигурно сећаш, веровао да су прст Божији водили људски прсти и да је преварен.
Све да је Слободан заиста преварен мања је то штета него да је преварена Србија, а Србија није преварена; Србија је у Св. Павлу добила архијереја чија се рука дигнута да благослови додирује са руком Светог Саве дигнутом да благослови. Због тога сам, ваљда, и записао на последњи службени дан жалости због упокојења патријарха српског господина Павла да нисам сигуран да ли се то ми опраштамо са Светејшим или једни са другима, и Србијом.
“Нисам осетио мирис екуменизма у односима између Светог синода и бившег владике рашко-призренског Артемија”
Између осталог сигуран сам да Св. Павле није био наклоњен екуменизму. Зар би иначе на вест да папа неће посетити Србију (то је нека казна, шта ли?) рекао: „Добро нам не дошао“.
Прошло је више од деведесет година (10. 1. 1919) откад је заменик васељенског патријарха Доротеј Бруски ставио питање екуменизма на духовни јеловник Православне цркве. Он је тврдио да је дошло време да се Православна црква озбиљно замисли о потреби сједињења свих помесних хришћанских цркава. Посланица васељенског патријархата написана касније формулисала је могућност да се сједињење хришћанских цркава оствари кроз постепено поништење разлика између „помесних цркава“. Прва значајна разлика, а има их доста, била је предлог о усвајању истоветног календара не би ли све хришћанске цркве брисале датуме великих покретних празника и славиле их истога дана кад и Ватикан. Руска православна црква није била у прилици да моћно и званично расправља о екуменизму. Било је то време кад је Лазар Мојсејевич Каганович добио орден Лењина због бриљантног рушења цркве „Христа Спаситеља“ у Москви, а други орден Лењина, Каганович је добио због успешног управљања градњом чувеног московског метроа. Контроверзе комунизма; један орден за рушење, други за градњу. Каганович је могао да бира на који ће о два ордена бити поносан. Српска православна црква, слава Богу, тек је закорачила на екуменску ливаду; могуће је да ће Србија славити Божић и Васкрс на исти дан кад и Ватикан.
Не једим се због тога. Могућност да бирам када ћу славити Божић или Васкрс нико ми не може ускратити. Колико знам себе, нећу закорачити из јулијанског у георгијански календар. Мој се Христос и родио и васкрсао по мом календару.
Морам да признам читаоцима „Печата“ оно што ти већ знаш, пријатељу.
Никада ти не бих понудио „Јаде српског екуменизма“ да у „Печату“ нисам прочитао ингениозни есеј Александра Молоткова, насловљен као „Економија екуменизма“. Нисам осетио мирис екуменизма у односима између Светог синода и бившег владике рашко-призренског Артемија. Морам, авај, опет да цитирам себе као да неопозиво болујем од таштине. У запису „Џ. у манастиру“, записао сам:
Речено је цару царево, а Богу Божије. Догађа се да цар, кад не добије своје, буде према својим поданицима строжи него што је Богу угодно. Мало је цару царско, хоће и оно што је Божије. А ваља веровати да нема тако моћног цара коме припада и оно што је Божије. Дивим се преосвештеном Артемију који је одбио да благослови Џ. Бајденову посету Дечанима.
Зашто је Свети синод, заобилазним путем и у зло време преко протојереја Јована, прихватио идеју да Џ. види и посети Дечане, макар и без Артемијевог благослова?
Џ. није макар ко, Џ. је највеће Џ. које се обрело у Дечанима. Преосвештени Артемије мисли да Џ. не заслужује ни да види, а камоли да уђе у Дечане.
Пријатељ, иначе добар православац, уверава ме да је корисно што је Џ. посетио Дечане. Кад они који би од Дечана радо направили шталу виде да је Џ. био у манастиру, можда ће Дечане оставити на миру!? У зло време живимо. Морамо учинити све да и слуге ђаволове прихвате недодирљивост и величину Дечана. Богу се молимо и анђеле призивамо, а узгред се малчице удварамо ђаволу.
Што се мене тиче, приклањам се преосвештеном Артемију, можда је држава присиљена да се удвара ђаволу, али Црква би то морала да одбије.
Био сам недозвољено наиван. Екуменистичко крило СПЦ одрекло се права да одбије не само крупне ствари, него и сваку ситницу која стоји на путу екуменизму. Ту почињу јади српског екуменизма. Не могу да одредим да ли је само екуменистичко крило СПЦ пожуривало патријарха Павла да у болесничком кревету потпише изјаву како више није способан да управља Црквом, али верујем да би Бог, све и да је Светејши хтео да потпише такву изјаву, зауставио његову руку. Тек Синод је донео (праву или изнуђену?) одлуку да ће Свети остати поглавар СПЦ све до своје кончине.
