У Лондону, који Крим и даље сматра украјинским, цео догађај је окарактерисан као „неспоразум” и „омашка током редовног патролирања”, а у Москви као кршење руског суверенитета
Слика разарача из руског авиона (Фото: АП)
Мастило на потписима испод коминикеа објављеног након сусрета руског и америчког председника Владимира Путин и Џозефа Бајдена 16. јуна у Женеви још се није ни осушило, а западни војни савез већ је искористио прилику да покаже своју агресивност у односу на источног ривала. Десило се то прошле среде у Црном мору, у територијалним водама које окружују тамошње полуострво Крим. Укратко, британски разарач „Дифендер” ушао је три километра у морски простор који контролише Русија. Реаговала је руска војна авијација, док су с брода обалске одбране у знак упозорења испаљена четири хица. Британци су схватили поруку и хитно се повукли.
Нема сумње да је у Лондону, као епицентру некадашње колонијалне политике, још уврежено мишљење како су сви простори на планети и даље британска интересна сфера. Ипак, тешко је отети се утиску да излет „Дифендера” није смишљен унутар зидова тамошњег „Адмиралитета”. Повила НАТО-а у редовном патролирању све чешће свраћају у црноморске воде. А подсетимо, већина земаља које га окружују припадају управо западном војном савезу.
У том контексту и стратешка позиција Крима исказује се у пуном обиму. Русија је успела да полуострво, које је шест деценија било под управом Кијева, врати 2014. под свој суверенитет. Био је то изузетно важан стратешки потез који је Москви омогућио да у великој мери контролише дешавања на простору који спаја Европу и Азију и преко којег су одувек ишли различити трговачки и освајачки путеви. Такође, све отвореније непристајање званичне Анкаре да беспоговорно слуша наређења из централе НАТО-а у Бриселу, као и ново гледање Турске на Русију и обратно, створили су у црноморском региону климу која у великој мери онемогућује војно блокирање ове друге од стране западних земаља.
Свесни могућих последица поводом повратка Крима под своје окриље у Русији су успели цео процес да спроведу на миран начин – изјашњавањем тамошњих житеља. Ово и није било тако компликовано будући да се полуострво још у давна времена сматрало делом територије велике евроазијске царевине. Уосталом, око 65 процената овдашњег живља изјашњавају се као Руси, њих 17 одсто су Татари, 12,5 одсто Украјинци, док остали припадају другим националностима. И поред свега, велики број држава до сада није подржао овакав повратак под окриље историјске матице.
Према очекивању, вест о инциденту с „Дифендером” и хицима испаљеним с бродова обалске страже брзо је обишла свет. И свуда је примљена, углавном, као још једна провокација НАТО-а. То су потврдила и размимоилажења учесника у овој бизарној епизоди, као и западних званичника у тумачењу шта се стварно десило: да ли је гранична линија пређена намерно, чиме се водила команда брода, и да ли је уопште било пуцњева упозорења, шта казује поморско право…
У Лондону, који Крим и даље сматра украјинским, цео догађај је окарактерисан као „неспоразум” и „омашка током редовног патролирања”. У Москви као кршење руског суверенитета. Џонатан Бил, дописник британског Би-Би-Сија који се у тренутку инцидента налазио на „Дифендеру”, врло је категоричан: „Скретање у руске воде учињено је свесно како би послужило као специфична порука, иако је посада чула пуцње упозорења”.
У саопштењу руског Министарства иностраних послова издатом поводом провокације у Црном мору наводи се да ће „свако ко се одлучи на сличну акцију сносити озбиљне последице”. Сергеј Рјабков, заменик шефа руске дипломатије, био је посебно оштар: „Ако наше западне колеге нису добро разумеле, ми смо спремни да бомбардујемо не само путању по којој се крећу противнички бродови, већ и сама пловила”.
Нема сумње да је провокација с „Дифендером” била планирана. Како год било, и Британци и Руси су јасно показали шта могу и шта смеју, без обзира на сва тумачења догађаја. Јасно је и да у случају сличне провокације у будућности руске нишанџије неће цеви својих оруђа усмеравати „на пловну путању уљеза”, већ ће гађати директно „у мету”. Какве би последице могао да изазове један такав чин није тешко претпоставити.
Ипак, мало је вероватно да би Црно море могло преко ноћи да се претвори у ратну арену. Државе које га окружују (осим Русије и Турске) нити су вољне да ратују, нити за то имају могућности. Уколико би и дозволиле смештање значајнијих капацитета НАТО-а на својим територијама, то би их аутоматски ставило на нишан руске артиљерије, ракета и авионских пројектила. С друге стране, Москва и Анкара се воде далеко прагматичнијим разлозима и тежиште међусобних односа све више пребацују – на сарадњу.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар