Матија Бећковић: Рушење Његошеве капеле – највећа уметничка побуна у СФРЈ

Деценијама је поводом рушења Капеле на Ловћену вођена најзначајнија дебата која се икада водила око једног споменика и покренута „суштинска питања естетике, теорије уметности и културне историје“

Његошева заветна црква на Ловћену пре рушења 1916. (Извор: РТС)

Пре педесет година бројни уметници Југославије, различитих вера и нација, листом су устали у одбрану Његошеве капеле на Ловћену на чијем месту је тадашња власт одлучила да подигне маузолеј по нацрту Ивана Мештровића. Придружио им се и Исо Махмутовић, грађевински радник, који је бацио крамп низ ловћенске литице и рекао: „Нећу да рушим влашку светињу!“ Духовна обнова Црне Горе још једном почиње од обнове њеног духовног врха – капеле на Ловћену. Није идеја да се Маузолеј руши него да се Капела обнови и Његош избави. Места има за обоје.

Васкрсења не бива без смрти

„Ни пад Москве ни пад свију руских тврђава ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића није нас тако задовољило као пад Ловћена“, писале су 1916. године Београдске новине под уредништвом К. Хермана. Али пад Ловћена у Првом светском рату од окупаторских солдата био је шала при паду Ловћена у миру, двадесeт пет година после Другог светског рата од домаћих херострата. Окупаторске хаубице срушиле су капелу на Ловћену и наређивале да се Његошеве кости снесу низ ловћенске сломоврате и то ноћу, а домаћи херострати су булдожерима, минама и бушилицама срушили Његошеву гробну цркву и тај „Српски Олимп, брдо Ловћен споменик подигнут Божјом руком као споменик слободи и њеним бранитељима“, како је писао Краљ Никола – сравнили са земљом.

Тај пад је Петар Лубарда овековечио сликом Сумрак Ловћена. Сликар Мића Поповић о тој слици је написао: „Одавно већ кад замислим: Лубарда, не могу а да не замислим: Његош. Лубарда и Његош су врло близак род. Кад сам први пут видео Лубардину слику Сумрак Ловћена, осетио сам, неодољиво, да се то род, с најдубљим правом и правим гневом, диже против једне завере… Овакав гнев се не мири са обављеним послом. Лубардина слика је упоран наставак захтева за правдом.“

Петар Лубарда: Сумрак Ловћена (1970) (Извор: РТС)

Уметници Југославије, различитих вера и нација, листом су устали у одбрану једног ремек-дела и на своју победничку заставу ставили Лубардину слику. Придружио им се и Исо Махмутовић, грађевински радник, који је бацио крамп низ ловћенске литице и рекао: „Нећу да рушим влашку светињу!“

Ђура Лубарду, мајора југословенске војске, убили су ослободиоци у подне, на сред Цетиња, 1945. године зато што је држао говор на сахрани генерала Иличковића кога су, са супругом, бацили у јаму. Петар Лубарда је о убиству оца проговорио сликом На кућу ми гавран пао. У том духу и Сумрак Ловћена могао је назвати На Ловћен ми неман стала.

Петар Лубарда: На кућу ми гавран пао (1951) (Извор: РТС)

Деценијама је поводом Капеле на Ловћену вођена најзначајнија дебата која се икада водила око једног споменика и покренута „суштинска питања естетике, теорије уметности и културне историје“. Редакција часописа Уметност сабрала је у двоброју 27/ 28 за 1971. годину све што је речено и написано на ову тему, а суд о свему препуштен је будућности. Главни уредник био је Лазар Трифуновић, а приређивачи Дејан Медаковић и Живорад Стојковић. Тај број је спасио част и искупио савест најзначајнијих уметника и историчара уметности и спада у најдрагоценија сведочанства једног времена. У том јединственом чину први пут узело је учешће готово све стваралачко братство Југославије. Часопис је осуђиван, каменован, забрањиван, а уредништво кажњавано, али и представљен у препуној сали Дома омладине уз присуство интелектуалног Београда и учешће најзнаменитијих уметника чији су прилози објављени у часопису. Међу учесницима сам био и ја и том приликом прочитао песму Гроб на Ловћену.

Матија Бећковић

Гроб на Ловћену

После свих пораза: смрт Рада Томова
Највећи је српски пораз од Косова!
А сирак тужни, утреник, владика
Гроб нам остави за свог наследника.
И наше племе да изгуб ублажи
На гробу-јединцу ослонац потражи!
И до данданас, све о тога доба
Наш Род се држи на врху тог гроба!
Ал кад дирне пијук и у основ свети
Како ли ћемо тај дан преживети?

Дан касније, у навечерје српске нове 1972. године неко је зазвонио на вратима мог стана. Била је то Вера, супруга Петра Лубарде.

„Ово Вам је послао Петар“, рекла је и пружила упаковани дар.

Кад сам га отворио видео сам да је то фрагмент слике Сумрак Ловћена.

Затечен, упитах: „Где је Петар?“

„Ено га доле. Чека ме у таксију.“

„Да одем да га доведем у кућу?“

„Не, хвала, журимо, носимо слику и Скендеру Куленовићу!“

И Скендер је у Дому омладине читао сонет Тарих за Ловћен исписан његовим крупним рукописом. У том сонету је, алудирајући на Мештровићевог орла изнад Његошеве главе, написао и стих: „Самар орла не товари на ме!“

Рукопис песме Скендера Куленовића (Извор: РТС)

Скендер Куленовић 

Ничија већ моја
(Тарих за Ловћен)

И у вјечни мрак ми земља свијећа.
Самар орла не товари на ме:
сам ћу лећет усред ове таме
широм крила од својијех плећа.
Нек је вихор, а ја сламка сламе.
Боже, крин сам а тирјанству сјеча.
О човјештва грдна куло стећа,
Прими мене, сједи ми на раме.
Грдна куло, од мале капеле.
С тебе у свијет жеље ми се бијеле.
Ад и рђа дођу – све ми стмине.
Шта ћу – руком сегнем до Његуша
па из гротла свијех врела, кâ суша,
гусле узмем – струна зубма шкрине.