Сећаш ли се својих, мојих, чаршијских и свачијих нагађања о томе ко би, после дугог одлагања, могао бити изабран за патријарха српског. Прича се, а томе се нема шта замерити, да је председник Тадић био малчице умешан у ту игру, кажу да је био заинтересован да на чело СПЦ буде изабран млади владика Григорије захумско-херцеговачки. Ако је Слоба био, по некој својој мери, уверен да би Сава Крагујевачки био најбољи и најдржавотворнији поглавар СПЦ, зашто Борис, по својој мери, не би веровао да би то био Григорије захумско-херцеговачки? Григорије би се, боље него други, снашао у замршеним односима Ватикана и православља. А тај је пут негде пред нама, и све ми се причињава да је краћи од пута Србије у ЕУ.
Странке које чине Владајућу коалицију уносе у политички живот Србије свака свој део једноумља. Потоци једноумља сливају се у реку. СТП (Српски трговачки парламент) јединствени је оглед парламентарног живота какав се нигде, и никад, није догодио. Коалиционе странке које су, као бајаги, захваљујући својим програмима ушле у парламент претвориле су све програме у јединствено једноумни: заједнички им је програм да, по сваку цену, остану на власти.
Када је српском трговачком парламенту наручена „Декларација о Сребреници“ видело се да је коалиција спремна да учини све не би ли исцедила више од 126 гласова за „Декларацију о Сребреници“ и показала налогодавцима да, још, веома чврсто и по тачним упутствима управља Србијом. Коалиција је нервозној опозицији обећавала да ће, колико сутра, изгласати Декларацију о злочинима и геноциду извршеном над Србима, али да је потребно да се „Декларација о Сребреници“ односи само на Сребреницу јер је веома важно „какву поруку шаљемо свету“.
Увек ми се смучи кад чујем то „какву поруку шаљемо свету“ и подела на добре и лоше поруке. Добре поруке, наравно, шаље коалиција, а лоше поруке се приписују опозицији, националистима, и коме вам драго.
Кад ми се све смучи свеједно ми је да л’ у кафани, да л’ на радију, да ли на телевизији, кажем: Лакше ми је било да живим између два рата, него између два извињења Бориса Тадића. Од тога ми је читавих пола сата боље. Слаб лек. Слабији од аспирина. Али не кошта ме ништа, као ни Тадића његова извињења. Нервирам се, Борис је опет боље прошао него ја, њему је свеједно што се извињава, мени није свеједно што се он извињава.
Примећујеш ли, пријатељу, како се и колико коалиција, дакле власт, удвара Цркви? Није ли и сам председник Републике, између два међународно значајна извињења наравно, присуствовао хиротонисању новог владике рашко-призренског Теодосија који је за седиште своје епархије изабрао Пећку патријаршију. Била је то недвосмислена подршка Синоду, после отпремања владике Артемија у монахе. Председник, и сви председникови људи, не удварају се Цркви због осећања да ће им Црква бити потребна јер ће на крају неко морати свашта да им опрости. Председник и његови људи, баш као и Коалиција за разумевање су ту, да казне или опросте, за тај чин није им потребна Црква.
Црква је добила специјално место у рушној Србији.
Понекад ме запањи анкета на РТС, и другде, а по тим анкетама грађани Србије највише поверења имају у цркву, војску и полицију.
Увек тај чаробни редослед!
Мени би био довољан податак да грађани највише поверења имају у Цркву. Шта ће у тој трци војска и полиција? Зар је чудо што грађани, уз то верници, више верују цркви него војсци, дакле Шутановцу, и полицији, дакле Ивици Дачићу? Било би страшно да је у тим анкетама полиција на првом, војска на другом, а Црква на трећем месту.
Пријатељ, иначе добар православац, уверава ме да је корисно што је Џ. посетио Дечане. Кад они који би од Дечана радо направили шталу виде да је Џ. био у манастиру, можда ће Дечане оставити на миру!? У зло време живимо. Морамо учинити све да и слуге ђаволове прихвате недодирљивост и величину Дечана. Богу се молимо и анђеле призивамо, а узгред се малчице удварамо ђаволу. Што се мене тиче, приклањам се преосвештеном Артемију, можда је држава присиљена да се удвара ђаволу, али Црква би то морала да одбије
Коалиција за разумевање полуокупације чврсто се држи правила: Ко није против нас, тај је с нама.
Црква добија свакојаке привилегије које се не могу искористити. Враћено јој је нешто конфисковане имовине, обећана јој је реституција, један владика је чак, члан РРА, али јасно је да не може утицати на програм „Пинка“ и остале ријалити програме.
