Зоран Јанић: Тешко да је Мило Ђукановић главни организатор протеста на Цетињу

Ђукановићу се, пословично, придаје много већа моћ него што је одиста има – посебно као председнику државе, јер су му овлашћења готово симболична

Насиљем против устоличења: Цетиње (Фото: АП/Р. Божовић)

Одјекнула  звона на Цетињском манастиру у част новопостављеног митрополита, који је на том месту наследио преминулог Амфилохија. Сукобљене стране убрзо су изашле са прогласом у којем се тврди да су постигле своје циљеве. И, одиста, када се сагледа шира слика, то није далеко од истине – сви и јесу изашли као победници! Али су сви нешто и изгубили

Иако у не баш сасвим канонском окружењу, церемонија устоличења митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру обављена је на најављеном месту и у најављено време, уз присуство јаких антитерористичких снага МУП-а Црне Горе.  Дан пре тога појавила се информација да ће, из безбедносних разлога, хиротонисање морати да буде одложено. У недељу су ипак одјекнула  звона на Цетињском манастиру у част новопостављеног митрополита, који је на том месту наследио преминулог Амфилохија. Сукобљене стране убрзо су изашле са прогласом у којем се тврди да су постигле своје циљеве. И, одиста, када се сагледа шира слика, то није далеко од истине – сви и јесу изашли као победници! Али су сви нешто и изгубили.

Зоран Јанић (Извор: Политика)

Пођимо од СПЦ. На годишњицу парламентарних избора у Црној Гори, ова црквена организација истерала је своје право да се устоличење одржи управо на Цетињу, престоном граду црногорске државности, упркос противљењу самих Цетињана, чији је главни захтев био да се хиротонисање обави у Подгорици или негде другде (град иначе има уговорни однос  о коришћењу Цетињског манастира са СПЦ). Међутим, у контексту актуелне ситуације у Црној Гори, чин устоличења високог црквеног достојанственика је давно већ прерастао у нешто сасвим друго, у својеврсно политичко-идентитетско питање око кога се увелико одређује поларизовано црногорско друштво, с Цетињанима на челу. Избор управо Јоаникија за митрополита  црногорско-приморског додатно је револтирао грађане Црне Горе, пошто је, између осталог, познато његово нескривено дивљење према историчару Александру Раковићу, аутору књиге „Црногорски сепаратизам”, медијски најекспониранијем негатору црногорске нације.

Цетиње је одувек било на ратној нози са Јоаникијевим претходником Амфилохијем, и то у време када је овај био у одличним односима са председником Ђукановићем. У једну реч, Цетињани су устоличење Јоаникија доживели као неку врсту теолошке узурпације секуларне и независне Црне Горе, као милитантни црквени десант на њихов град, због чега су и организовали протесте. СПЦ је победила, али не на крилима новозаветне етике и еванђеоске љубави, већ уз употребу сузавца, панцира, хеликоптера и шок-бомби. Сутрадан, када се све ово заврши, како ће новоустоличени митрополит шетати међу Цетињанима? Уз полицијску пратњу и лично обезбеђење? Како ће ширити хришћанску љубав и утврдити солидарност са братском Србијом? Хоће ли бити доживљен као неко ко гради мостове или их руши?

Другу страну, пак, представљао би председник Ђукановић. Њега је експлицитно именовала Митрополија црногорско-приморска СПЦ као организатора нереда: „Идеолошко-политичке структуре бившег режима покушавају да изазову немире”. Притом је, не сме се то заборавити, идејни мандатар нове владе био почивши митрополит Амфилохије, мада од црквених власти свакодневно стижу поруке како се они не баве политиком. И за Ђукановића се, исто тако, може рећи да је изишао као победник са Цетиња. Као државник и искусан политичар, једноставно је искористио прилику која му се указала да учврсти своје бирачко тело и да, по линији  политичког опортунитета, додатно ојача. Да себе устоличи као неког ко једини брану државу Црну Гору од страних утицаја, као и да покаже да добар део грађана не прихвата „Српску цркву”. Теза да је председник Црне Горе и ДПС-а главни организатор протеста на Цетињу тешко да стоји, упркос писању овдашње таблоидне штампе: Ђукановићу се, пословично, придаје много већа моћ него што је одиста има – посебно као председнику државе, јер су му овлашћења готово симболична.

Мило Ђукановић: Непримерена употреба силе против мирно окупљених грађана

Остаје, на крају, главни камен спотицања између Србије и Црне Горе: сукоб двеју цркава, неканонске црногорске, која се бори да поврати аутокефалност, и СПЦ. У корену спора лежи датум оснивања обеју предметних цркава, пошто с тим у вези стоји и питање њиховог правног субјективитета, а све то заједно води к оном најважнијем: питању црквене имовине, чија се вредност у Црној Гори процењује на више стотина милиона евра. У уверењу нових власти у Црној Гори стоји да су епархије СПЦ у овој држави основане још 1220. године (дакле, још од времена Растка Немањића), док је у исто време у Србији мајчинској СПЦ признат правни субјективитет тек од 1836. године, што је парадоксално.  За почетак, уместо оптужби о ”одсрбљавању” и громопуцателних тврдњи о томе како је  „Српска православна црква старија од црногорске државе”, ваљало би завирити у старе црквене зборнике – „номоканоне” – што је нека врста општег устава за све помесне цркве,  које су потврђене од Васељенске патријаршије. У једном таквом зборнику, познатијем под називом „Синтагма” из 1855,  под редним бројем девет нотирана је и Аутокефална Митрополија Црногорска. Те 1855. није постојало чак осам помесних цркава, које постоје данас, међу њима и српска.  Исте податке износи и руски „Списак”, који се односи на стање за 1848. годину.  Укупно је у њему наведено 10 тада постојећих помесних аутокефалних цркава. Под редним бројем девет је Јерархија Црне Горе, док се српска црква нигде не помиње. За почетак, било би добро одатле кренути, разјаснити све недоумице везане за годину оснивања двеју сестринских, а посвађаних цркава.

Аутор је есејиста и преводилац

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 14. 9. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. И Тадић, а сада и Вучић имају симболична овлашћења (УСТАВНА). А шта је радио Тадић, а шта сада ради овај, који је усавршио претходна, мала, овлашћења?

Оставите коментар