Миша Ђурковић: Коме припадају спортисти?

У ситуацији када су развој и успех играча индивидуализовани, играње за репрезентацију више није приоритет. Играчи стварају осећај да припадају породици, менаџерима и клубовима

Извор: sampionisti.com

Олимпијске игре у Токију улазе у завршну фазу и већ се јасно виде резултати и стање у глобалном спортском поретку. Свега три земље су за сада освојиле преко 50 медаља (доминантна Кина, па САД и Русија), а свега двадесетак земаља ће освојити више од десет медаља. Људи из појединих држава навијају за своје представнике, свака медаља изазива осећај националног поноса и успеси спортиста доживљавају се, разумљиво, као успеси нације, државе, одраз њене меке моћи, престижа или укупног стања итд. Врло је занимљиво гледати Србе и Хрвате како на порталима пореде успехе својих спортиста, доживљавајући ово надметање као далеко озбиљнију ствар од спорта и, верујте, нису јединствен пример у томе. Балканске државе издвојиле су позамашне своте новца као награде за освајаче олимпијских медаља, а у неким државама тиме се стиче право на изузетно озбиљне националне пензије.

Но ако се погледа структура медаља и код нас и код комшија, видеће се да се ради о индивидуалним спортовима у којима је заиста питање колико је то одраз улагања државе и заједнице, а колико успех појединаца, њихових породица, одређених тренерских ентузијаста итд. И што је врло занимљиво, врло смо слабо заступљени у спортским такмичењима која су нам увек била најважнија – екипним. Хрвати су присутни само са ватерполистима, где једна сјајна генерација, као и код нас, полако одлази са сцене. Зачуђујуће, нема их чак ни у мушком рукомету. Код нас одбојкашице и кошаркашице бране част – једине уз црногорске рукометашице. Мушки рукомет нам је давно разорен, а ни мушка одбојка није у најбољем стању. Оно што и једне и друге највише боли јесте свакако кошарка.

Може се свакако рећи да је неодлазак српске кошаркашке репрезентације на Олимпијске игре великим делом последица сукоба између Фибе као организације националних савеза и приватних корпоративних организација, УЛЕБ-а и НБА. Слично као и у фудбалу, а све више и у рукомету, па и одбојци, од ранијих 40 до 50 утакмица у години, професионални спортисти су прешли на 80 до 100, дакле њихови наступи су дуплирани. Више нема времена ни за регуларне тренинге и припреме, а камоли да се све то пролази са репрезентацијом по старом моделу који је нама доносио резултате. Као и у фудбалу, селектори треба да буду срећни ако стигну да одраде макар неколико тренинга пред утакмицу или такмичење, где се некад саиграчи буквално и упознају.

Миша Ђурковић (Извор: Политика)

Пошто је са падом комунизма пропао систем школског спорта (док је у Америци он и даље основа), амбициозна деца и родитељи одмалена иду у приватне клубове, улажу свој новац и врло рано постају предмет уговора, менаџера итд. Спортски савези и држава имају све мање утицаја и улога, а с друге стране држава огроман део новца намењен спорту даје у квазидржавне, а заправо фактички приватизоване клубове, посебно за фудбалске и кошаркашке секције Звезде и Партизана. Они су од ранијих извора и школа квалитетних спортиста постали легије странаца, па су некадашњи путеви промоције и напретка домаћих спортиста знатно измењени. Последњих пет до шест година из наших кошаркашких клубова није се појавио озбиљнији играч.

У ситуацији када су развој и успех играча потпуно индивидуализовани, играње за репрезентацију, нажалост, више није приоритет. Играчи стварају осећај да припадају својој породици, менаџерима и клубовима, па им је најважније да сачувају здравље и потпишу што боље уговоре. Наравно, и да их одраде. Док су раније добре игре у националном тиму биле препорука за такве уговоре, данас то није услов, па се и тај моменат изгубио. Остају само воља, жеља и патриотизам, који се добија васпитањем. Лука Дончић је фантастичан пример за то.

Све ово о чему пишемо захтевало би озбиљну стратегију државе. Да ли обновити систем школског спорта, да ли попут Француза правити посебне академије за најважније спортове и појачати улогу државе у селекцији, развоју и коришћењу елитних спортиста, да ли коначно почети озбиљније да се улаже у индивидуалне спортове као што су пливање, атлетика, гимнастика, борилачке вештине итд. Џаба је обећавати спортистима огромне премије и националне пензије пред саму Олимпијаду ако немају адекватну инфраструктуру, услове за развој и могућности да нормално одраде циклус у међувремену. Давно је заборављено обећање да се Партизан и Звезда приватизују, чиме би се ваљда ослободила огромна средства за базичне спортове, општу физичку културу и друге неопходне акције у време када су нам деца све гојазнија и угрожена.