Стеван Раичковић је своју песму започео стиховима из Симониде Милана Ракића, „Ископаше ти очи лепа слико“, а завршио дистихом „Кад с врха твог гроба први камен сруше / Он ће у дубину сићи наше душе.“

Стеван Раичковић

Записи о гробу на Ловћену

Ископаше ти очи лепа слико…
Милан Ракић

Владико, у мог сећања стоји
Дан, тако чудесан, ко да не постоји:
У киши, под ниским небом смо се пели
На Ловћен, твом гробу, ко на облак бели…
Још на врху (ко у магли моје главе)
Стоји твој облачни камен усред јаве.
Ал веле да ће га ускоро, Владико,
Нестати с ловћенског кама где је свико.
Збиља, зар долази тај дан, кад ће драга
Слика да ишчили из ока, без трага?
И у суру јаву ловћенскога рама
Стати нека друга, непозната нама?
Владико, у нашој глави, испод кости,
Тиња мала урна твог духа, опрости.
А има у нама места где би стало
И све што ће пасти да би из нас сјало.
Кад с врха, твог гроба први камен сруше,
Он ће у дубину сићи наше душе.

Васко Попа је приложио својеручно исписану песму Ловћен. у којој су стихови: „Греју ли те Господару громови…/Служе ли те висине девице/ облаци крилаши/ Верније него ми пусти/ И грешни са свога незнања“.

Рукопис песме Васка Попе (Извор: РТС)

Васко Попа

Ловћен

Греју ли те Господару громови
Под укрштеним ребрима
Више него три матерња срца

Служе ли те висине девице
И облаци крилаши
Верније него ми пусти
И грешни са свога незнања
Чујеш ли своју започету песму
Што се из наше затрављене душе
Ка теби и сад узноси
И за крај свој теби моли
Од неизречених својих црних биљура
Завичај од овог нашег виши
И сваком злу недостижан

Сагради нам Господару

(Београд, јун ’68)

Миодраг Павловић је своју песму започео стихом: „Мртав он зове да се пењемо“.

Мртав он зове да се пењемо.

Ходим, али нека се планине смире,
или не могу даље к теби, владико.
Реци њима да је свршено стварање света
и да свако има своју висину и своју муку,
да се и вода недовршена слила у своја језера,
само је човек још језеро што се уздиже,
нека га врхови мирно чекају.
Пролазим близу твога погледа
и оштрим се кретом твоја глава
на сиви врат планине посађује.
Оклевам да ступим пред сен ту високу,
а реч бих да чујем
од које се Ловћен дроби.
Сад ме већ граница сама носи увис.
И још са врха видим како други вал,
вал светлости,
угашеном пустаром прође
брзо, као тиха војска
која своје зубље проноси:
племена, у црвеној одори
раскопчаној за сјај.
Зар је истина да нас и мука васкрсења чека?
Шта каже корен суштог мора,
шта сржи наше, оглодано стење,
како ћемо понети месо нераскидиво?
И како се вратити некадањој војсци
што црна у планине залази,
кад видех онај ход свечан као свитање
теби у част, песниче-гробе!

Његошева црква на Ловћену коју је срушила аустроугарска војска 1916. (Извор: РТС)

Душан Радовић је, преда мном и Жиком Стојковићем, исписао стихове „Већи гроб за нову смрт“.

Душан Радовић 

Већи гроб за нову смрт

Његоша подмићују,
Нуде му нову смрт и већи гроб
маме га у своју раку, у казамат,
да га ставе под свој камен и своје страже
да једино они буду надлежни за његов случај
да нам једино они могу препричавати његове
праве мисли
да није мислио оно што је мислио
и да није написао оно што је написао
и да је одувек мислио оно што они мисле.

Ређале су се песме Ивана В. Лалића, Милорада Павића, Душана Костића, Ристе Тошовића, Бранка В. Радичевића, Бране Петровића, Слободана Ракитића, Момира Војводића, Mира Главуртића, Љубомира Симовића…

Љубомир Симовић

Васкрс Његошев

Мишљах да ће ме песмом прелесница
да ће ме вином пробудити браћа,
јабукама, даницама и грожђем.
Кад оно јутрос ме будацима буде.
Отварам очи, а имам шта и видети.
Стонога гуја пије мајчино млеко
у коме нам је име записано,
птица се крије под земљом, жаба раширила крила,
у безубом небу полако нестаје Ловћен.
Којим језиком да молим да ми се смилују,
да ме у каменом оставе у гробу,
да ме и мртвог не гоне кроз тај мрак,
кроз студен гору од зиме?
Не вреди људски говорити.
Из гроба прогнан, као слепац од јеле до јеле
пребијам се и глуве магле припиткујем
којим језиком мравима да се обратим,
да ме бар мрави у свој народ приме.

Миодраг Булатовић је исписао фантазмагорију Диоба костију, Антоније Исаковић причу Не дирај у гроб, а Добрица Ћосић је написао и ове речи: „Нека ми сви писмени Срби изгазе гроб, ако у седам великих југословенских безумља, пето или шесто по реду, не буде рушење Његошеве капеле на Ловћену и подизање Мештровићевог маузолеја.“

Михиз је између осталог рекао: „Једне су само кости, умивене миром и вином, почивале – чинило се за вечност – где су саме хтеле, ‘где је зрно клицу заметнуло’, да стражаре у караули-капели над родом и језиком. Па ево ни њима нема мира. Једном их је с Ловћена збацио Аустроугарин-окупатор, а данас им прах потреса, вољу крши, зиндан над њима зида превелика глупост људска. И нећемо му више моћи у походе слободном на Ловћен, у сужањство се опрема лепа Његошева глава. На обретеније своје чекаће као и сви великомученици истог закона.“

Иван В. Лалић

Његош на Ловћену

Ломиш ми кост,
Дробиш ми зглоб,
Зашто?
Иза камена овог реч да ми ишчашиш,
У речи семе светлосно затреш,
Из ваздуха муњу моју да ишчупаш –
Можеш ли?
(Видим твоје лице понављано
У еонима црнога пламена,
На полеђини огледала. Знам те.)
Одложи костолом, погледај око себе –
Птица, безданом горњим зашестарена,
Осмех мој у камену сенком потцртава:
Пепео мој пева високо, високо,
Зазидан у светлост,
нерањив.

Оно што је Меша Селимовић написао у Сарајеву 3. октобра 1971. вреди цитирати у целини: „Увек ме узбуђивала мисао да је једна величанствена планина, са скромним гробом на врху, постала споменик једном пјеснику. Зато ми је изгледало невјероватно кад сам чуо да ће се тај склад нарушити и то знамење обесветити. Нажалост, та замисао, потпуно изван свега што се могло очекивати, почела је да се остварује. И мада сам био увјерен да ништа ново не може бити боље и љепше од скромне капеле на врху Ловћена, ипак ме запрепастила неукусност и агресивност макете тог непотребног пројекта, који делује мучно својом тежином, језивом хладноћом, нељудском одбојношћу. Такви лажни монументални споменици подижу се људима без дјела и заслуга, властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом. Великом Његошу, који је својим дјелом сам себи подигао најљепши споменик, ова одбојна фараонска гробница не одговара нипочему, никако.“

Гојко Ђого је насловио свој текст „Пробудите Његоша“, а Мирко Ковач: „Племе моје сном мртвијем спава“.