Нема државног пријема на којем нећете видети владике српске, а све чешће и самог патријарха. Нема важнијег црквеног празника или молебна, где нећете видети мноштво високих чиновника Коалиције.
Недавно сам на једном богослужењу спазио Млађана Динкића. Стајао је чврсто стегнутих усана, озбиљан као увек. Изгледао је смерно. Човек би помислио да је дошао не би ли се покајао због јавно изречене предизборне лажи о еврима који су, како је сам рекао, одлучили Тадићеву победу на прошлим изборима. Видим да Млађан нема намеру да се покаје. Тај нешто смишља. Знам да размишља о економији екуменизма и да је спреман да, као економски геније, понуди Ватикану и самом папи да кад екуменистички обред буде завршен Ватикан отвори Богословију у Београду или где му је драго. Млађан је спреман да за сваког уписаног богослова из Србије плати Ватикану двадесет хиљада евра, а папа нека брине о студентима католицима који дођу из Ватикана или одакле год.
Прошле сам године, као што знаш, у Грачаници добио „Златни крст кнеза Лазара“, књижевну награду за животно дело. Дуга вожња. Кишан дан. Болест. Не знам зашто сам се надао да ћу у Грачаници срести владику Артемија који је годинама био домаћин добитницима „Златног крста“. Нема Артемија. Већ је отпремљен у Шишатовце. На улазу у Грачаницу видим неколико наоружаних војника, странаца наравно јер наших војника овде нема. Око војника се мота човек маскиран у цивилно одело. Ваљда им је то шеф. У џепу носим „Књигу задушница“ у којој је песма Бране Петровића, под редним бројем дванаест, у избору Љубе Симовића. Мора бити да је Брана видео ову групу војника и овог цивила са фото-апаратом. Зар би иначе написао:
12.
Ко је онај,
Што с камена на камен,
Подвијених ногавица,
Прескаче поток
И добрано мокрих ногавица греде према колибама?
Јеси ли светац или ухода?
Плаћаш ли или си плаћен?
(Плачеш ли или си оплакан?)
Јеси ли соко српски или енглеска фукара?
Немачки ђак или руско ђубре?
Шаљу ли те на Косово да Дечане попишаш?
Ил си америчка будала са фотоапаратом?
За тренутак сам помислио, пријатељу, да се ова екипа преселила из Бранине песме у Грачаницу да ме сними, и строго испита шта радим ту. Савладао сам то осећање. Улазим у манастир. Чинодејствују Иринеј патријарх српски и Амфилохије митрополит црногорски. Анђеоски хор. Вече. Примам златни крст, одужујем се казивањем песме. Пада ми на памет да питам Амфилохија зашто, кад је већ администратор епархије рашко-призренске, није на ову свечаност позвао, макар реда ради, владику Артемија из Шишатоваца? Не питам га то. Узимам златни крст и у Крушевац и у Видовдан. Мислим о Артемију. Ако је његов почетни грех то што није благословио долазак Џозефа Бајдена, потпредседника САД, у Дечане, проћи ће горе него Дионисије. Помишљам ко ли је Артемијев Тито, ко се љутнуо на њега и захтева тешку казну.
Данас знам и врсту и тежину казне која је одређена монаху Артемију.
Упркос томе или баш због тога, нудим ти пријатељу да објавиш две песме, обе су посвећене монаху Артемију. Ево тих песама:
ТРИ ПОЉАКА
Сунце жут лимун кисело греје.
Са оголелих грана птице
Гледају Злога. Зли се смеје
На прагу свете Грачанице
Ноћ се прикрада (шака мрака!)
У Грачаници славе Бога,
Три наоружана млада Пољака
Чувају манастир (од кога?!)
А зли Пољаке пита за здравље
Чудећ се смешној бесмислици
Откад то лудо православље,
бране папини католици?
Нека их бране Бугари, Грци,
Где су им Руси и Румуни
Шта ће Пољаци у овој трци
У туђој земљи и туђој буни
ЏИВЏАН
Кад виде срушену цркву, ил кућу
Из које људи ко зна где беже
Ни врапци више не цвркућу
Ко људи псују, ко пси реже,
А живот троши, време кљуца
Узалуд лимун сунце греје.
Џивџан би могао да припуца
И њему дојадило све је
Кад види Шпанца, или Данца
Или Амера на свом трему
врабац режећи скупља гованца
да им се потпише на шлему.
А кад се папа Бенедикт XVI 2013. упути у Ниш било би добро да то учини преко Јасеновца. Није потребно да израчуна колико Сребреница стаје у Јасеновац, то знамо. Могао би да се поклони онима којима се ниједан папа није поклонио.
https://www.pecat.co.rs/2024/02/pismo-miloradu-vucelicu-ili-jadi-srpskog-ekumenizma/