Или ће се, као што је и до сада рађено, наставити стихијски, по моделу у коме највећи део новца за спорт иде за ових пар клубова, за ухлебљење половних странаца, док наша талентована деца преко менаџера своју срећу све раније траже ван земље, и после и не осећају ни потребу ни дужност да бране боје те земље.

Док се на челу нашег спорта налазе људи попут Славише Кокезе, тешко је ипак очекивати нешто попут дугорочне и јасне стратегије…

Аутор је научни саветник, Институт за европске студије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 8. 8. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

4 replies

  1. Генерално немам примедбе на овај текст. Једино ми није јасно зашто се упорно инсистира на приватизацији спортских клубова, са посебним акцентом на фудбалске клубове Партизан и Црвена Звезда? Углавном се као аргумент користи мантра да ни у којој области, па ни у спорту, нема успеха без приватизације, а то једноставно није истина. Најбољи доказ за ову моју тврдњу су два фудбалска клуба који су деценијама међу најбољима на свету, а нису приватни. Наравно, реч је о Реалу и Барселони, који су организовани као удружења грађана. Исто као и наши Звезда и Партизан. Зашто су шпанска удружења грађана (Реал и Барцелона) међу најбољима на свету, а наша (Звезда и Партизан) нека „трећа класа“? Много је разлога и то је посебна и дугачка прича, али да поменем само два која не траже неко велико објашњење и која су свима разумљива. Прво Реал и Барцелона су удружења много богатијих грађана, из много веће и богатије земље, а друго они су заиста удружења грађана, за разлику од Звезде и Партизана који су испоставе власти и прилика за лично богаћење на терет државе и народа.

    16
  2. @Dragan R
    Хвала на драгоценом коментару, а помало ми је жао што нисте отишли у ширину са објашњењем, без обзира што је то посебна и дугачка прича.

    Оно што ме занима, јесте да ли би Ваше предложено решење (превођење Звезде и Партизана у удружења грађана) било изводљиво и да ли би оно, као и приватизација (без обзира на болну конотацију коју та реч код нас вуче), имало за резултат да се тачно зна ,,ко коси, а ко воду носи“?

    Питам Вас у контексту чињенице, са којом верујем да смо сагласни, да оно што је ,,ничије а свачије“ нема будућност, а одвлачиће и даље енергију и ресуре друштва уз присуство негативне селекције у виду ,,заслужних великана“ и великих бизнисмена у управи који не би били у стању ни пословање трафике да воде, а камоли озбиљнан клуб, итд, итд.

  3. Prvo: Komunizam je propao.
    Drugo: JugoGrozija je propala.
    Treće: Srpski Svet i Srpsko rodoljublje , konačno se RAĐA.
    Četvrto: Srpska Država , po prvi put daje REZULTATE i u sportu.
    Peto: NEMOŽE , ODMAH POSLE 1918 GODINE, pa sve do 2006 GODINE, da se ne ZOVEŠ SRBIJA, i da
    NE ULAŽEŠ U S E B E , a da ti “ TVOJI“ , donose medalje sa svih krajeva sveta.
    Šesto: Ne poredi se sa onima čiji je BUDŽET, veći nego ZVEZDIN I PARTIZANOV , zajedno , zadnjih 10 GODINA.
    Sedmo: Parole, ZAJEDNO SMO SKUPA, I NAŠI, su Srbiju i dovele do toga da Srpski Rodoljubi NISU BILI SLIKA SRBIJE U SVETU.
    Osmo: Za SVE MORA DA SE ZNA , KO JE
    V L A S N I K , ( VLASNICA) .
    Deveto: Srbiju , mogu i MORAJU PREDSTAVLJATI , samo i isključivo SRPSKI RODOLJUBI.

    DESETO I ZADNJE: Baviti se SPORTOM , je P O S A O.
    KAO I SVAKI DRUGI , M O R A , DA SE P L A T I.
    NEMA DŽABA, I DOGOVORIĆEMO SE.
    ILI ĆEŠ BITI SVOJ ( ZNAČI PLAĆAJ SVAKODNEVNO VISOKU CENU) , ILI POTPIŠI U G O V OR , KAO ŠTO JE BILO O D U V E K .

    6
    4
  4. А да за почетак деполитизујемо спорт тако што ћемо забранити употребу комунистичких симбола? Рецимо црвене звезде и партизана.. И зашто југословенска спортска друштва могу да се такмиче у српским лигама, кад не могу она српска из других држава, са КиМ, из Српске? Него нека се лепо такмиче у југословенским лигама, ако их такве негде нађу! А паралелно да се стварно транспарентно спорт, школски и масовни, финансира а из државне и парадржавне касе ништа у идеолошке пројекте..

    7
    2

Оставите коментар