„Ако је ријеч о томе да се Мештровићев маузолеј са Његошевим спомеником подигне на Ловћену, моје је субјективно мишљење бескомпромисно против“, написао је Мирослав Крлежа још 1966. године.

Бранислав Петровић

Ја не пишем песму

Ја не пишем песму, Учитељу,
јер песма се гневом не пише:
за песму треба оне велике радости
жена и деце у брдима
када се ратник жив кући враћа.
Тек мало по звездама пребирам –
множим, одузимам, дражим Немогуће.
Није ли речено: мудрацима је мудрост споменик
песницима песме којима слављаху живот?
Није ли речено: у смерности је гордост оних
који се с боговима о земaљским пословима договарају?
Ја не певам песму Учитељу,
јер песма је с гневом у завади:
за песму ваља оне велике радости
коју философи краду од свога народа.
Тек мало прелиставам небеску граматику,
жалостим срце звезданим правописом.
Почиваш у миру, Учитељу,
као да се ништа не догађа:
и веће је погроме разум доживео,
а тек шта га у будућности чека!

Исте године су свој глас против на исту адресу упутили из Љубљане професор Франце Стеле, из Загреба професор др Цвито Фисковић и др Круно Пријатељ из Сплита. Из Београда им се придружио Ото Бихаљи Мерин и скулптори Ристо Стијовић и Александар Зарин.

Посебан историјски гест је насловљен „Писмо најзначајнијих интелектуалаца родом из Црне Горе упућено Народној скупштини, Централном комитету, Извршном вијећу, Главном одбору Социјалистичког савеза Црне Горе на адресе у Титограду и Скупштини општине Цетиње“. Писмо су потписали, са све титулама које овде изостављамо, Радослав Бошковић, Владо Драшковић, Милутин Ђуришић, Душан Костић, Михаило Лалић, Радован Лалић, Петар Лубарда, Милисав Лутовац, Урош Мартиновић, Павле Миљанић, Митар Митровић, Вукић Мићовић, Миљан Мојашевић, Андрија Петровић Његош, Петар Поповић, Ђуза Радовић, Мито Савићевић, Глигор Станојевић, Михаило Стевановић, Ристо Стијовић, Божидар Томић.

Остаће запамћен телеграм Михаила Лалића: „Потпис дајем, успеху се не надам!“

Његошева капела на Ловћену 1924-1971 (Извор: РТС)

Како су сликари видели маузолеј најбоље се види на цртежима Миће Поповића, Бате Михаиловића, Младена Србиновића, Радомира Рељића, Милића од Мачве, Петра Омчикуса, Душана Оташевића и писмо Воје Станића којим демантује вест да је члан одбора за подизање Мештровићевог маузолеја.

О положају Српске православне цркве речито сведочи податак што су се у њено име огласили само митрополит Црногорско-приморски и Свети архијерејски сабор. Јустин Поповић је био жив, а његови духовни синови достасали, али се још не чују живи. Ретко ко спомиње да се руши црква и да је Његош владика. Један наслов се чак пита: „Пјесник или Владика“. Његош је био развладичен а његова гробна црква разорена.

Онај који је себе звао Пустињак Цетињски, а Лучу Микрокозма потписао „од владике црногорскога Петра II Петровића Његоша“, а Горски вијенац „Сочињеније П.П.Н. владике црногорскога“, био је развладичен, да не кажем рашчињен, а црква коју је подигао и посветио Светом Петру, исте 1845 године када је објавио и Лучу Микрокозму – смењена је маузолејем. Први пут је једном владици ускраћено право да почива у цркви коју је сам подигао.

Против митрополита Данила организоване су прве и једине демонстрације у послератној Црној Гори, а он се овако јадао у писму Комнену Бећировићу: „…Историја неће писати како сам ја спасао од пропасти неколико манастира и стотине цркава у Црној Гори, али ће писати како је капела на Ловћену срушена за вријеме мога владиковања у Црној Гори… Успјеху се не надам, јер ја немам физичке силе са којом бих је одбранио, а по свему ми изгледа све друге одбране су слабе. Залуду академици словеначки, хрватски, београдски и сарајевски и толико професора умјетности, архитеката, сликара и интелектуалаца кажу ‘да се стари споменици чувају а нови подижу’. Вјерујте, код мене нема никаквог ината осим што желим да спасем велики углед највећег Србина и да му се не играју с костима и да му се не подижу пагански маузолеји, јер он је био владика, па владар, па тек онда филозоф и геније… Стало ми је да се чојство, јунаштво, понос, достојанство не укаља, а укаљаће се ако се то уради.“

„Судбина Ловћена није могла оставити свет равнодушним“, написао је Комнен Бећировић, подсећајући да је „чувени хришћански филозоф Габријел Марсел у чланку објављеном у листу Фигаро написао да је Његош можда једини у модерним временима који је у себи спајао три велика позива: позив свештеника, владара и песника. За опстанак малог храма на Ловћену заузео се Андре Малро, што је исто као да је капелу на Ловћену унео у своје Гласове тишине или Метаморфозе богова у које је уврстио Нерезе и Сопоћане“. Ту је и кардинал Тисеран, Пјер Емануел, члан Француске академије, и Жан Касу, осведочени пријатељ Југославије и толика друга имена светске културе од чијих би се текстова могла саставити нова Бела књига.

„Рушење Његошеве задужбине већ једном је показало њену неуништивост. Она спада у оне споменике који, жртве времена или, што је још горе, људске злоће и слепила, морају једног дана васкрснути“, написао је Комнен Бећировић. Рушење Његошеве задужбине већ једном је показало њену неуништивост. Она спада у оне споменике који, жртве времена или што је још горе, људске злоће и слепила, морају једног дана васкрснути – написао је Комнен Бећировић. Није ли то она енергија слике Сумрак Ловћена која тражи правду како је доживео Мића Поповић. Није ли лепа Његошева глава дочекала обретеније на које је дуго чекала као и сви великомученици истог закона, како је написао Михиз.

Његош 1851, на фотографији Анастаса Јовановића (Извор: РТС)

Када је обележавана 200. годишњица Његошевог рођења, владика је премештен на икону и проглашен Ловћенским Тајновидцем. Али гроб новопросијаног светитеља остао је да чами иза решетака у киклопском казамату маузолеја. Већ пола века над Владичиним гробом се не пали свећа и не држи опело. Архитекта Краснов је направио на стотине скица док је нашао коначан облик капеле којој по складности, скромности и природности није било равне. Откад је срушена капела на Ловћену – капеле су се умножиле не само по Црној Гори и већ их се подигло двадесетак.

То што је капелу обновио Краљ Александар, прва жртва фашизма, Његошев и Карађорђев потомак, коме је Његош посветио Горски вијенац, најчешће се спомиње као главни мотив за рушење капеле. По тој логици би ваљало срушити и споменик захвалности Француској и Победника на Калемегдану и Незнаног јунака на Авали и Краља Томислава у Загребу и Гргура Нинског у Сплиту и Светозара Милетића у Новом Саду, а све их је од истог аутора наручио и платио краљ Александар. Он је од Мештровића поручио и маузолеј на Ловћену и од тог наума одустао тек кад му је тадашњи митрополит црногорски Гаврило Дожић скренуо пажњу да је на Ловћену црква у којој почива један православни владика. Да се краљ Александар није предомислио и место капеле подигао маузолеј, са истог разлога би рушили и маузолеј.

Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац

Час је кад су на оном свету готово сви и они који су капелу бранили и они који су је рушили. Зашто би се подразумевало да неко о томе нешто зна и да нема смисла све причати испочетка. Оно што се нама чини да свако зна, неколико нараштаја није никад чуло. Довољно да виде и знају да је прошло време кад су у Црној Гори црква и Бог закопавани и сахрањивани.

Духовна обнова Црне Горе још једном почиње од обнове њеног духовног врха – капеле на Ловћену. Није идеја да се Маузолеј руши него да се Капела обнови и Његош избави. Места има за обоје.

Пошто је било довољно и хаубица и каменица и сузавца, био би то велики дан и радосна вест да се сви удружимо и повратимо изгубљену лепоту. И да нико не буде на губитку и да нас све то измири и колико толико обједини. Васкрсења не бива без смрти.

Гласови против рушења капеле

Борислав Михајловић Михиз: Обретеније главе Владике Рада

„Која то црна судбина хоће да најсветије мошти мога рода не мирују, да се, вековима већ, потресају кости прађедовске.

Једне је, оне родоначелне, првородне, из Трнова у Милешеву донесене – сажегао Синан на Врачару.

Онда смо дуго, вековима, Лазара без главе безглаво носили у сеобама, бежанијама, егзодусима нашим, од Раванице једне до друге, од Сент Андреје до Београда, цвилећи, преклињући: „Востани Сербије, востани царице!“

И када је најзад востала, када се подигла кука и мотика, онда је црна глава Ђорђева, кумовском руком укинута са рамена, пала и откотрљала се до престола цара од Стамбола.

Језерски врх (Извор: РТС)

Једне су само кости, умивене миром и вином, почивале – чинило се за вечитост – тамо где је и ваљало, где су саме хтеле, „где је зрно клицу заметнуло“, да стражаре у караули-капели над родом и језиком.

Па ево и њима нема мира. Једном их је с Ловћена збацио Аустроугарин-окупатор, а данас им прах потреса, вољу крши, зиндан над њим зида превелика глупост људска.

И нећемо му више моћи у походе слободном на Ловћен, у сужањство се отпрема лепа Његошева глава.

На обретеније своје чекаће као и сви великомученици истог закона.“

Мирко Ковач: Племе моје сном мртвијем спава

„Из дана у дан у нашој штампи пратимо, као какву криминалну хронику која се сплела око Његошевог гроба, извештаје о раду Скупштине општине Цетиње у вези са подизањем маузолеја на Ловћену и рушењем постојеће капеле. Настале су демонстрације око резиденције црногорско-приморског митрополита Данила, а Петар Томановић, председник Општинске скупштине, већ потеже крамп, тобоже да ће још у априлу ударити у капелу Владике црногорског Петра Петровића Његоша Другог. Његош је више био на страни вере као њен владика и на страни поезије као песник, него што би икада могао бити на страни цетињског општинског чиновништва.

Оваква капела каква постоји више одговара великом црногорском песнику и владици него монументална грађевина с асоцијацијама на египатске храмове који немају ничега заједничког с хришћанством у коме је живео, делао и умро Владика Раде.

Скупштина општина Цетиње била је глува на митрополитов предлог и уступак да се капела уклопи у овај храм, иако га сам митрополит сматра паганским. Она је исто тако глува на мишљење једног дела културне јавности која се својевремено изјаснила против рушења постојеће капеле већ инкорпориране у црногорску традицију. Добро би било да после мишљења свештенства цетињска скупштина саслуша и мишљење песника, ако већ одбија мишљење Светог архијерејског Синода и уколико не сматра да је Његош њена прћија и да могу с његовим костима радити шта год хоће, макар се оне већ окретале у гробу. И на крају ево квиза за једну Општинску скупштину.

  1. Да ли Скупштина зна одговорити на кога је Његош мислио кад се обраћао: „Боже свети…“?
  2. Да ли је Скупштина читала „Горски вијенац“ и „Лучу Микрокозма“ и шта мисли о њима?
  3. Да ли Скупштина уважава Његошево хришћанско опредељење?
  4. Шта Скупштина мисли о томе да ли је боље имати два споменика или један?
  5. Зна ли Скупштина да је два више него један?“

Књижевне новине, 24. 3. 1969.

Драгослав Михаиловић: Велика уста подижу споменик својим великим устима

„Ви, песници, ако сте досад жалили што никад нећете бити Његош, сад можете да будете мирни. Ви, завидљиви, ви, несрећни, ви без ноћног мира, смирите се. Није најбоље бити ни Његош.

Песник је хтео да буде једно. Његов избор се није допао. Биће друго. Зашто би неко био трагичан кад може да буде смешан? Зар то није веселије?

Комнен Бећировић: Злочин комуниста над Ловћеном и Његошем превазилази онај аустријски

Бити Његош – није довољно. Био је одвише висок; ако буде потребно, постаће краћи. Носио је браду; буде ли потребно, бербери ће му је обријати, доктори ће му улепшати нос. Дела ће му написати лепом конгресном прозом. Биће дотеран за векове.

Мртав песник је најбољи песник. Он више ништа не може да каже. Биће задовољан. Леп у свом орловском друштву, седеће спрема за видовданске и остале празнике, верујући да је то последње. Надаће се да га више неће дирати.

Велика уста славе песника. Велика уста подижу споменик својим великим устима.“

Меша Селимовић: Споменик властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом

„Увијек ме узбуђивала мисао да је једна величанствена планина, са скромним гробом на врху, постала споменик једном пјеснику.

