Суд у Стразбуру одлучује о изручењу 10 српских држављана САД

Америка је прва у свету по строгим казнама, тешком криминалу и броју затвореника, па ипак САД потражују од Србије 10 наших држављана

Суд у Стразбуру (Извор: DW)

Суд у Стразбуру донео је привремену меру којом је зауставио даљи поступак до 29. септембра и затражио од правосуђа Србије и САД да доставе додатне информације, које се пре односе на висине запрећених казни.

Оваква ситуација је ретка у пракси, па смо питали др Милана Шкулића, професора кривично-процесног и међународног кривичног права на Правном факултету у Београду, о томе које околности утичу на конкретну примену међународних уговора у кривичном праву, с обзиром на то да Србија и САД имају од 2016. године потписан уговор о изручењу. Уз напомену да мора да буде уздржан у коментарисању, будући да је и судија Уставног суда Србије, професор каже да пред овим судом постоји иницијатива за оцену уставности уговора између Србије и САД, па зато о међународној кривичноправној помоћи може да говори само начелно, а посебно без прејудирицања и изношења става у односу на конкретан случај нишких „хакера”.

Сви међународни уговори које је Србија ратификовала, државу стриктно обавезују. Према Уставу, ти уговори се могу и непосредно применити. С друге стране, наш Устав, као и многи други континентално-европски устави, изразити примат даје уставноправном поретку, па је прописано да међународни уговори морају бити у сагласности са Уставом. Ако се појави сумња у то и неко од надлежних субјеката покрене поступак за оцену уставности, или се поднесе таква иницијатива, коначну оцену даје наш Уставни суд – објашњава проф. др Шкулић.

Наглашава да Србију строго обавезује и Европска  конвенција о људским правима, на коју се ослања пракса Суда у Стразбуру, који својим одлукама интерпретира одредбе конвенције и чак „ствара” одређене норме. У читавом низу својих одлука Уставни суд Србије се и формално позива на ставове Суда у Стразбуру, које редовно прати и темељно анализира.

Ми смо још навикли на прохујало доба СФРЈ, када је била права „јерес” и спомињати могућност изручења наших држављана страној држави, јер је тада деценијама, слично као и у већини европских држава, постојала стриктна уставна забрана изручења. Такве забране више нема у важећем Уставу Србије из 2006. године, а она је изостала јер се сматрало да би то била препрека нашем уласку у ЕУ, који подразумева и могућност изручења другим државама Европске уније. Неко је очигледно био оптимиста у односу на брзину нашег прикључења ЕУ. Можда смо могли да такву уставну забрану задржимо, а да се она укине тек моментом уласка у Европску унију. И сада је забрана изручења наших држављана прописана Законом о међународној правној помоћи у кривичним стварима, али се тај закон примењује само ако у конкретној ситуацији не постоји међународни уговор, који у овој области увек има примат, а такав уговор између Србије и САД постоји – наводи др Шкулић.

Милан Шкулић (Извор: Политика)

Озбиљна држава, која се сматра правном државом, мора доследно да поштује своје међународне обавезе.

Што је земља мања и што је мања њена спољнополитичка и економска снага, то она мора бити пажљивија и опрезнија када прихвата међународно правне обавезе, јер реално када нешто није у њиховом интересу, велике и моћне државе могу понекад неку такву обавезу и да „ескивирају”, али мале земље такву шансу по правилу немају. Јер, после ратификовања нема кајања. С друге стране за мале државе је од посебног интереса да максимално поштују све своје међународне обавезе, јер само тако стичу легитимитет да од других земаља, очекују да и оне поштовањем својим међународних обавеза не нарушавају интересе мањих и слабијих држава – каже др Шкулић.

Додаје да је наш проблем што често прво нешто прихватимо, а онда касније размишљамо о последицама. Србија веома ретко ставља резерве на међународне конвенције које прихвата, сматрајући вероватно да „није пристојно” имати резерве. То најчешће није добро јер резерве на конвенције представљају потпуно легитимно средство да се избегну неки проблеми у вези са неусаглашеношћу одређених правних института у нашој и другим државама или на нивоу међународног права.

Када је реч о уговору о међународноправној помоћи у кривичним стварима, сасвим је нормално да држава инсистира на неким правилима која су типична за њен кривичноправни поредак. Како сам недавно објавио књигу „Основи кривичног права САД”, могу да приметим да између тог права и нашег кривичног права има неких битних сличности, али и веома бројних великих разлика. На пример, у кривичном праву САД се за многа кривична дела увек одговара и ако се она припремају, док је у Србији, као и у већини европских држава, то веома ретко, већ припремање по правилу уопште није кажњиво, а може бити радња извршења само једног малог броја кривичних дела, те се као кажњиво тиче само неких специфичних дела, на пример тероризма – напомиње др Шкулић.

Сматра да је требало можда раније размишљати о казнама које су за иста или слична кривична дела прописана у САД и у Србији, а не сада када је тај уговор увелико на снази. Уговори о међународној правној помоћи у кривичним стварима не баве се питањем казнене политике, па то важи и за уговор између Србије и САД, али Европски суд за људска права очигледно је сада показао известан „слух” и у односу на тежину запрећених санкција.

Специјални суд: Испуњени услови за изручење САД 11 држављана Србије осумњичених за рачунарске преваре

Казне прописане нашим Кривичним закоником су међу најстрожим у Европи. Међутим, у САД се санкције за кривична дела учињена у стицају могу кумулирати, што у Србији није могуће. Прописане казне се формално не узимају у обзир приликом међународне сарадње, већ је довољно да су кривична дела прописана у обе државе, али у ширем смислу то некада може бити од значаја, исто као што могу да буду релевантне и неке друге околности које се тичу укупног „кривичноправног амбијента”. У вези с тим постоје неки веома занимљиви примери из ЕУ, а вероватно је актуелна одлука Суда у Стразбуру вид сличног резоновања – наглашава др Шкулић.

Поред тога што у Америци постоји могућност сабирања казни, САД у пракси има и концепцију „завере” – када се сви који су допринели извршењу кривичног дела, било да су само помагали или прикривали, третирају као учесници „завере”.

Упитан колико је важно што су већина оштећених амерички држављани, професор одговара да је судовима у САД то сасвим довољно да успоставе своју надлежност, што омогућава и примену њиховог законодавства, а САД су посебно склоне томе када је реч о тероризму, компјутерском криминалу и прању новца.

У нашој земљи није започет поступак против Нишлија осумњичених за вишемилионске компјутерске преваре, али је у начелу могуће нашим држављанима судити у Србији и за кривична дела учињена у иностранству. Место извршења вероватно је претежно било у нашој земљи, јер су они овде користили своје рачунаре, али је очигледно да у Србији нису били кривично гоњени, док су кривични поступци у САД већ увелико у току, па је зато и поднет захтев за изручење.

Ограничења у уговору са Краљевином Србијом

Познат је случај нашег држављанина Миладина Ковачевића који је у САД нанео тешке повреде једном Американцу, а осуђујућу пресуду донео је суд у Србији. У то време важио је уговор са САД, закључен још почетком 20. века са Краљевином Србијом, којим је такође било могуће изручење наших држављана (али тек од 2006. када више није било уставне забране), и то само за ограничени круг кривичних дела, међу која нису спадале тешке повреде.

Александра Петровић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 23. 8. 2021)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , ,

Оставите коментар