Дарко Ристов Ђого: Зашто немамо Српску завјетну мисао као предмет на богословским факултетима

Након избацивања завјетности, Видовића или Николаја, лако је писати о „бауку етнофилетизма“

Отац Дарко Ђого (Извор: vidovdan.org)

Читам синоћ, са усхићењем малог дјетета, Драгоша Калајића. Можда је један дио дјетињскости тог послијепоноћног штива управо дат у сусрету са тим именом на тада мени сасвим неразумљивим страницама мајчиних Православних мисионара, још из бившег живота, у Требевићкој, па затим и на Палама.

Затим смо гледали емисије о њему у рату: по први пут је неко објашњавао да оно што се дешава нама, да то што једемо фету и стрепимо за главе наших родитеља, није парцијална свађа међу субхуманим Словенима, већ су те очева одсуства, мајчини јецаји, забринуте вијести, рођаци који непрекидно пролазе кроз наш смјештај на Палама – све дио једне метафизичке слагалице, једног егзистенцијалног фронта отпора једном свијету који би побрисао идентитете, а самим тим и поништио човјека. Није знао можда понеко од тих мојих рођака шта то Драгош говори, нису му до краја били јасни „мондијалисти“, можда је и мој Ристо то тек слутио, али су господствени тон и дубока мисао Драгоша Калајића била подједнако важна колико и прљаве чизме и гладне године.

Има разних могућих читања Драгоша Калајића, као што има и разних његових текстова. Мени се, пак, оно што до сада налазим, надовезује на рехабилитацију српске интегралистичке завјетне перспективе. На линију предратног Светосавља лишеног југословенске мистификације, на линију Николаја и Јустина, Тасе и Ђеда, Милана Радуловића и Жарка Видовића и често заборављеног у том низу Радована Самарџића чија „Неугасива кандила“ заслужују да се нађу у свакој читанци српске историографије и историософије.

Драгош Калајић

Но оно што ме највише импресионира у том низу штива и мислилаца јесте неоспорна разноликост и симфонијска полифонија њихових мисли и гласова, еуфонична разлика у интонацијама, тоналитетима, ритмовима и темпу. Све је различито и све негдје у Логосу који је Син улогошено и усиновљено.

И питам се, посљедњом мишљу пред сан: зашто се овакве ствари не предају на богословским факултетима? Зашто немамо Српску завјетну мисао као предмет? Јер, посљедњи радосни импулс због нађене дубине доживљаја живота загрцнуто се самоконтрастује отужној идеолошкој истовјетности савремене православне „теологије“, нарочито у генерацији након великих Отаца. Њеној истости и њеном фингирању „критичке мисли“.

Дајте ми сваку тему и ја ћу вам прилично тачно написати просјечан есеј једног професора или студента богословских факултета, нарочито на квази-осјетљиве, а у ствари високо идеологизоване теме. Након избацивања завјетности, Видовића или Николаја, лако је писати о „бауку етнофилетизма“. Када николајевски холизам сведеш на (ништа мање редуковану) шпенглеровску перспективу – све ти је лако. Нешто као она изрека о ограниченим когнитивним силама, мору и кољенима.

Жарко Видовић: Косовски Завет могућ само као Поезија којом се човек уздиже у Царство Небеско

А насупрот свега тога, опет уз осмијех се присјећам – ово море величанствене мисли…

Други део наслова и опрема: Стање ствари

(ИН4С, 23. 9. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

4 replies

  1. Одлично, оче Дарко !

    13
    4
  2. Оче Дарко,
    Са Богословских факултета СПЦ су протерани побожност и страх Божији.
    Зато нема места за Заветну мисао, ни за Светосавље, ни за Јустина и Николаја…

    16
  3. Покушаћу да одговорим на питање из наслова, уз личну ограду од Калајића.

    Хришћанско Свето писмо каже:

    „Не убиј. (…) Око за око, зуб за зуб. (…) Проклет био ко измени и зарез из закона.“

    Ко има две чуке, у стању је да укапира да архаични израз „не убиј“, који не постоји у савременом језику, значи „не почини убиство“. Шта је убиство, хришћански правни систем детаљно је разрадио у склопу кривичног права, и то нарочито институтима нужне одбране – односно самоодбране – и крајње нужде, који кажу да није свако убијање истовремено и убиство.

    И то је било јасно свакоме, док се социјалисти нису инфилтрирали у Цркву и у правни систем државе.

    Државу су, у случају словенских држава, преузели револуцијом. Западне државе су преузели системом миц-по-миц, а на исти начин се увукли и међу хришћански клир.

    Све су окренули наглавачке. Иако се институт самоодбране још увек налази у правним прописима, социјалисти су га де факто укинули. Чик пробај да упуцаш провалника, па да видиш како ће социјалистички правни систем да те разапне.

    Иако је институт правне нужде некада имао смисла – на пример, абортус је некада био дозвољен само да би се заштитио угрожен живот мајке – социјалисти су то претворили у потпуно произвољну категорију. Данас су нарко дилери и чедоморке уважени чланови друштва, а џихадисти страдали у акцији – жртве српске агресије.

    Иако се „око за око“ још увек налази у хришћанском закону, социјалисти у мантији већ више од сто година – а у задњих тридесетак година интензивно – испиру мозак народу да је Христос био некакав пренемажући будиста, а не Бог који је у свом гневу знао да истреби целе народе, и који ће доћи да суди живима и мртвима.

    Није никакво чудо што муслимани и јудејци покушавају да, на сваки начин, искористе наш избушен морални и правни систем. Чак су се толико осилили да нам се смеју у лице.

    Залагање за Косовски завет представља залагање за одређени тип насиља – проскрибовану самоодбрану. Социјалисти желе да глобална држава све прописује – ко има права да путује, ко да купи или прода – са овим у вези читати Небеску литургију Николаја Велимировића. Самоодбрана и самоиницијатива у социјалистичком друштву није предвиђена.

    7
    3
  4. @ Milane, odlicno

    3
    1

Оставите коментар