Милош Ковић: Заузети поделама на четнике и партизане ми не видимо и не разумемо Зло

Геноцид у НДХ, али и на Косову и Метохији, у саставу велике Албаније, кључно су српско искуство у Другом светском рату

Милош Ковић (Фото: С. Гарић)

У Титивој Србији за Дан устанка изабран је 7. јул, датум међусобног обрачуна сународника, „на црвено слово“, на Ивањдан. Тиме није наглашен отпор страном окупатору, него „класни рат“ и револуција.

Није изабран, рецимо, 27. март 1941, када су Срби били уједињени у отпору нацизму и фашизму, спремни да за то плате највишу цену. Није изабран мајски излазак Драже Михаиловића на Равну гору, нити јунски устанак Срба Херцеговаца из селе Казанци, предвођених попом Радојицом Перишићем, против хрватских и муслиманских усташа. Хтели су да избегну судбину суседног села Корита, где су усташе побацале мушкарце у јаму. Ни њихов јуриш на усташку постројбу у Автовцу, на Видовдан 1941, није изабран за почетак устанка.

Херцеговачки устаници: четврти здесна је устанички вођа поп Радојица Перишић (Фото: Погледи)

Срби су се 1941. суочили са својим старим непријатељем, старијим од фашизма, нечим што је, кроз усташки покрет, само попримило фашистичку форму. Био је то верски рат римокатоличке цркве против источних јеретика. Подстакнути старим крсташким инстинктима, и протестанти су показали спремним да јуришају на шизматике. И тај непријатељ није поражен 1945. Он је, кроз „пацовске канале“ успоставио најтешњу сарадњу са Англосаксонцима, спасао своје људе, укључујући чак и Павелића, и наставио да живи. Удружени, вратили су се 1991. године.

Антифашизам је 1941. године уграђен у темеље српске националне свести. Једна од првих жртава фашистичког зла био је краљ Александар Карађорђевић. Први отпор нацифашизму пружили су, у ствари, српска Црква и официри. Они се нису бојали оних који су пред њима бежали 1918. године. Хитлер је одлично знао да су у Југославији његов главни противник били српски националисти. Они су покренули 27. март, па су им се комунисти придружили. Исти људи су покренули устанак 1941, па су за њима, пошто је нападнут СССР, кренули партизани. Свако озбиљније проучавање партизанског покрета, нарочито западно од Дрине, показаће у њему изразито српску, епску, гусларску боју.

Данашње упорно поистовећивање антифашизма са комунизмом подједнако је неисторијско као и поистовећивање фашизма са комунизмом, у оквиру теорија о тоталитаризму. Формалне сличности су неспорне, али фашизам и нацизам непосредно израстају из западног, крсташког, ратничког колонијализма, чија је неодвојива компонента био расизам, као теоријско оправдање белих Европљана за систематско уништавање целих људских популација у Америци, Африци и Азији. Не сме се заборавити да су расисти и унутар беле расе препознавали супериорне Германе и инфериорне Словене. То зло, старо вековима, 1914. се окренуло против Срба и Руса, а од 1939. придодати су им Јевреји и Роми. Судбина Срба, Јевреја и Рома у НДХ је доказ да се оно тада удружило и са древним римокатоличким ексклузивизмом.

Данас се српска борба против фашизма ниподаштава поред осталог и зато што смо поверовали у монопол партизана на антифашизам. Тако је, са падом европског комунизма, девалвиран и антифашизам. Онда су дошли и антикомунисти, па смо се тог дела своје историје одрекли баш као што смо, захваљујући антикомунизму и неузвраћеној љубави према некомунистичком, капиталистичком Западу, раскрчмили и за шаку долара Западу продали успешна „комунистичка“ предузећа, растурили ЈНА и службе безбедности. Зато сада имамо проблем са историјском, националном свешћу, имамо колонизовану културу, пропалу привреду и државу која се одриче сопственог суверенитета и интегритета.

Прави потомци нациста и фашиста су земље НАТО које, вођене уверењем у сопствену културну супериорност и историјску изабраност, воде освајачке походе широм света, против суверених земаља. Хитлерове амбиције су биле европске, НАТО либерали хоће да владају светом. Гебелсова пропаганда била је смешна у поређењу са глобалном хегемонијом англосаксонских медија. Не заборавимо да се и Хитлер клео у уједињену Европу. У Мајн кампфу он се диви колонизаторским, расистичким походима Американаца и Енглеза на „Дивљем западу“ и у Индији.

Заузети поделама на четнике и партизане, док једни другима пребројавамо антифашистичка крвна зрнца, ми не видимо и не разумемо Зло, које је поново ту, пред нама. Геноцид у НДХ, али и на Косову и Метохији, у саставу велике Албаније, кључно су српско искуство у Другом светском рату. Када то разумемо, схватићемо зашто нас потомци злочинаца из 1941. оптужују за сва зла овога света, и зашто и данас покушавају да нас обришу са лица земље.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 13. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

5 replies

  1. Милоше Ковићу, СВАКА ВАМ ЧАСТ за овај текст. Кратко, сажето, истинито и надасве отрежњујуће.

    Ко има очи, нека види! Ко има уши, нека чује! Ко има памет, нека мисли!

    Ваистину!

    37
    2
  2. Milose, da je srece ovo bi bilo uvedeno u gradivo gimnazije. Hvala Stanju Stvari za uponavanje citaicima sa dostojanstvenim Srbima.

    18
    1
  3. Ова сериозна, помало сентиментална приповест, професора Ковића, требало би да покаже, ако сам добро разумео, како се српски национални, драгоцени биолошки и интелектуални супстрат, улудо троши на непотрбној и историјски превазићеној подели на партизане и четнике. То му отприлике дође као кад деца деле нешто попола, па се посвађају, ко је добио већи или лепши део колача. Али у суштини то је то; братски по 50 одсто? Бадава завада и свађа…Или да ствар мало уозбиљимо, као после оставинске расправе, па браћа мало искоса меркају један другог, али нема везе, сваки у себи мисли, могло је и горе…
    Шта је то заједничко партизанима и четницима, питам ја Вас професоре Ковићу? Како смо уопште дошћи до тога, да се Срби, како Ви рекосте деле, на монархисте и комунисте, на партизане и четнике? Јер да би се нешто делило, пре тога то нешто мора бити једно, надам се да се слажете са овом мојом констатацијом. Дакле, шта је то заједничко једно, од кога после, како рекосте постаде двоје???

    Чини ми се господине Ковићу да четници и партизани немају ништа заједичко, те да се самим тим нису могли ни поделити, јер никада нису ни били једно, а тривијална историјска подсећања на неке “заједничке акције” против “окупатора”, уопште ме не занимају…

    Кажу, Србија је имала два антифашистичка покрета??? Баш ме занима који је репрезентативни? Знате оно, као у синдикату машиновођа или здравствених радника…

    “Вешту политичку игру левичарских гласила са јавним мњењем западних савезника, Ђуретић је покзао на такав начин, да она добија тежину изузетно важне историјске чињенице, рекао бих први пут у нашој историографији НОР-а…Овом књигом постали су видљиви бројни досада невидљиви фактори, који су и те како утицали на коначан расплет замршене југословенске стварности”, каже један од рецензената књиге Веселина Ђуретића, “Савезници и југословенска ратна драма”, пуковник Саво Скоко.

    Посегнух за овим наводима јер изгледа да су Србима о којима Ви пишете, а и Вама лично, и после 36 година од објављивања Ђуретићеве књиге, видљиви фактори и даље невидљиви.

    Са разбојничком бандом коју је предводио Јосип Броз, за кога Ви наводите како је пуцао на Србе у Првом светском рату, а у Другом им је ваљада сваког Божића било полазник, нема и не треба да буде помирења, јер ми нисмо никада били једно! Ми смо два света! Живела Краљевина Србија…Даће Бог…

    21
    3
  4. @Предраг Вулин
    Даће Бог Свеблаги, даће…

  5. gospodine kovicu vi ste jedna od rijetkih osoba za obozavanje!

    7
    3

Оставите коментар