Зато ми је изгледало невјероватно кад сам чуо да ће се тај склад нарушити а то знамење обесветити.

На жалост, та замисао, потпуно изван свега што се могло очекивати почела је да се остварује.

И мада сам био увјерен да ништа ново не може бити боље и љепше од скромне капеле на врху Ловћена, ипак ме запрепастила неукусност и агресивност макете тог непотребног пројекта, који дјелује мучно својом тежином, језивом хладноћом, нељудском одбојношћу. Такви лажно монументални споменици подижу се људима без дјела и заслуга, властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом.

Меша Селимовић (Извор: ИН4С)

Великом Његошу, који је својим дјелом сам себи подигао најљепши споменик, ова одбојна фараонска гробница не одговара ни по чему, никако!“

Војо Станић: „Нисам члан одбора за подизање споменика Његошу“

„Био сам одсутан десетак дана од куће и када сам се вратио сазнао сам да је у једом од прошлих бројева „Борбе“ изашао списак чланова Југословенског одбора за подизање Његошевог споменика на Ловћену. У том списку је било и моје име.

Молим вас да свакако напишете у једном од идућих бројева „Борбе“ да се моје име у том одбору нашло грешком и да ја нисам члан тог одбора.

У вези с тим могао бих много више да кажем, али то би за вас, верујем, било досадно и бићу срећан и бескрајно захвалан ако удовољите овој мојој молби.“

Скраћивање наслова и опрема: Стање ствари

(РТС, 6. 10. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , , , , , , ,

12 replies

  1. Од свѣх наведених, Мештровићево нѣдѣло на Ловћену је најбоље описао Меша Селимовић., а и Крлежи у овом случају – свака част: по њему је у маузолеју „Његош карикатура и као споменик и као статуа“. Маузолеј је заиста права ругоба, као што је ругоба и онај „Споменик Побѣднику“ на Калемегдану. И уопште – тешко ми је да се сѣтим иједног уратка те набѣђене вајарске величине који би остављао иоле пријатан утисак. Све што је стварао је у сржи лажно, и то у најбољем случају.

    Због чега онда нѣ би била идеја да се маузолеј сруши? Нѣје ли сам Иван Мештровић посегао за рушењем и скрнављењем туђег гроба и задужбине, гажењем послѣдње воље једног великог пѣсника, па још своју гадост свакако и папрено наплатио?

    За такво непочинство најправичније би било маузолеј склонити с Ловћена, па га изнова подићи покрај какве штајге, али као јавни нужник. С уклесаним именом „великог“ кипара и кратким историјатом његовог монументалног „дѣла“. За наук потомцима.

    25
  2. @Гремлин
    „За такво непочинство најправичније би било маузолеј склонити с Ловћена…“
    Требало би да маузолеј дају Кроатима, па нека га поставе на Трг бана Јелачића и у њега преместе највећег сина Лијепе Њихове, а ми да већ једном ослободимо тај простор на Дедињу. Па нека сви Шугоносталгичари са ових и ширих простора иду у Загреб да прослављају дело свог вође и идола.

    28
  3. У овом контексту ваља рећи да је рушење Његошеве капеле на Ловћену изведено по жељи великохрватског диктатора, Павелићевог агента од утицаја, буржоаског најамника Јосипа Броза тзв. „Тита“, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни „српски“ интернационалисти, идолатристи и полтрони, србофобични бечко-берлински марксисти баљезгари на срамоту јуначке Србије, који је свео Србе на ниво Курда, а Србију на ниво Палестине.

    За остварење великохрватских планова и намера Броз се у току 1941. године пребацио у Србију да покрене грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаско демократску“ револуцију, која му је послужила као нагли прелаз у тзв. пролетерску. О Брозовом одласку у Србију у току 1941. године једно сведочанство оставио је енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:

    „Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је
    под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:

    ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    С овим у вези Броз је још у току 1944 године наговестио да ће у Југославији водити хрватску политику, рекао је бану Шубашићу, када су се срели на Вису: “Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста…” У разговору са Иваном Мештровићем, Броз је рекао: “И мени као Вама хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте да нисам на челу државе било би зло за Хрватску…” (Види: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961; Проф. Лазо М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Toronto, Ontario, Canada, 1969, стр. 406-407).

    Све у свему у циљу што јачег зближавања Брозових НАТО-комуниста и римског папе Павла VI , Броз је проглашен у свемоћном Ватикану за “ПОЧАНСНОГ КАНОНИКА” – цркве св. Јеронима у Риму. Папа је Брозу доделио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском (Види: Католичка црква у Југославији, хрватски тједник “Даница”, 29. рујна/септембра 1971, Chicago, Illinois, USA; Исто: Анте Јерић, “Свића”, бр. 135, Dalmatian Publishing Company, New York, 1971).

    Такође, Броз је у току 1945. године јавно истицао и свој римски католицизам ( Види: Милован Ђилас, Власт, London, England, 1983, стр. 32).

    Ради историјске истине ваља рећи, да се Иван Мештровић у младости изјашњавао и као Србин и као Југословен и на крају као Хрват и да је у договору са великохрватским фирером Јосипом Брозом Титом, буржоаским НАТО најамником, Почасним Каноником цркве св. Јеронима у Риму, пилигринским фратром, поклоником св. Госпе Фатимске остварио Брозову паклену намеру да сруши Његошеву капелу и да подигну масонску, идолатриску и окултну могилу на Ловћену.

    Није тајна да се у току Другог св. рата Иван Мештровић налазио у Ваткану код папе Пија XII и Швајцарској код лондонске посредничке масонске ложе Алпина, као заступник Павелићеве Независне Државе Хрватске и Брозове Авнојевске Федералне Државе Хрватске.

    У овом контексту вредно је указати да је бужоаски НАТО најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ за време ручка у разговору са својим вајаром Jo-ем Davidson-ом 18. октобра 1949. године о Ивану Мештровићу, рекао:

    „Реци Мештровићу да не буде будала. Његов студио у Сплиту је апсолутно нетакнут. Све његове скулптуре су сачуване. Ништа није уништено. Реци му да се врати. Овде је место где и припада…“ (Види: C.L. Sulzberger, A long row of candles Memoirs And Diaries 1934-1954, Toronto, 1969, стр. 472).

    Такође, имајући на уму да су хрватске усташе и Брозови буржоаски најамници НАТО-комунисти прикупљали прилоге у Југославији и емиграцији за изградњу Мештровићевог фараонског маузолеја на Ловћену као и за Његошеву бисту коју је радио Павелићев заступник Иван Мештровић по узору на бисте египатских фараона Хефрена и Рамзеса Другог, како то рече Урош Зоњић у својој књизи “Под командом војводе Павла Ђуришића” (Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр.101).

