И леве и десне режиме у Латинској Америци Петровић обележава као режиме плебисцитарног цезаризма, односно каудиљизма

Разговор о књизи “Политичке идеологије у Латинској Америци” (Фото: Институт за европске студије)

У понедељак, 5. јула 2021. године, у организацији Института за европске студије у Београду, одржан је разговор поводом изласка из штампе нове књиге докторанда Рајка Петровића под називом Политичке идеологије у Латинској Америци. Рајко Петровић је истраживач сарадник на Институту за европске студије, политиколог и хиспаниста, који се бави изучавањем Иберијског полуострва и поднебљем Латинске Америке. До сада је објавио преко двадесет научних радова и чланака, претежно на тему политичких и друштвених прилика у Шпанији, али представља и једног од најбољих познавалаца ових процеса не само у српској, него и у широј, балканској научној заједници. Поред аутора, о књизи су говорили и др Дејан Михаиловић, социолог, професор Универзитета у Монтереју и др Вишеслав Симић, професор геополитике, међународних односа, историје Америке и државне управе на највећем приватном универзитету Латинске Америке – Технолошком институту Монтереј у Мексику.

Ова изузетно интересантна књига представља једну врсту сублимације различитих политичких идеологија у латиноамеричком свету, која представља својеврстан водич за разумевање политичке парадигме у овим државама. Како је истакао др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, ова монографија представља једну врсту политичког атласа Латинске Америке, који обједињује целокупну политичку, културну и идеолошку димензију када је реч о овом делу света.

‘Земља и слобода’, слоган Мексичке либералне странке (Фото: Викимедија)

Излагачи су на самом почетку истакли да, у скоро свим латиноамеричким земљама постоји јасна поларизација на два политичка пола, левицу и десницу, што није давало много простора партијама центра. Аутор је нарочито подвукао идентичне карактеристике левичарских и десничарских партија у латиноамеричким државама. Пре свега, левица заговара права радника, прогресивно опорезивање, бесплатно школство и здравство, интервенцију државе у тржишне токове, заштиту животне средине, заштиту права жена (и других маргинализованих група, попут ЛГБТ популације и урођеника), латиноамеричке регионалне интеграције кроз Меркосур, Унасур, антиглобализам и антиимперијализам, што подразумева негативан однос према званичном Вашингтону, међулевичарску солидарност и сарадњу у Латинској Америци, добре односе са земљама ,,слободног света“ (Русија, Кина, иницијативе попут БРИКС-а, Глобалног југа). Сви ови елементи одликују перонизам, лулизам, мухиканизам, кореизам, евизам, чавизам, сандинизам, кастризам. Са друге стране, десница заговара слободно тржиште (реформе по упутствима ММФ, СБ), једнакост шанси за грађане, неблагонаклоно гледа на регионалне иницијативе, инсистира на добрим односима са САД, осуђује латиноамеричке левичарске режиме као диктаторске и антидемократске, тамо где је могуће истиче европски карактер и културу своје државе (Чиле, Уругвај, Аргентина), води борбу против антипородичног, феминистичког и ЛГБТ законодавства, те форсира кохезију војне и цивилне власти. Ове елементе Петровић налази у пиночетизму, макризму, болсонаризму, фухиморизму, трухиљизму.

Председник Венецуеле Николас Мадуро са примерком устава у рукама

И левичарски и десничарски лидери су неретко имали широку подршку народних маса добијену на легитимним изборима, али су касније тежили да сву моћ сконцентришу у својим рукама и владају без или са што мање ограничења. Суспензија устава или одређених права и слобода, склоност ка прогону и сатанизовању политичких противника, ограничењу или укидању слободе говора, стварање култа вође који је отац или спаситељ нације и државе, стварање култа мученичке жртве вође за народ подједнако је карактеристична за обе врсте режима. Зато их аутор обележава као режиме плебисцитарног цезаризма, односно каудиљизма. Традиција која вуче порекло од вицегувернера, а касније и ослободилаца (Боливар, Сан Мартин, О’Хигинс, Сукре) и присутна је на оба идеолошка пола – Перон, Мадуро, Моралес, браћа Кастро на левици или Пиноче, Фуџимори, Дивалије, Трухиљо на десници. Поред тога, приметан је и кацикизам, као иманентан обема врстама режима. Ово наслеђе из доба колонијализма, подразумева локалне кацике који, као награду за беспоговорну лојалност шефу државе, постају господари живота и смрти на терену. Друге одлике које Петровић наводи су корупција, криминал и наркотрафикинг као дозвољена средства за управљање државом. Демократија је често само фасадног карактера, док је у реалном политичком животу евидентна контрола законодавне и судске од стране извршне власти и војске. У свим латионамеричким земљама инсталиран је председнички систем власти, где је председник државе истовремено и шеф владе, те су сва битна овлашћења концентрисана у његовим рукама, што једино није случај на Хаитију.

Хуан Перон (Фото: Хултон Дојч/Гети)

Латиноамеричке политичке режиме нарочито карактерише својеврсна симбиоза цивилне и војне власти, неретко регрутовање носилаца цивилне власти из војске (Пиноче, Болсонаро, Чавез), као и чести војни удари (Чиле, Бразил, Аргентина, Венецуела). Оваква пракса војску и полицију своди, уместо средства за заштиту државе, у оруђе за контролу друштва. У замену за заштиту режима, војни кругови неретко задобијају привилеговани статус, а често се унутрашњи социјални проблеми настоје решити подгревањем међудржавних конфликата, нарочито у кризним временима. Довољно је подсетити на  Галтиеријев Малвински рат 1982, Фухиморијеве борбе против групе Сендеро Луминосо, Кореине борбе против колумбијског ФАРК-а, Трухиљовог Першунског масакра против франкофоних црних Хаићана. Као две изражене појаве, аутор је нарочито истакао непотизам и аморални фамилизам. Оне су довеле до стварања правих династија које владају појединим земљама: Перонови (Хуан, Ева, Изабела) у Аргентини, Кастрови (Фидел, Раул) на Куби, Фухиморијеви (Алберто, Кеико) у Перуу, Ортеге (Данијел, Росарио Муриљо) у Никарагви, Киршнерови (Нестор, Кристина) у Аргентини, породица Лакаље у Уругвају (два председника), Бенитезови (Марио Абдо сениор и Марио Абди јуниор) у Парагвају, породица Дивалије (Франсоа и Жан-Клод) на Хаитију. Што се тиче односа латиноамеричких режима према Римокатоличкој цркви, он је, по мишљењу говорника, амбивалентан. Веома су честе смене периода сарадње и сукоба са друштвено веома утицајним и финансијски моћним Ватиканом, за шта су најбољи примери Перон, Пиноче, Стреснер, Трухиљо. Са друге стране, црква је неретко учествовала у рушењу појединих диктаторских режима (Стреснера, Пиночеа).

Миша Ђурковић, Вишеслав Симић, Дејан Михаиловић, Рајко Петровић (Фото: ИЕС)

На самом крају ваља истаћи да је ово изузетно вредно дело Рајка Петровића веома важно и готово незаобилазно штиво које на веома једноставан, а са друге стране, прилично јасан, концизан и стручан начин, приближава не само различите идеолошке матрице, него и ближу политичку историју, али и тренутну политичко-идеолошку сцену држава Латинске Америке српској читалачкој публици.

Душан Илић,
Институт за европске студије

Погледајте још

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Вишеслав Симић, Дејан Михаиловић, Душан Илић, ИЕС, Латинска Америка, Рајко Петровић