Може наш ас да остане чврст, да публику повремено „укључује” и потпуно „искључује”, као против Беретинија, али чему највећи успех ако му се нико не радује
Новак Ђоковић (Извор: Блиц)
Занети тренуцима узбуђења и симпатијама, тениски навијачи повремено заборављају да су током целе ове две седмице сведоци и учесници догађаја који ће се помињати наредних 100 година. И то искључиво захваљујући једном човеку. Све друго што се догађа на Отвореном првенству САД нема ни десети део важности у односу на надљудски напор Новака Ђоковића да оствари снове генерација: календарски гренд слем и апсолутни рекорд по броју највећих титула.
Или ће успети или неће – то су једина два битна исхода последњег гренд слем турнира сезоне. У оба случаја, Њујорк 2022. ће још једном ући у тениску историју, као што је ушао и Њујорк 1933, када сер Џек Крофорд није успео да добије финале и заокружи календарски гренд слем, јер и ово што је Ђоковић до сада остварио није виђено у последње 52 године. Нико, од Рода Лејвера 1969. – на почетку професионалне ере – до Новака Ђоковића 2021. – у златном добу тениске „величанствене тројице” – није освојио прва три гренд слем турнира у истој сезони.
Заборављамо повремено ту историјску димензију и ми, далеко од места збивања, али када то заборави публика на највећем и најбучнијем тениском стадиону света – директни учесник у стварању историје – последице се осете на терену. Тај моћни хук, од којег вибрира цео стадион, постаје трећи играч или трећи судија. Исти талас је дигао осамнаестогодишњег Карлоса Алкараза, када је изгубио четврти сет са 6:0 и избацио из игре Стефаноса Циципаса, доскора општег љубимца масе.
Одлуке масе падају на пречац, понесене вихором осећања, с палцем нагоре или надоле као у римској арени, али и та осећања имају предисторију. Пред америчком публиком је сада питање да ли ће помоћи да се понови оно што су остварили само њихов земљак Дон Баџ 1938, те Аустралијанац Род Лејвер, 1962. и 1969. Од та једина три календарска гренд слема у историји тениса, само последњи је остварен у професионалној ери, али и он је неупоредив са тежином Ђоковићевог циља.
Нашем асу је – уз све друге препреке – запало да последњи и по правилу најтежи корак ка врху покуша да начини у за њега најнепријатнијем тениском амбијенту. У ужареном гротлу публике с којом ратује још од вербалног окршаја са Ендијем Родиком, 2008. Никада није дошло до помирења, поготову када су с друге стране стајали миљеници публике, одавно подељене између Роџера Федерера и Рафаела Надала.
Може ли ово да буде година помирења? Има назнака, обостраних. Не само зато што нема Федерера и Надала, нити било кога од америчких тенисера у мушком и женском четвртфиналу. Обе стране осећају да је тренутак да се закопају ратне секире, а Ђоковић много више. Зна се његова нестварна ментална снага, зна се како је научио да повике „Роџер!” чује као „Новак!”, али ни та снага није безгранична, док усијање расте до другима непојмљивог.
Новак Ђоковић: Хтео сам да као Србин пореметим планове неким западњацима – мислим да сам успео
Ако остане чврсто на својој страни, додатно ће провоцирати масу: „Кажеш да си јак? Хајде да видимо колико можеш да издржиш!”. Има Новак и „план Б”, као што смо видели у невероватном обрту четвртфинала с Беретинијем. Није америчка публика била толико против њега, али је велика италијанска заједница у Њујорку бучније подржавала свог миљеника. Ђоковић је најпре ћутао, затим у финишу позивао масу на своју страну, после неког од вансеријских потеза, али Беретини је и даље имао и добијао више енергије.
Тада смо присуствовали ретко виђеном обрту. После покушаја да укључи публику, наш ас је решио – да је искључи. Хладан као шприцер после изгубљеног драматичног сета (7:5), опустио је руку, почео нехајно да удара по лоптици и смирује све око себе. Престао је хук, сви су се издували и умирили, а највише дотле застрашујуће наоштрени Беретини. Готово цела два сета га је шампион држао на доњем прагу мотивације, а када је Италијан почео да се диже, Ђоковић је поново дао знак маси да се укључи. И опет микс укључивања и искључивања до коначних 5:7, 6:2, 6:2, 6:3.
Тако је било у четвртфиналу, са првим од тројице из „генерације +10”, ударачима у просеку 10 центиметара вишим од „велике тројке”. Следећи је Александар Зверев, много опаснији. Може наш Худини и њега да смири заједно са публиком, али постоји разлог због којег му је изузетно стало да то буде на други начин, са публиком на својој страни. Ако човек обара историјски рекорд, а томе се нико не радује – у чему је смисао?
Петрит Сељими: Новак Ђоковић екстремни десничар и антиваксер
Схватили су то медији и тениски коментатори, шаљући све чешће поруке публици да буду део историјског тријумфа најбољег тенисера света. И сам Родик је одавно прешао на Ђоковићеву страну. Календарски гренд слем је најбоље што може да се деси тенису на измаку свог златног доба, јер после Новака Ђоковића долази дуга суша.
Руку помирења пружа и двадесетоструки гренд слем шампион, на пример, чекајући младог Бруксбија да спакује торбу и добије заслужени аплауз. Даје прилику медијима да то примете, а они је користе. Видећемо како ће бити на претпоследњем степенику, против Александра Зверева, са којим њујоршка публика нема посебно дефинисан однос. Прштаће на терену са обе стране, а кључна подршка биће оне масовне реакције, када двадесетак хиљада гледалаца без размишљања пређе на једну или другу страну.
Марјан Ковачевић
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Није једноставно изборити се са шовинистичком или неуљудном публиком, спортском завидљивошћу, позледама или јаким емоцијама везаним за оно што свакоме доноси живот у неком тренутку.
Новак има велику и јединствену снагу. А око себе целоживотну потпору, снагу и преданост своје породице, а током последњих деценија и целе Србије и сваког Србина који се дичи Новаком јер нам је обасјао цео један период, иначе мучног, живота.