Приватни сектор здравства, очекује „хроничаре”, под условом да су платежно способни

Фото: Зоран Жестић/Танјуг

Скоро годину дана налазимо се пред „кордоном” ковида 19, пошасти која сваког тренутка може да нас зграби у загрљај, без обзира на старосну доб, и, на први поглед релативно, добро здравствено стање.

Пред очима милиона грађана у Србији води се „рат” између лекара –„армије” војника у белим униформама, и, невидљивог непријатеља, чији се „погодак” у мету може видети, након повишене температуре, губитка чула укуса и мириса и оштећених плућа, која својим изгледом подсећају на „белу заставу” која у рату симболизује предају.

Лекари као „граничари”, војници, на првој борбеној линији наоружани поруком-поуком Хипократове заклетве: „Живот дамо, пацијента не дамо”, обучени у скафандере, јуришају попут пешадијско-извиђачког батаљона, покушавајући да се одупру „непријатељу” на првој борбеној линији, жртвујући при томе и свој живот.

Дивим се прегалаштву–пожртвованости–страдању лекара који бдију над оболелима од ковида 19, с жељом да их отргну из загрљаја смрти, или, пак, тешких последица ковида, због којих остају доживотни инвалиди.

Уколико им то не успе, прибегавају стратегији заокрета, финог подешавања – одмерених корака, заснованој на мултидисциплинарној терапији, где почасно место припада кисеонику.

Њихова жеља да спасу пацијента, није ништа мања од жеље пацијента и његових најближих да, из болничке постеље, и с кисеоника који удишу „дозирано” искоче на светлост дана и пуним плућима удахну свежину тог спасоносног лека и осете лепоту живота, ван ковид болнице.

Фото: Марко Спасојевић

И док се на „бојишту” сучељавају копља: „агресора” – ковида 19, Хипократових следбеника и пацијената, погођених „метком” ковида 19, на другој страни, армија хронично оболелих пацијената (кардиоваскуларних, дијабетичара, психотоничара… итд.), у страху ишчекује „олују”, сопствене болести, додатно, и неизвесни напад ковида 19. Страх се мултиплицира и, како нам је познато, страх додатно погоршава здравствено стање.

Шта им је радити:

Попут јунака из романа Михаила Лалића, они лутају „беспућима” Лелејске горе.

Кол-центар и службеници за заказивање прегледа им одговарају: „Сви лекари специјалисти су, ангажовани у ковид болницама. Прегледи се не заказују…”

После таквог одговора, прво се уплашите, обесхрабрите, затим, помислите, да ли је довољно прати руке и држати социјалну дистанцу да би вас као хроничног болесника „промашила” корона. При томе, подсвесно вас опомиње упозорење Кризног штаба, да су на удару ковида 19, хронични болесници, ти, који, први „страдају”.

Потписник овог текста, свестан је свих потешкоћа с којима се суочава наше здравство, заробљено, пандемијом ковида. Сваки оболели је оптерећење за породицу, здравство и друштво у целини.

Примере свих часних здравствених радника треба истицати, учинити их јавно доступним менаџменту–управи институција у којима раде, и, факултета, где преносе знање млађим генерацијама студената, лекара, специјализаната, научноистраживачких радника.

Истовремено, учећи их Хипократовим одредницама, хуманости, не делећи пацијенте на ове-оне, већ, сводећи све различитости на заједнички именитељ: човек–грађанин–пацијент.

У прилог, потврде, њиховог прегалаштва–пожртвованости и раду у изузетно тешким условима су и признања државног врха Републике Србије, који им је доделио признања-плакете на Дан државности. Истовремено, то је и промоција нашег здравства у регионалним и глобалним здравственим интеграцијама.

С друге стране, док већина лекара, часних, вредних, марљивих бдије над оболелима од ковида 19, саосећајући са „жртвама” ковида и њиховим ближњима, друга група лекара, истина, у мањем броју, под заштитом „ангажованости у ковид центрима” неуморно ради и у приватним ординацијама…

Заборављајући на своје хронично оболеле пацијенте, које су, такорећи, до јуче, сматрали, да су врло ризична група, којима је потребна контрола за три, шест месеци, уз „обавезну” пратећу анализу: холтер, ехо, ерго, хормони штитне жлезде, маркери, ЕЕМГ, ЕМНГ, доплер каротида, спирометрија, лабораторијске анализе, преглед очног дна… итд.

Сада је ове прегледе, или, већину њих, немогуће урадити.

Ако је веровати, вакцина ће као спасоносни лек стати за „врат”, колико-толико, и овој пошасти, ковиду 19, док ће се у међувремену здравствено стање хроничних болесника, због немогућности да изврше контролни преглед, још више погоршати.

Извор: Спутњик (Фото: Танјуг / Зоран Жестић)

И док је ова „мера” на снази, развојна стратегија нашег здравства, патиће од тзв. здравствене миопије (кратковидости). Гасимо пожар, у једном „атару”, док огањ тиња на другом крају „села”. Ковид 19 лечимо, остале болести остављамо за постковид период, који многи неће дочекати.

Сликовито речено, темељ рушимо, кућу покривамо.

Тиме је отворен и други проблем, својеврсна „црна рупа” у здравству, с аспекта текуће–примарне–терцијарне заштите, хроничних болесника, који не могу да се прегледају у специјалистичким амбулантама.

Шта да раде они?

Приватни сектор здравства је рај за моћне – материјално и статусно позициониране пацијенте, с једне, и недоступан већини пацијената, с друге стране. Штета по друштво у целини је двострука. Међутим, трошкови лечења ковид пацијената су енормни.

Пропадање хроничних пацијената се све више повећава (због погоршаног здравственог стања и немогућности прегледа код специјалисте лекара у КЦ и Домовима здравља).

Приватни сектор здравства, очекује „хроничаре”, под условом да су платежно способни.

Они су по оној Његошевој: „Сирак тужни без игдје икога…”.

Проф. др Сретен Ћузовић (Фото: Политика)

Питање за креаторе здравствене стратегије у РС (Министарство, КБЦ, КЦ, домове здравља, приватно здравство… и др.): Зашто креатори здравствене политике у Србији (надлежно министарство), не постигну споразум с приватним сектором здравства, да они „преузму” хроничне пацијенте, и ван ковида 19, и омогуће им лечење, преглед по економски прихватљивим ценама, као што су нпр. цене које је одредило Министарство здравља Републике Србије, да лекар може да ради, пружа услуге у приватној пракси (користећи просторије КЦ, болнице…), по ценовнику који је, усвојен пре пандемије ковида 19.

На тај начин, би се, колико-толико смањила шароликост ценовника приватних ординација и пружила шанса пацијентима који нису ковид болесници, да се консултују, прегледају код лекара специјалисте.

Узгред, напомињем, да су цене прегледа у, неким, приватним ординацијама у појединим градовима више него цене на ВМА у Београду.

И да не будем погрешно схваћен, потписник овог текста не пише о овој теми, из зависти, бојазни да ће се лекари – људи који бдију над нама, и брину се за наше здравље, као најважнији ресурс сваке земље – обогатити.

Напротив, он то, као економиста, с једне стране, и потенцијални пацијент, с друге стране, наводи као пример добре пословне праксе – фискалне консолидације друштва у целини.

Да нам свима буде боље!

Аутор је професор универзитета 

Опрема: Стање ствари

(Политика, 18. 6. 2021)

Categories: Преносимо

Tags: Ковид-19, Сретен Ћузовић, здравство, медицина, пандемија