    Чињеница је да се посебно истицао у прикупљање прилога за Мештровићев фараонски маузелој на Ловћену вајарев син Мате Мештровић, који је био више пута гост великохрватског фирера Јосипа Броза тзв. „Тита“, буржоаског НАТО најамника, јер је радио на обједињавању реакционарних великохрватских проусташких и Брозових НАТО-комунистичких најамника, Матице хрватске, Хрватског књижевног листа, Вјесника, Лексикографског завода у Загребу, Савеза комуниста Хрватске и Одбора за Изградњу Маузолеја Петру II Петровићу Његошу у Црној Гори… (Види: Gilbert M. Grosvennor, Yugoslavia’s window on the Adriatic, The journal of the National Geographic Society, Vol. 121, No. 2, February, 1962, Washington, D. C., U.S.A.).

    Говорећи о прикупљању прилога за изградњу Маузелоја Мештровић се жалио у великохрватској усташкој и Брозовој великохрватској, буржоаској НАТО-кумунистичкој јавности током шездесетих и седамдесетих година XX стољећа, да се Срби не одазивају њиховом апелу.

    У загребачком Вјеснику, највећем великохрватском листу, огласио се шездесетих и почетком седамдесетих година XX стољећа и стари великохрватско-усташки и зеленашки идеолог Савић Марковић Штедимлија, као велики заговoрник рушења Његошеве капеле на Ловћену. Штедимлија је за време Другог светског рата живео у Загребу и био је главни сарадник великохрватских усташких листова “Спремност” и “Хрватски народ”. У њима је он у безброј чланака и тзв. расправа заговарао познате великохрватске усташке и црногорске зеленашке тезе, које су усвојили црногорски зеленаши о Црној Гори као о “Црвеној Хрватској”. Ради ових заслуга Штедимлија је између осталих Павелићевих доглавника-заступника, као и фратар Крунослав Драгановић, Марко Месић и Густав Крклец и многи други уживао посебну наклоњеност и заштиту крвавог великохрватског
    и самопроглашеног маршала Јосипа Броза тзв. „Тита“.

    Полазећи од чињенице да је Савић Марковић Штедимлија био под заштитом злогласног хрватског поглавника Анте Павелића и крвавог великохрватског фирера Јосипа Броза тзв. „Тита“, и да је умро у Загребу седамдесетих година, где му је приређена јавна и свечана сахрана, која такође илуструје сарадњу и солидарност хрватских усташа и Брозових буржоаских најамника НАТО-комуниста.

    Ниже доносимо апел Мате Мештровића у слободном србском преводу, који је објављен на еглеском језику у хрватском усташком тједнику “Даници”, где дословно стоји…

    Тражи се помоћ за Његошев Маузолеј

    Загребачки Вјесник од 18. априла објавио је да ће половином маја почети изградња Његошевог маузолеја, којег је пројектовао мој пок. отац Иван Мештровић. Пројекат је покренут 1952, када је у Вашингтону био југословенски амбасадор Владимир Поповић, Црногорац, предходни посао је полако и у фазама напредовао до данас.

    Опозиција за изградњу новог маузолеја дошла је од стране вођства Српске православне цркве, јер мисле да је маузолеј којег је пројектовао мој отац као и Његошеву бисту, коју је исклесао у граниту хрватски вајар Андрија Крстуловић, да не представља Његоша у виду Српског религиозног и народног вође.

    Противници новог споменика тврде да мала капела постоји да краси врх Ловћена и да делеко боље представља личност и значај Његоша него што је Мештровићев пројекат, који је одобрен од стране владе и већине народа у Црној Гори.

    Присталице Мештровићевог пројекта тврде да постојећа капела није аутентична оној која је изграђена у Његошево доба, јер је уништена за време аустриске окупације у току Првог светског рата. Данашњу капелу је саградио југословенски краљ Александар I око 1925 и самим тим нема историску вредност.

    Пошто противници новог маузолеја нису успели да превладају у расправи која се одвијала месецима у штампи и на јавним форумима, покушали су да се ослоне на стране интелектуалце попут Jean Cassou-а , песника и члана француске академије, да посредује код Тита, да пројекат заустави.
    Лондонски Тајмс од 26. априла објавио је чланак у вези маузолеја под контроверзним насловом “За три недеље нестаје споменик.” Аутор David Leitch ) каже да је у Црној Гори запретио преосвештени владика Данило, да ће поднети оставку ако почне рад на рушењу капеле и њено преношење на друго место и да ће неки од његових верника бити више изрични. Први радник који почне рушење капеле “добиће нож у леђа”, инсистирају верници.

    Ако неки појединци желе да приступе овој вредној акцији црногорске владе и народа, требају да пошаљу директно свој прилог Одбору за Изградњу Маузолеја Петру II Петровићу Његошу на Ловћену, СР Црна Гора, Југославија.

    Проф. Мате Мештровић, – члан, ложе 789, ХБЗ (Види: Prof. Matthew Mestrovic, Help asked for Njegos Mausoleum, hrvatski tjednik “Danica”, 3. lipanj/june 1970, Chicago, Illinois, U. S. A. ).

    Енглески текст гласи…

    Help asked for Njegos Mausoleum

    The Zagreb Vjesnik of April 18 has announced that the construction of a new Njegos mausoleum, designed by my late father, the sculptor Ivan Mestrovic, will begin around the middle of May. Though the project was initiated in 1952, when Vladimir Popovic, a Montenegrin, was the Yugoslav Ambassador in Washington, the preliminary work has been progressing slowly and in stages up to the present.

    The opposition to the construction of the new mausoleum comes in part from leaders of the Serbian Orthodox Church who think that the mausoleum, designed by my father, and the statue of Njegos which he sculpted, and which was carved in granite by the Croat sculptor Andrija Krstulovic, does not personify Njegos as a Serbian national and religious leader.

    Opponents of the new monument argue that the small existing chapel, which now graces the peak of Lovcen, represents far better the personality and significance of Njegos than does the Mestrovic design that was approved by the government and a majority of the people of Montenegro.

    Supporters of the Mestrovic project argue that the existing chapel is not the authentic one that was constructed in Njegos’ own time, for it was destroyed by the Austrian occupation forces in Montenegro during World War I. The existing chapel was built by King Alexander I of Yugoslavia around 1925 and consequently does not have a historical value.

    Having failed to prevail in the debate that went on for months in the press and in public forums, the opponents of the new mausoleum have now tried to rally foreign intellectuals like Jean Cassou, the poet and member of the French Academy, to intercede with Tito so that the project be stopped.

    The London Times of April 26 ran an article concerning the mausoleum controversy entitled “A memorial with three weeks to go.” The autor David Leitch says that his Grace Bishop Danilo of Montenegro has threatened to resign if work actually begins on the dismantling of the existing chapel, and its transfer to another location, and that some of his “co-belligerents have been more explicit. The first workman starting demolition will, they insist, get a knife in the ribs.”

    If any individuals wish to join the worthwhile action of the government and people of Montenegro, they should send their contribution directly to the Odbor za Izgradnju Mauzoleja Petru II Petrovicu-Njegosu na Lovcenu, Cetinje, SR Crna Gora, Yugoslavia.

    Prof. Matthew Mestrovic – member, Lodge 789, CFU (Види: Matthew Mestrovic, Help asked for Njegos Mausoleum, hrvatski tjednik “Danica”, 3. lipаnj/june 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).

    Још бисмо константовали, да у значајној расправи проф. Јосифа Мајзнера, коју је објавио под насловом „Наличје мита о Мештровићу“, између осталог, стоји:

    „Краљ Александар, вечито заљубљен у Мештровићеву славу, прелазећи преко свега и заборављајући како и због чега му је слава створена, поверава му израду споменика-маузолеја Незнаном Јунаку, архитектонско, вајарско дело, којим је Краљ хтео да се одужи успомени својих ратника и другова, палих за отаџбину у првоме светском рату.

    Тада се Мештровић у недостатку идеја, сетио да је некада имао успеха имитирајући асирске рељефе из доба Асур-Бани-Пала. Сетио се и архитектуре несталих култура, и, верујући вероватно да само он има фотографије маузолеја Кира из далеког Пасарагадаса, једноставно га је ископирао, повећевши улазе и метнувши у њих по четири кариатиде.

    Споменик је требао да буде по жељи краља Александра од скупоценог црвеног гранита, ретког у свету. А било га је у Европи само код Неготина. Цео споменик је требало да кошта око стотину милиона динара, уз бесплатну сарадњу војске. На врху Авале постојао је град „Порче од Авале“, насилника турског. Српска му је раја зидала дворове под корбачом, и тај, један од најчувенијих старих градова Србије, чија су се штрбава платна и прозорски отвори видели из Београда, опомињали су народ на дане ропства и патње. Град је жртвован да би Мештровић могао да оствари своју грандоманију и 160 кг. екразита разнели су камен са камена тог сведока прошлости. Три пуне године радила је војска, док није премоделирала и заравнала врх читаве једне планине, да би се на њој поставила најскупља копија која је данас направљена – копија гробнице Кира из Пасарагадаса…
    Није искључено да је само из разлога да не би у Србији остао један део милиона, пронађено да „нема довољно“ црвеног гранита, те је употребљен јабланички, црни гробљански гранит. А пре пар година, од истог црвеног гранита, поплочан је и израђен цео трг Маркса и Енгелса у Београду и мајдан није још ни издалека исцрпљен…

    Ако уметник кроз дело даје себе, какву му душу можемо видети кроз оно разбојничко лице Косовке Девојке, пуно грубости, мржње, пакости. Да ли је себе дао и у оној накази која потсећа на Баријевог „Мајмуна на коњу“ и коју је назвао „Краљевићем Марком“? Сав његов „национални“ рад има исто толико веза са национализмом и духом српског народа, колко и гробница Кира са душом и жртвом оног незнаног сина наше домовине, који је са торбицом о рамену и пушком у промрзлим рукама пао и постао симбол знаних и незнаних јунака.

    Зашто онда уздаси или неко разочарење због Мештровићевог поступка? Зар треба тражити моралну одговорност од човека који је био Гавриловић, док није направио посао? Да није одувек био грамажљив, зар би могао да буде час Србин, час Хрват па и Југословен?…

    Зато када се буде једнога дана правила ревизија свих правих и лажних величина, доћи ће ред и на њега. Забележиће се: недостатак начела, опортунизам, плагијаторство, а пре свега незасита жеђ за златом…“ (Види: Јосиф Мајзнер, Наличје мита о Мештровићу, у: Др Бранко Миљуш, Иван Мештровић и антисрпска клеветничка пропаганда, Windsor, Ontario, Canada, 1970, cтр. 147-151).

    15
  4. Potresno je ovo svedocanstvo kako se pesnicki duh uzdize nad svakom destrukcijom. Zaista smo (bili) narod pesnika i hvala Matiji Beckovicu sto nas podseca na tu cinjenicu kao i na mirnom putokazu ka resavanju ovog problema koji nas je sramotom obelezio.

    20
  5. Није смео бити заборављен Михаило Ђурић који је робијом платио супростављање амандманима али и одбраном капеле у величанственом тексту, још величанственијим мислима. Њему је место у овом тексту више него примерено, штавише и обавезно.

    Није ли ово пример над, свим, примерима преимућства политичке одлуке, идеолошки прожете, моментом у којем рачунај на вечну предетерминисаност, превреднуће, утихнуће, културе и народа – колико год тешко било признати: са видним, опипљивим, успехом – изникле у главама друге стране нормалности и немерљиве људске плиткости. Како је могуће, више, да људско ништавило одређује, намеће, људској вредносној немерљивост и етичној висини, из најпрљавије канализације постанка друштва, и саме животе мењајући оно што треба бити, као камен, непроменљиво: истину историје. Трула духовна димензија човека.

    Колико данас неки нови „Срби“ – а да ни не знају да то нису – ору Косово поље и заливају бетоном лажи (фаза у одмаклом трајању, већ: разграничење са самим собом, „ми“ доле немамо ништа, Косово без онога Метохија, подела на Србе јужно и северно од Ибра, итд.), прекосутра ће порушити Опленац, накосутра поравнати Цер… а већински народ ће се држати за свој танки новчаник и тихо, себи, шапатом казивати: проћи ће и ово, само да сам жив. Београд је, знаковима и симболима, много мање српски но што је туђ, југословенски. Десет година неко не може положај ћирилице да поправи озакоњењем.

    Као да никад неће престати и као да једини вид чистог, потпуног, спаса, искупљења, мора бити колективно самоубиство српског народа: тиме би нестали сви, и она мањина злих, велики међупростор оних који апсолутно не умеју да расуђују, и остатак ванредних, честитих, онемогућавајући и њима, овим ванредним, добрим, врлим, живот али и да се, неки, из тог корпуса, не покваре, да не учине још веће грозоте: признање КиМ за државу то би свакако било. Неке ствари као да су, заиста, једино могуће међу српским народом: човеку, и то uomo universale, порушити гроб: како то може да прође: вандали руше гробове а не сама држава сопственој, историјској, великој до највеће, личности. Једно је бранити, сасвим друго одбранити: народ је склоњен, фактичка снага и моћ.

    Поред колективне храбрости, нестала је, ишчилела је и индивидуална храброст индивидиалног чина: нема у Срба Јан Палаха. Нема личног херојства, полагања живота на олтар правде, истине, узвишености. Сви, тако брзо, оно неопростиво опраштају, налазећи заједнички, минимални, интерес са људима најгоре појаве.

    Нико, никад, ни за шта, у вези чинодејства из прошлости није одговарао – како то беспрекорно показују и године након 1990., затим 2000., затим 2012. Срби нису народ одређивања, прописивања, заслужене казне, и зато све пролази.

    М. Ђурић: „…оспорена је уметничка, морална и историјска оправданост настојања да се преиначи смисао Његошевог дела, да се његов гроб обележи новим, туђим знацима“. НОВИМ, и Т У Ђ И М знацима.

    Добрица Ћосић: „Нека ми сви писмени Срби изгазе гроб, ако у седам великих југословенских безумља, пето или шесто по реду, не буде рушење Његошеве капеле на Ловћену и подизање Мештровићевог маузолеја.“

    … БЕЗУМЉЕ …Ваљда ће нека будућа поколења бити далеко бољи људи и исправити многа безумља сопственог народа…

    12
    1
  6. Жрнов не можемо вратити тако лако, забетониран је. Треба зато благовремемо почети.
    Првобитни споменик Незнаном јунаку треба вратити а садашњи, истим пузем као Маузолеј, како љубазно препоручише господа Грѣмлин и/или Марк Еугеникос.

  7. Изгледа да се мени јављају халуцинације, па у тексту видим и ову реченицу:

    „Није идеја да се Маузолеј руши него да се Капела обнови и Његош избави. Места има за обоје.“

    Дакле, помириће Владику и Мештровића, онако како је Туђман планирао да помири поклане и усташе, и да им подигне заједнички споменик у Јасеновцу. У ту сврху, Бећковић мртав ладан цитира Мирка Ковача, модерног српског конвертита у хрватство, који тражи маузолеј и капелу – заједно. Лепо. Иначе, какве ли случајности, баш јуче читам неки текстић о томе како су социјалисти постављали темеље „слободе правилног говора“. Цитирам од речи до речи:

    „Ево како се велики српски дисидент, Б. М. Михиз, мучио као новинар у комунистичкој Југославији:

    Мислим да смо Васа курир и ја били једини људи који нисмо били чланови партије. Али, они су се према мени односили лепо. Ја бих доносио свој чланак и ако бих изјавио свом уреднику Зири Адамовићу, који је био сигурно један од најбољих послератних новинара, да је мој чланак у реду, њега нико није читао. ЈА БИХ САМ СИГНАЛИЗИРАО АКО У ЊЕМУ ИМА ИШТА ПРОБЛЕМАТИЧНО, ПА БИСМО СЕ ОНДА ПОГАЂАЛИ ШТА МОЖЕ ШТА НЕ МОЖЕ. АКО НИЈЕ МОГЛО, ОНДА ТАЈ ЧЛАНАК НИСАМ ОБЈАВЉИВАО.

    (Из интервјуа са Михизом, Књижевност 1-2, 1998, с. 314-315)

    *

    „Био је то човек са златним мозгом, а одсјаји тог злата бљескали су у свакој
    његовој речи.“
    (Матија Бећковић о Михизу, Нин, 18. децембар, 1997)“

    14
  8. Христа ради, Завета ради не може и не сме заједно и ђавоимани маузолеј и Дом Господњи – Духовна капа и Духовна Луча у Србља, а Његоша ради ! Једнако би било да, увијено ил’ неувијено, какав проповедник компромиса, макар био и поета, рече да могу и Свети Архангели и Синанова џамија – НЕ МОЖЕ ! Ловћенска Капела Извиискра и Душанови Архангели крај Царскога друма Царскога града Србског, НАШЕ су Лествице, и Светојовановске и Јаковљеве – без њих имамо тек ћепенак на губилишту…

    11
  9. Мој Зоране,

    Код социјалиста све може. Та фраза на енглеском гласи „everything goes“.

    Зар не видите да у Русији „може“ и Лењинов маузолеј, истовремено са Светим Царем Николајем? И то са петокраком на Кремљу! Зар не видите да Бећковић каже: „Није идеја да се Маузолеј руши него да се Капела обнови и Његош избави. Места има за обоје.“ Бећковић, којем Басара пере биографију, наводећи ноторне чињенице, јер, Басара је, као што сви знамо, аутошовиниста. Тако му, дакле, даје кредибилитет!

    Телевизији Н1, Недељнику Време, својевремено и телевизији Б92 и недељнику Телеграф – давана је улога да говоре елементе истине, али из антисрпске перспективе. Народ, који се, од 08 до 16, сналази како да преживи, нема времена да залази у ове финесе. Шта мислите – зашто се то дешава?

    13
  10. @Јабуко са гране
    Догађа се ради тога што у Србља, просветитељско – малограђанском брозовштином, Савле и Павле заједно греде, руку под руку, но Савле руководи, води Павла на већ поменути ћепенак, а ми смо у шпалиру, ми смо у гледалишту, ПРИСТАЛИ СМО, не да сведочимо кроз мучеништво,фустовску дијаболичност, тек да је пљеском и неверном простотом, so egzajting, изнесемо као шоу…
    Вазда на грани остај, јабуко…

    8
    2
  11. Моја Луча

    (Његошу – Прометеју србском)

    Када ми забране пјесме
    У шкрињу стихове спреме
    Посљедња кап моје чесме
    Храниће свјетлости сјеме

    Ни кад ми загасе ватре
    У подрум затворе сјене
    Не дам искри да се затре
    Ни кад вам украду мене

    Глув за буку и галаму
    И слијеп у мрклој ноћи
    Ипак гоним мрак и таму
    Моја Луча – ваше очи

    Момчило

  12. Да поменем, док су још активни коментари на овај чланак…
    Ја нисам неки познавалац поезије, али овај сонет Скендера Куленовића, Тарих за Ловћен, је једна од најлепших и најснажнијих песама које сам прочитао на српском. По згуснутости израза и “тежини”, као да је од камена исклесан.

Оставите коментар