Небојша Јанковић: Седам хиљада километара пута духовне радости

Три дана и две ноћи, с великим побожним усхићењем боравили смо у Дивјејевском манастиру Светог Серафима Саровског

Храм Василија Блаженог, Црвени трг (Фотографије Н. Јанковић/Пиксабеј)

Знамо да је Русија територијално велика, али када за двадесетак дана овом земљом пређете 7.000 километара, онда схватите да је она нестварно моћна и лепа и да сте тек на почетку пута.

Нас стотинак, у два аутобуса, кренули смо на духовно путешествије углавном по руским, али и по украјинским и белоруским светињама. Посетили смо Москву и Санкт Петербург, Кијев и Минск, као и највеће православне манастире на свету: Почајев, Дивјејевски манастир, Сергијев Посад и манастир Свете Јелисавете Фјодоровне. Свуда су нас дочекивали с топлином и предусретљивошћу, а када смо због умора и слабе пажње понекад на богослужењима стварали гужву и жамор, били су трпељиви и обазриви према нама.

Када у манастиру, на улици или у ресторану непосредно упознате обичног човека из народа – Руса, Украјинца или Белоруса, схватите да су то добри људи и да су немири и рат на овим просторима апсурдни и неизмерно трагични.

Наше прво велико одредиште била је Кијевско-печерска лавра из 11. века, с великим бројем цркава. Лавра је још музеј и једна је од седам чуда Украјине. Ту смо упознали Николаја, службеника из Кијева. С овим, очигледно украјинским патриотом, спонтано је започело двочасовно пријатељско дружење које се завршило заједничким ручком. На руском и српском разговарали смо о православљу, спорту и политици. Разишли смо се речима: „Да живи српски и украјински народ!”

Кијевско-печерска лавра

Као у својој кући

Пут нас је водио даље. У Даниловом манастиру, у Москви, ушли смо у једну од цркава док је служба трајала. Пошто смо били у шкрипцу с временом, а у жељи да за кратко време све видимо, целивамо иконе, запалимо свеће, понашали смо се у складу с нашим навикама. То значи као да смо у својој кући, а тако смо се стварно и осећали – шетали смо по цркви, говорили полушапатом и тако, без сумње, унели немир у богослужење. За разлику од нас, руски верници су смерни и послушни.

Због претњи од тероризма у свим већим руским црквама безбедност је знатно повећана. При уласку у манастир или градску цркву били смо детаљно прегледани, чак је коришћен и скенер. Дакле, и у овој цркви је био безбедњак у униформи. Старији се сећају чувеног глумца Ташка Начића, управо је и овај Рус тако изгледао по стасу. Када је видео како стварамо метеж, желео је да нас опомене, али схватајући да не може умирити велики број људи, подигао је немоћно руке и гледао лево-десно. Али зато, када се завршила служба и ми кренули из цркве, он је стајао на излазу и кроз осмех, да нам каже да разуме наше понашање, рекао нам је: „Браћо Срби, с милим Богом, идите, идите!”

Кремљ и река Москва

Као и код нас, и код Руса је много противречности: у истом дворишту налазе се два споменика за које би рекли да не иду један с другим. У Сергијевом Посаду, варошици с истоименим манастиром, на 70 километара од Москве, на великом тргу, а пред улазом у светињу – доминира споменик подигнут Светом Сергију Радоњешком (оно што је Свети Сава за нас Србе то је Сергиј за Русе), али и обележје другу Лењину. А опет, у московском Покровском манастиру у километарском реду верници с цвећем стрпљиво су чекали да се поклоне преподобној Матрони Московској (1881–1952) и од ње затраже било какву помоћ, а нарочито помоћ да добију дете.

У Москви смо били три, а у Санкт Петербургу четири дана. Градови су прелепи, али и цене су високе. Рецимо, надомак Црвеног трга у Москви пили смо кафу „американо”, по укусу најближу нашој домаћој црној кафи, по цени од 400 рубаља. Ако притом попијете и једну чашицу жестоког пића, плаћате још 750 рубаља.

