Чедо Недељковић: Грбаљ у старим ћириличким документима

О томе колико су Грбљани емотивно срасли са својим језиком најубедљивије говоре захтеви грбаљских кнежева провидурима да им дописе достављају нa српском језику

Фото: Срђан Печеничић

Којим језиком  се, у старини, говорило и писмом писало у Грбљу,  жупи крај Котора? Ово питање је занимљиво у склопу актуелних расправа о  језику и култури на Црногорском приморју. При том се не тако ретко прекраја прошлост ради остваривања неких садашњих политичких  циљева. На питање постављено у првој реченици потрудио се да  чињеницама одговори Љубо Мачић, истраживач из Котора, књигом „Грбаљ у старим  ћириличким документима” (издавач НВО „Луча”, 2020). Тиме он већ у самом наслову књиге, бар делимично, одговара на главно питање. И из самог пролога књиге, једне реченице из писма Вука Поповића  Вуку Караџићу  поводом прославе  Божића у Грбљу 1850. године, да се наслутити каква је суштина између корица. Та реченица гласи: „Код њих (Грбљана) има више словенскијех ријечи, различитијех обичаја, причах и пословицах него у сва наша бокељска мјеста.” (према М. Радовановић).

Из књиге се недвосмислено закључује да су се Грбљани крштавали, венчавали, тестаменте тужбе, молбе и жалбе писали, свађали се и мирили, судске спорове водили, провидурима се обраћали на српском језику и ћирилици. Пре пет векова, а и много касније службене документе о тим пословима писали су тада једино писмени људи – писари, кнезови, попови, митрополити, сердари гушчијим пером реченицама у којима нема великих слова и интерпункције са пуно нејасних скраћеница и нераздвојених речи. То читати и тумачити је ужасно мукотрпан посао који тражи стрпљење и посвећеност теми. Аутор Мачић је олакшао посао читаоцу  дајући преписан оригинални текст (делимично или у целини) и уз њега копију оригинала. Тако су стручњаци који се баве овом проблематиком добили драгоцен материјал за даља проучавања. Он је себи поставио задатак, како сам каже у предговору, да, првенствено, покаже какав је тадашњи народни језик, а тек онда да ти документи буду интересантно штиво. Тај главни задатак је изузетно добро обавио. Читалац  ће осетити дух народног говора, језичке облике, упознао je стилске манире ондашњих писара, начин обраћања властима. Упознао је тадашњи српски језик и ћириличко писмо.

Тешко је из мноштва докумената (а има их око  сто педесет) изабрати онај који најпотпуније илуструје језичко стање из старога Грбља. Ми смо се определили за један спис из фонда судско-нотарских записа, за тестамент Михне Новаковића из 1539. године. Њиме оставилац Новаковић „продаје половину баштине сестри Прибислави и њеној дјеци, А другу половину оставља своме сестричићу”. Написано српски и ћирилицом пре пет векова, што говори о дубоким коренима и старини тога језика и писма.

Чедо Недељковић (Извор: Политика)

Ово не значи да и други документи немају сличну вредност, а њихова бројност само доказује да наведено није изолован пример него да је реч о најширој употреби. О томе колико су Грбљани емотивно срасли са својим језиком најубедљивије говоре захтеви грбаљских кнежева провидурима да им дописе достављају нa српском језику. Тако се Нико Тујковић обраћа „пресвијетлому и преузвишеному господину и господару Гаитану Молину, софрапровидуру од Котора и Арбаније, врху Новога и Будве” и извештава га да није  схватио његову заповед „јер добро знате  да ми овамо не умијемо штит (читати) ни разумјет  друго слово него српско”.

Између Црне Горе и Приморја долазило је до честих сукоба које су настојали да смире црногорски митрополити. То се види и из писма  митрополита Василија, од 23. новембра!759. (по старом календару), которском провидуру у  коме га моли да заповеди поданицима да не задевају Черногорце, да се ману опачина „и да врате што су узели у пасану  недјељу на риву которску женама цуцкијема”. У потпису: „Митрополит Черногордки и Приморски, Зетски и Скендеријски и трона Сербскога Егзарх Василии Петрович.” Дакле, митрополит је заступник (егзарх) трона српскога.

Сукоби Грбљана са Црногорцима били су чести, а о једном од њих (на Горажди) пише кнез Јово Тујковић делегату француске власти у Котору 27. јуна 1810. До сукоба, пљачке, убистава и крвне освете често је долазило између  Грбљана и Паштровића, а један  ћирилички документ говори о мирењу између њих, а помиритељи су били поп Вук из Паштровића и Вуксанови синови из Грбља, чијег су оца убили Паштровци. Умир је постигнут  11. маја 1585. године.

Наведени примери казују да ова књига докумената са тумачењима сведочи не само о језику и писму старих Грбљана него и о њиховом  животу, социјалним односима, куповини и продаји, сукобима, свађама, мукама, болестима, борби за етнички опстанак. Однос которске властеле према грбаљским пучанима је био као између газде и слуге стално исти и за време Немањића и  после кад су ти крајеви припали Венецији. Пет пута су Грбљани дизали буне, а Которани их гушили уз подршку Млетака.  Грбаљски делегати  жалили су се 1432. године дужду Франу Фоскарину који пише да су они изјавили  да „которски племићи, упркос томе  што су неправедно присвојили  и међу собом раздијелили земљу, винограде и поља, која припадају Грбљанима од натраг хиљаду и више година, сваки дан чине  тешка и несносна насиља и неправде” (М. Спремић).

И тако, мењали су се господари, а Грбљани су трпели и прилагођавали се. У једном документу из 1807. године владика Петар први, као доброжелатељ, саветује Грбљанима да мирно прихвате француску власт. Он зна да су се у Грбљу обрадовали ћесарскокраљевскoм комесару маркезу Филипу Гизилијериу и моли их да буду „међу собом и са сваким мирни, да прекрате  сваке мале и велике ствари кое имате један од другога искати, да се устегнете од сваке глобе”…

Књигом докумената и тумачења „Грбаљ у старим ћириличким документима” Љубо Мачић је доказао да су стари Грбљани, у дугом временском луку од пет и више векова, говорили и писали српски и ћирилицом. На стручњацима је да процењују којој  варијанти припада грбаљски говор, а ми сматрамо да је најближи зетској.

Издавач ове књиге је непрофитна невладина организација „Луча” која се бори за очување националног и културног идентитета српског народа у Боки Которској, а штампање су помогли Министарство спољних послова Републике Србије и Oпштина Будва.

Аутор је професор у пензији

Опрема: Стање ствари

(Политика, 20. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар