Мирослав Здравковић: У српској Херцеговини или Слобода у шест слика

Слобода у шест слика је опис најјачих утисака приликом седмодневног обиласка (шест ноћења) источне Херцеговине

Мирослав Здравковић (Фото: Медија центар Београд)

Мик Кејв је провео шест дана у Српској Херцеговини.

Мик Кејв је могао да направи и 26 слика о окупацији (зашто не и 260?), али и 26 слика о слободи, али је лењ да качи толико фотографија.

Мик Кејв је рекао:

Слобода плаћена крвљу не губи се олако дужничким ропством.

Рекао је и да:

Што је Подгорици (100) Цетиње (710) то је

Дубровнику (0) Требиње (280)

Чапљини (100) Љубиње (400) и

Мостару (120) Невесиње (950).

Београду (160) то није Дедиње (180)

И Подгорици одавно и нажалост није Цетиње.

Срби Херцеговци су понос српског рода.

Срби у Србији су брутално окупирани септембра 1944. и та окупација се и даље спроводи на много начина.

Срби у Србији ће се опет ослободити уколико чешће буду одлазили у цркву и уколико обнове литије које су некада имали у сваком селу.

То је рекао Мик Кејв по угледу на Сун Цуа.

Превод на српски језик би гласио: дивно је отићи у Републику Српску и осетити колико си у њој добродошао и да је, уколико се има, пожељно потрошити неки новац како би и живот на крупним пространствима наставио да постоји.

Одлазак из Мостара у Невесиње подсетио ме је на висинску разлику између Цетиња и Подгорице. У оба града у подножјима планина налазили су се Турци и муслимани а на овим висоравнима изнад њих Срби. Цетиње је било светионик српства крајем 18. и почетком 19. века а Невесиње је било симбол српских устанака у турској царевини, а и отпора аустријској окупацији али и усташама 1941. године.

Сличан је однос и Требиња према Дубровнику где је био забрањен укоп православних, јер је тај град био највећи католички манастир на Јадрану, а може се рећи и много шире. Из глади у Требињу постојала су два избора: покатоличити се и прећи у Дубровник или западну Херцеговину, или остати у православљу и населити се у западној Србији.

Мирослав Здравковић: Уметност живљења

Срби су од пада под турску власт били горштачки, шумски народ. Насељавали су висоравни изнад градова и шема је била иста око свих већих градова. И данас у Новом Пазару више од две трећине атара припада већином напуштеним српским селима, а то је био случај и у Горажду, околини Сарајева и већини градова у БиХ и у Србији. Карађорђе је протерао Турке и муслимане из устаничке Србије а они су више од 100 година пре тога протерани из Мађарске и Славоније те су постали сеоско становништво у БиХ, у Рашкој и на Косову и Метохији. Поред границе Србије у општини Вишеград постоје Јагодина, Крагујевац и Лозница, названи по местима из Србије одакле су муслимани пре око 215 година пребегли.

Толико о објашњењима мисли Мика Кејва по угледу на Сун Цуа из Уметности ратовања.

Слобода у шест слика је опис најјачих утисака приликом седмодневног обиласка (шест ноћења) источне Херцеговине.

Једно је ноћење у Андрићграду а пет у Требињу са обиласком жељених локација ван њега.

У Вишеграду сам био више пута, једном и за нову годину, и сваки долазак са више ноћења носио је мучни утисак малог броја становника и ту Андрићград има посебан значај: колико би се брже смањио број становника ове општине да у њему Кустурица није направио ову туристичку, и националну, атракцију?

Приликом првог доласка изненадио сам се да могу да купим сувенире и за динаре, а једном приликом сам у приватном апартману, јер у граду није било места за ноћење, сазнао да је један син у некој банци у Београду а да је други покренуо издавање апартмана како би са родитељима могао материјално да опстане. Тада сам схватио значај „разроког погледа“, да се иде у Београд и да се опстане у Вишеграду (било где у свом крају).

Фотографије: Мирослав Здравковић

То је прва слика.

У Требињу сам, приликом првог одласка, видео да се деле на навијаче Партизана и Звезде али да сви заједно навијају за Србију. Одушевљење гостопримством, манастирима у овој општини и пријатном климом, да и на преко 30 степени увек дува ветар са запада или са југа, утицали су да се у њега поново враћам.

Калиновик ми је, услед саобраћајно тешке приступачности још увек неиспуњен циљ путовања а у Невесињу сам био први пут, уз подмићивање супруге одласком у две међународне зоне (тржне центре) у Мостару. Пре доласка у Мостар посетили смо родну кућу Светог Василија Острошког, сада манастир, затим Љубиње и манастир Житомислић.

Друга слика је литија за Преображење Господње у Требињу. Били смо испред Саборног храма Светог Преображења Господњег око 8 сати увече и сачекали смо да будемо учесници литије приликом њеног проласка од Преображењске преко Обале Луке Вукајловића па Каменим мостом Душановом улицом до повратка улицом Десанке Максимовић. При крају Душанове улице сам тек схватио (веома закаснело опажање јер сам могао на почетку да видим по неколико мајки које заједно гурају колица са бебама) да је готово 90% учесника у литији старости од 25 до 40 година са малом децом! Спадали смо у најстарије учеснике литије и ова младост је додатно појачала осећај присуствовања једном од највеличанственијих скупова у животу.

литија за Преображење Господње у Требињу

Трећа слика је улаз у манастир Житомислић где стоји натпис о његовом страдању. На Википедији пише (линк):

У јуну 1941. године усташе су побиле цело братство манастира Житомислића и бациле у Видоњску јаму, на десној обали Неретве. Манастир је опустео. Крајем 1941. године манастирске конаке су запалили усташе и Немци, пошто су претходно опљачкали ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је сачувана.

У недељу 3. фебруара 1991. године у Житомислићу, свечано су сахрањене мошти Житомислићких Новомученика. Затим су паравојне формације Хрватских одбрамбених снага (ХОС) под вођством Блажа Краљевића, половином јуна 1992. године, манастир спалили и срушили. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избегло је из манастира неколико седмица пре хрватске агресије. Уточиште су нашли у манастиру Докмир крај Уба. Игуманија Евпраксија је умрла 2007.

Нисам имао стомак да идемо до Пребиловаца који се налазе на 19 километара, а где би прошли и кроз Тасовчиће и Клепце (из којих је старац Вукашин из Јасеновца) јер ми мучнина није била мотив за путовање. У Житомислићу сам се изненадио да се налази, упркос свим доживљеним страхотама, око 40 српских кућа са око 80 душа (што указује на њихову велику старост).

Натпис у Житомислићу

Након оштрог одбијања да на 36 степени обиђем Стари мост у Мостару, осетио сам велико узбуђење приликом успона ка Невесињу. Покушао сам да замислим усташки пораз приликом покушаја кољачког напада на овај српски град 1941. и на превоју на око 1.000 метара изненадио сам се сличношћу са Шумадијом (планина Рудник) због пошумљености супротног кршевитој Херцеговини.

Четврта слика је споменик невесињским устаницима, а то ме је подсетило на Цетиње (Подгорица) и Требиње (Дубровник) као српски отпор Турцима и католицима и њиховом насиљу. Љубиње сам додао због усташке Чапљине а Дедиње ми је једино пало напамет уз ове остале „иње“. Милошев конак се налази на Топчидеру како би могло да се побегне на Дедиње у случају турског напада.

Споменик херцеговачким устаницима

Пета слика ме је подсетила на говор мајора Драгутина Гавриловића (линк).

„Кад се нађеш у српскоме крају,
јави странче у команду вести,
наша чета још на положају,
мртва чека даље заповести“.

Да ли је неко игде у свету написао овако снажне мотивационе и моралне говоре као што су то учинили мајор Драгутин Гавриловић и Гарда Републике Српске?

Мурал посвећен Српској гарди

Херцеговачка Грачаница је један од најпосећенијих манастира СПЦ а Поглед Јована Дучића један од ресторана са најлепшим погледом на свету.

Шеста слика је мурал посвећен генералу Драгољубу Михаиловићу на уласку у Гацко. Ово је најлепши поздрав добродошлице у српску Херцеговину након проласка кроз Горажде и саобраћајни напор проласка од Фоче до Тјентишта. У овом случају повратка из српске Херцеговине уз жељу да се опет (због Калиновика и Берковића) обиђе.

Мурал посвећен генералу Драгољубу Михаиловићу

Пре овог описа боравка у Херцеговини био сам у родној Јагодини да вратим стару мајку и из стана пре три године протерану женку, десетогодишњег пса, из Београда. Пред продавницом сам гледао где да је завежем и пришао ми је пар где је младић видео моју збуњеност, и схватио проблем и понудио ме је да је причува, уз питање да ли уједа. Рекао сам му да је умиљата и да је то (помоћ) могуће само у Јагодини.

Сутрадан сам у Рода Центру у Јагодини чуо песму „Живот је маскенбал“ Сеида Мемића Вајте и Тешке Индустрије и то ме је вратило у стварност да сам заиста уживао у шест ноћења и седам дана у осећању слободе. У највећим трговинским ланцима у Србији није дозвољена српска музика, а шта је све још забрањено?

Прочитајте још



Categories: Српске земље

Tags: , , , , ,

4 replies

  1. Нек су живи и здрави сви Херцеговци али тај је крај био један од већих ослонаца Брозу и кумунистима изнедрио Вука Драшковића, Шешеља, Сашу Миленића који нм из Крагујевца честита дан почетка бомбардовања као дан ослобођења Србије и масе других чудних типова.

    15
    3
  2. svaka rečenica ti je zlatnom niti izvezena , jer je bolna srpska istina , koju mogu da“vide“ , srpski rodoljubi.
    „peštere moj“ , pozdravio te zauvek :
    srbin, svetac , vasilije ostroški.

    11
    1
  3. Ko hoće zlo Srbima sa dinarskih prostora naročito Crne Gore i Hercegovina, taj će im pothranjivati gordost pričama kako su najlepši, najhrabriji, najpametniji i sl.
    Ta gordost ih je dovela do kolektivnog narcisoidnog poremećaja i porodila Montenegrine koji svoje krše prozvaše „Dolinom Bogova“ Istina oslobađa, ima ih kao i u svakom srpskom kraju dobrih i loših, hrabrih i izdajica ni po čemu nisu ispred drugih a iza ostalih su samo po tom primitivnom zavičajnom rasizmu. PS Nisam razumeo šta si hteo reći u poslednjoj rečenici.

    13
    1
  4. @Istorija s Peštera

    Други коментар Вам је изврстан, мени је доста требало времена да то обрадим и схватим.

Оставите коментар