У Москви смо највише времена проводили на Црвеном тргу, као и у Храму Христа Спаситеља. Гледали смо и смену националне гарде која стражари пред „вечитом ватром” палим патриотима за одбрану отаџбине од 1941. до 1945. године.

Имали смо среће да се на Црвеном тргу сретнемо с Путином и Стаљином. Наравно, ради се о Русима који су необично слични овим личностима и који то покушавају да уновче. Сликање с њима је око 500 рубаља или колико се погодиш. Док се Путин понашао опуштено и махао пролазницима уз осмех, дотле је Стаљин пушио лулу, био веома строг и уздржан.

Серафимо-Дивијевски манастир

У Петербургу су биле беле ноћи, али их због облачног времена нисмо могли фотографисати. Наш водич, Људмила, темељно нам је показала музеј Ермитаж, Петропавловску тврђаву и Зимски дворац. У шаљивом тону нам је препоручила неколико елитних хотела за смештај с ценом од 5.000 евра по дану. На гробу Свете Ксеније Петроградске читане су нам молитве за здравље.

Три дана и две ноћи, с великим побожним усхићењем боравили смо у Дивјејевском манастиру Светог Серафима Саровског (1759–1883). Били смо на светој литургији и причестили се. Његове свете мошти смештене су у главној цркви у саркофагу, а десно су изложене и његове ствари: обућа, крст, секира.

Дивно духовно искуство доживели смо и у манастиру Светог Александра Свирског (1448–1533) у варошици Никољски. Прозван је Новозаветни Аврам јер је истински видео Свету Тројицу у облику три лица. По мишљењу многих, његове мошти су очуваније у односу на мошти осталих светитеља. Ми смо их видели: то је као да гледате човека који спава мирним сном.

Mанастир Светог Александра Свирског

Манастир у стамбеном кварту

Када смо се враћали из цркве сустигли смо једну руску породицу с две ћеркице. Млађа међу њима весело је певушила ове речи, односно молитву: „Опрости и помилуј!” Вероватно је, чувши то од мајке или монаха, мислила да је то нека лепа песмица, те ју је успут својим лепим и мелодичним гласом непрестано певушила.

Манастир Свете Јелисавете Фјодоровне у Минску био је наше последње одредиште. Лепи манастир налази се у необичном амбијенту – окружен је стамбеним зградама. Од водича Анастасије, која је дипломирала белоруску књижевност, сазнали смо да је белоруски језик ближи српском него руском. То нас је све пријатно изненадило.

У току дана, пошто је манастир у градској четврти Минска, једном од нас, који је носио мајицу с државним грбом Србије, пришао је Белорус Сергеј и упитао га да ли је Србин. Кад је добио потврдни одговор, Сергеј је рекао: „Ви сте храбар народ. Браћо Срби, ми смо уз вас.”

Света Канавка

Канавку (канал) и пут изнад канала, дуг око 700 метара, ископале су и уредиле монахиње Дивјејевског манастира. То је урађено по налогу Светог Серафима Саровског, који је својим очима видео Пресвету Богородицу како иде управо тим путем. Када верници ходају канавком и с вером изговарају молитву „Богородице Дјево, радуј се”, имаће милост пред Богородицом и њену молитвену заштиту.

Рубље за Андреју

Били смо непрестано на ногама. Једном, када смо били на мосту реке Москве, а надомак Храма Христа Спаситеља, наш најмлађи ходочасник Андреј замолио је своју мајку да остане на мосту и мало се одмори док ми обилазимо храм. Тако је и било. Раскомотио се, ставио јакну на тло и сео да се одмара.

После сат и по – два, када смо се вратили, дочекао нас је с осмехом и испруженом шаком, показујући нам рубље у металу. Док се Андреј одмарао, чак и мало одспавао, пролазници су му стављали у крило мало новца, мислећи да му је потребна помоћ.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 18. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар