Слободан Владушић: Ђоковић и Глобални капитал или Потера се наставља

Ако су два Марадонина поготка била краткотрајно, фудбалско чудо, онда је цела Ђоковићева каријера један дуготрајни, епски меч

Фото: Енди Браунбил/АП Фото

Овај текст почињем да пишем у суботу, 12. јуна, у 19 часова и 13 минута, а завршићу га сасвим сигурно пре недеље, 13. јуна, када ће у Паризу почети финални меч овогодишњег Ролан Гароса. Идеја за текст пала ми је на памет пре неколико сати у једној лепој пицерији на језеру Палић. Двојица мушкараца мојих година (дакле, ближи педесетој него четрдесетој) седели су за суседним столом, пијуцкали пиће и разговарали, наравно, о Ђоковићу. Казао сам мојој супрузи: „Слушај, Ђоковић је поново у моди!“ Она ми је одговорила: „Наравно да јесте. Зато што то није тенис већ геополитички клинч.“ И после тих њених речи отворио ми се цео овај текст.

Глобализација спорта, у коме некадашњи спортски клубови постају предузећа или франшизе, довела је до његовог потпуног обезличења. Парадоксално, док се та елитна предузећа међусобно „љуто“ боре на стадионима или у дворанама, њихови менаџменти припадају истом глобалном окружењу, па између њих влада савршени мир посвећен заједничком циљу: производњи спектакла и стварању профита из њега.

Звезда спорта – агенти спектакла

Спектакл подразумева одрицање од властите посебности. То је добро знао још Ги Дебор, када је шездесетих година прошлог века написао да је „агент спектакла који ступа на позорницу у улози звезде сушта супротност индивидуи: он је исто толико непријатељ сопствене индивидуалности колико и индивидуалности других“. Другим речима, звезда не може бити личност, она мора да буде модел. О томе сведоче највеће спортске звезде које изван терена наступају као агенти спектакла/Глобалног капитала, а не као личности. Код ових звезда не постоји никаква дистанца у односу на спектакл, никакав лични став, као траг неке несводиве индивидуалности у њима или бар моменат лаке ироније спрам спектакла који би нам дао могућност да наслутимо како у тим људима има нечега што Глобални капитал није купио и присвојио. То се, међутим, не дешава. Чак и када нису на терену, они остају агенти спектакла, који своје фанове дресирају тако да верују како су спектакл и Глобални капитал који га производи једино добро, а да је све остало зло. Деборовим речима:

„Сам спектакл представља себе као широку и недоступну стварност која никада не може бити доведена у питање. Његова једина порука гласи: Оно што се види је добро, оно што је добро, види се. Пасивни пристанак, који спектакл захтева, заправо је ефикасно наметнут његовим монополом над појавношћу, начином на који се појављује и који не оставља нимало простора за било какав одговор.“

Ту, на крају свог увида, Дебор ипак прави грешку, зато што простора за одговор/супротстављање спектаклу ипак има: понекад и понегде. Када се то догоди, присуствујемо чуду, које се појављује изненада, као откровење, а затим нестаје, остављајући иза себе траг, незабораван и неизбрисив. Једно такво чудо била је она чувена фудбалска утакмица између Аргентине и Енглеске на стадиону Астека, у Мексико Ситију, 1986. године.

Та вероватно најпознатија фудбалска утакмица свих времена почела је као једно обично четвртфинале Светског првенства. Међутим, два незаборавна гола Дијега Арманда Марадоне разоткрила су у тој баналној утакмици једну нову готово метафизичку димензију: као да се у току утакмице догодила једна колективна епифанија, током које су сви постали свесни да то више није меч између Аргентине и Енглеске већ између понижених и увређених на једној страни и Глобалног капитала на другој. Голови Марадоне, Божја рука и Гол столећа, једини су голови који имају своја имена, а истовремено су и једини који не припадају спектаклу, већ му се супротстављају. Исто важи и за Марадону. Он није био агент спектакла. Никада то није ни желео да буде. Он је био Дијего Армандо Марадона и цела његова фудбалска каријера стала је у та два гола и освојено Светско првенство. И то је било довољно да постане прича. Агентима спектакла оставио је утешну статистику.

Нолетов дуготрајни епски меч

Ако су два Марадонина поготка била краткотрајно, фудбалско чудо, онда је цела Ђоковићева каријера један дуготрајни, епски меч Човека против Глобалног капитала. При томе није небитно то што је Ђоковић тенисер. Наиме, управо је тенис онај спорт који је донедавно репрезентовао Глобални капитал у свом најчистијем виду. Док је Марадону на стадиону Астека уживо гледало преко 100.000 људи – дакле, сви – дотле финале Вимблдона на централном терену посматра свега нешто више од 14.000 гледалаца. Дакле, изабрани.

Раја или пук налази се напољу. Њима је намењен пренос спектакла.

Симбол везе између Тениса, Спектакла и Глобалног капитала је Роџер Федерер. Његов капацитет није само тениски, конкретизован у титулама, већ и визуелни: његови покрети су елегантни, а његова игра вишедимензионална. Он не делује као машина која понавља увек исте покрете, него као уметник који на терену има безброј опција – као прави геније. Изван терена, Федерер говори неколико језика, па попут глобалног бренда, не припадајући никоме, као да припада свакоме. Он је леп, маркантан мушкарац, који зрачи мушкошћу, али, захваљујући фризури, не и мачизмом; он је посредовао ауру отмености, али не и ароганције. Зато су његови брендови Rolex, Mercedes и некада и Nike, током врхунца његове каријере. То је његов имиџ. То је пројекција Федерера каквог га је обликовао Глобални капитал, приказујући у њему себе. Замените зато у следећем одломку из Дебора реч спектакл именом Федерер и схватићете шта је он био за Глобални капитал: „Спектакл је непрестани говор владајућег поретка о самом себи, његов непрекидни монолог самопоуздања, аутопортрет тог поретка у фази његове потпуне доминације над свим аспектима живота.“

Ђоковић и Федерер, Синсинати 2015. (Извор: Википедија)

Федереру је, дакле, било намењено да буде GOAT (Greatest of all time), најбољи тенисер свих времена чиме би (англосаксонски) Глобални капитал Тенис забетонирао у нарацију о сопственој супериорности, во вјеки вјеков што сугерише и распоред четири гренд слем турнира. Три од та четири налазе се у англосаксонској сфери, а само један у романској (Ролан Гарос).

Федерер је требало да буде император таквог Тениса, те да влада вечно у име Глобалног капитала који репрезентује. Да би се прикрила таква статичност и непромењивост његове моћи у Тенису, требало је, међутим, створити неку илузију спектакла, дакле, борбе, агона, мегдана, али тако да се коначни победник унапред зна, иако то на терену не би увек било очигледно.

Зато је поред Првог (Федерера) био потребан и други: Рафаел Надал.

Император, вазал и… трећи кога нико није звао

Надала зову Краљем шљаке, што звучи као комплимент, али заправо није. Та формулација непогрешиво открива провинцијални карактер Надала. Њему је било намењено да влада својим романско-шљакастим краљевством: Мадридом, Римом и, наравно, Паризом. Повремено би могао да освоји још нешто изван своје нахије, али, све у свему, Федерер би био господар Лондона, Њујорка и Мелбурна. Дакле, знало би се ко је Император, а ко је његов вазал. То се добро види и по Надаловој игри: док је Федерерова игра на врхунцу каријере била истински мултидимензионална, Надалу све бескрајно зависи од форхенда. Та Надалова тениска једнодимензионалност види се и по његовој статистици (од 20 ГС титула, 13 је освојио на Ролан Гаросу) да би се одатле прелила и у његову појаву: Надалов енглески је у односу на Федереров готово па муцање. Због свега тога, чак и када би побеђивао Федерера, он је изгледао инфериорно.

Дакле, Надал никада није био пројектован да угрози Федерера већ само да му се супротстави како би спектакл био нешто занимљивији. Они би требало да буду два „љута“ противника на терену, под истим Nike кишобраном, али би обојица служила истом господару: Глобалном капиталу. И тако, док би се на терену водила борба за победу, симболички победник би се већ унапред знао.

Фото: Ендрју Кулриџ

А онда се, право ниоткуда, појавио и трећи, кога нико није звао.

Новак Ђоковић.

И раније се дешавало да се изван простора (тениске) Империје појави неки талентовани играч. Ако би био тек талентован, могао би да остане тамо где се родио и да партиципира у спектаклу као вазал који у свом локалу треба да рекламира Тенис / Глобални капитал. Проблем је када се изван Империје појави екстремни таленат. Глобални капитал онда једноставно купује тог човека, рачунајући да му се сиромаштво увукло у кости и да се може купити за сићу. Па ако од талента постане играч, супер, он је већ Енглез, Американац или Аустралијанац, тј. већ се продао/обезличио пред лицем Глобалног капитала. Ако се пак задовољи сићом која је тамо где се родио већ богатство, онда ће таленат постати само још један од оних пропалих. Што Глобалном капиталу не смета.

Каријера која се одвија на два плана

Проблем с Ђоковићем је био у томе што он није хтео да се прода. Човек је осетио неки понос што је Србин. Невероватно. И ту почиње рат између Глобалног капитала, који влада Тенисом, и Ђоковића, који је колико својим пореклом, толико и својим поступком заправо казао да Тенис треба да припада онима који га играју. Дакле, играчима, без обзира одакле долазе. Па нека онда победи најбољи.

Ђоковићева тениска каријера зато се све време одвија на два плана. Први план је углавном видљив. Од другог, међутим, видимо само фрагменте.

Тај први, видљиви план то су тениски мечеви. У њима се може уживати и због квалитетног тениса – веровано најквалитетнијег од када тенис постоји – као и због тога што је Ђоковић својим упадом у Тенис многе до тада невидљиве ствари учинио очигледним: прво да „велики“ ривалитет између Федерера и Надала није никакав истински ривалитет већ једна обична фарса, коју Глобални капитал изводи да би повећао профит од Тениса; друго, да је Надал збиља једнодимензионалан играч; треће да је Федерер арогантан, уображен и да не зна да губи, што су управо одлике Глобалног капитала који нема никакву племенитост која га обавезује; четврто, да можете давати изјаве на четири страна језика, као што то чини Ђоковић, а да при томе не будете привезак Глобалног капитала; пето, да је Ђоковић не само бољи играч од Федерера већ да може да му парира и у свему осталом. Укратко, за разлику од Надала, Ђоковић може да детронизује Федерера.

Новак Ђоковић узвраћа навијачима после победе над Арсланом Карацевом у полуфиналу Аустралијен опена 2021. (Фото: Гети)

И тако долазимо до другог слоја Ђоковићеве каријере, не тако видљивог као што је први. Тај слој чине све оне неиспричане приче о притисцима на њега. Зашто се дешавају ти притисци? Свима је јасно: ако би Ђоковић постао најбољи тенисер свих времена, Тенис више симболички не би припадао Глобалном капиталу. Зато га у томе треба спречити. Неке од акција у том запречавању Ђоковића биле су видљиве: присетимо се, илустрације ради, Ђоковићевог промптног и скандалозног избацивања с прошлог Ју-Ес опена само зато што је случајно, без намере, ударио лоптицом једног линијског судију. Присетимо се и свих медијских омаловажавања његових успеха и стварања лажне слике о Ђоковићу као уображеном и арогантном младићу. То су видљиве ствари. Међутим, вероватно само Ђоковић и његови ближњи знају шта се све дешавало ових година, иза завесе и каквим су све притисцима били изложени. Могу да замислим Ђоковића како сваког дана стрепи да му се у крви, на неки волшебан начин, не нађе нека недозвољена супстанца због које би га на неко време могли истерати изван Тениса. Јер њега нико није желео унутра, јер он никоме није потребан: ни Најкију, ни Адидасу, ни Ролексу, ни Мерцедесу.

И када се то зна, онда постају јасније пукотине у Ђоковићевој личности: пропадање у New age филозофију, јавна подршка фудбалској репрезентацији чијих би 95% навијача увек и у сваком случају навијали против твоје репрезентације, давање „срца“ онима који су до мало пред навијали за твог противника, не зато што га воле већ зато што је играо против тебе. Али постају јаснији и знаци пркоса и бунта те личности, од којих је највећи организовање Удружења професионалних тениских играча, које АТП (тј. Глобални капитал) не контролише. (Разуме се, Федерер и Надал су били против тог новог удружења.)

Ђоковића зато не треба никада заборавити, без обзира да ли ће једном достићи Глобални капитал по броју гренд слем титула или не. Чак и ако то буде успео да учини, наћи ће се начин да се спиновањем статус најбољег поклони неком другом. Живимо, наиме, у време постистине. Али ствар није у титулама ни у бројевима већ у овом: Ђоковић је велики зато што је све издржао. У томе је храброст: дуго време издржати оно што је немогуће издржати. Он је издржао, иако је ломљен, иако је понижаван, пљуван, па поново понижаван и поново пљуван, он је на крају издржао. Зато је Ђоковић већи од свих својих титула заједно и зато сећања не њега не би требало да се базира на статистици, на овом или оном броју освојених гренд слемова, броју недеља на првом месту АТП листе или броју победа у сусретима с репликама и дроновима Империје. Треба да се сећамо Ђоковића зато што је то прича о једном човеку и његовој борби против Глобалног капитала, борби коју је водио сасвим сам, играјући тенис и побеђујући на непријатељским гренд слем теренима, где осим његових сународника нико не само да није навијао за њега него нису желели ни да га виде ту где јесте. И тако од Мелбурна 2008, када је освојио први гренд слем, па до сада, 12. јуна, у 22 часа и 21 минут, када довршавам овај текст.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 18. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

14 replies

  1. Australia

    Sydney
    Melbourne
    Canberra
    Australia

    Southern Cross
    Above us
    Sun, sand, paradise
    Australia

    Kangaroo
    Didgeridoo
    Uluru
    Australia

    Dreaming – the last chance
    The last wave
    Clearance
    Australia

    Momcilo

    21
    20
  2. Vladusic, sto je normalno za ove sa knjizevnosti, uvek omasi nesto.I „Panjenka“ postoji kao naziv za gol i to iz jedanaesterca koji pre Panjenke niko nije ni video kao priliku za kreativnost (sto je potpuno suprotno kod penala u hokeju na ledu, gde je kreativnost izuzetna), a jos se desilo u Jugoslaviji na EP 1976-e.Posle je Piksi zaredjao da sutira „panjenke“ (e, to je nesto, kada ime pocnu da ti pisu malim slovom kao prisvojni pridev „hegelovac“, „marksista“, „svetosavac“, „staljinista“…), pa je u finalu kupa golman Borca iz Banja Luke ostao na liniji, a Piksi mu samo ubacio loptu u ruke (genije je budala kojem, za razliku od budale, njegove gluposti polaze za rukom, mnogo puta osvedoceno na basketu).

    Djokovic se bavi tenisom, sportom koji je elitan vec po samoj mogucnosti da ga trenirate, minimalne konkurencije.Nije da nije pokusao da se svidi Zapadu, bavio se imitacijama, puzao i jeo travu, reklamirao, to cini i dalje, Regionoslaviju, kao neobrazovanom coveku, desilo mu se ono sto se desava kada neobrazovan hoce da izgleda obrazovano – piramide i kosmicke energije.Posto se bavi individualnim sportom, manje je ocigledno da ne igra za Srbiju, kao u slucaju Jokica, nego za sebe.

    Vec sam kuckao na ovim komentarima, ne znam glede cega, koje su posledice monopolizacije sporta od strane jedne lige, ovde hokejaske NHL.Moze vam se desiti da najboljeg npr. ruskog hokejasa ne vidite nikada u svojoj reprezentaciji (ili, da i kada ga vidite, nema nikakakav ucinak) SP se igra za vreme plej-of-a, pa da li ce igrac doci u reprezentaciju zavisi koliko daleko dogura u istom.Tako su OI ,koje se igraju svake cetiri godine, postale jedino takmicenje gde mozete da vidite najbolje.Ali, avaj, onda je NHL odlucila da zbog finansijskih gubitaka (posle decenija borbe da profesionalci ucestvuju na OI) ne igra ni OI, tako da sada samo NHL ima mogucnost da okupi najbolje hokejase sveta, mada je takav pokusaj u vidu Svetskog kupa neslavno propao.NBA je krenula tim putem.Kvalitet je dramaticno opao, pa je MVP postao Jokic koji u vreme Divca, Sejkila, Olajdzuvona, Morninga, Juinga, Robinsona, ne bi bio ni na klupi.Zato NBA nastoji da nedostatak kvaliteta nadoknadi vecom internacionalizacijom i crpljenjem svega sto vredi iz evropske kosarke.Cena toga je odustajanje od EP svake dve godine, nikada slabije SP i odustajanje igraca od OI.Fudbal je, za sada, uspeo da spreci ovu monopolizaciju, sprecavanjem Superlige, koliko dugo videce oni koi gledaju fudbal.

    Tuzna sudbina igraca koji su se povredili u reprezentaciji i zbog toga nisu napravili velike ugovore, poput Jorovica u kosarci, Vladana Lukica u fudbalu, opravdava ona razmisljanja da treba zbrinuti najpre sebe (u slucaju Jokica dva prata, tata, sve Vojvodjani, a oni, iz iskustva, mogu da propiju 100 milijardi dolara, a ne 10 miliona, Miska Raznatovica…), potpuna bezdusnost navijaca u kritici Zeljka Obradovica sto je na OI 2000-e poveo pleja S.Obradovic, zbog grize savesti sto se ovaj povredio na EP 1999-e u reprezentaciji, i konacno ni inzenjeri koje skolujemo za Zapad nemaju obavezu da dodju na par meseci i rade za Srbiju.

    Posto filozofije nece biti vise po skolama, niko nece uciti o Kantu, pa ce misliti da je duznost dug, a „ja nista ne dugujem drzavi“ i divice se Djokovicevoj dobroti od milion, a pet puta vise od pet miliona dolara! Mojih 50-100 dinara prosjacima, ako se sete na Strasnom sudu – sete se, ja vise nisam imao!

    20
    21
  3. @Komentar ceka pregled, @Уредништво

    Мислим да би требало ограничити број речи у коментарима, јер коментари који су дужи од самог текста су глупост. Нека коментатори напишу ауторски текст по сопственим именом и презименом, нека уђу у полемику са ауторима, јер овако је баш ружно.

    40
    18
  4. @Sasa

    Posto ste prvi put na sajtu, pogledajte tekst Miroslava Zdravkovica: „Zivot i njegov smisao ili jedna slika sa groblja“, i komentare Miroslava Maravica u 60 teza koje je urednistvo istaklo samostalno u rubrici komentari citalaca! Gde ste tada bili, je l’ ste culi za ovaj sajt ? Polemika je bilo, kada su autori to hteli, ali posto Vi nemate pojma o ovom sajtu, dzaba prica! GLUPOST je „komentar“ koji je zapravo molba da se nesto ne objavljuje !!!??? Nije vam ovo NSPM, a ni fan pejdz nekog od pomenutih!

    18
    13
  5. Odličan tekst i odličan Komentar. Današnji sport je sve sem igra,igre nema odavno,na prvom mjestu je pranje najprljavijih para kao i u čitavom šoubiznisu. Igrači koji sve više liče na kiborge itd.itd. inače Federer je polovinu Gren slemova osvojio kad su mu glavna konkurencija bili Rodik I Hjuit,a Đoković svih 19 u eri svemirskog tenisa. A Olimpijada ima smisla jedino ako se igra u Grčkoj(Duci Simonović)

    27
    1
  6. Satanizam vlada svetom,a autor pripisuje Novaku New age…Pri tom ne dopušta čoveku njegov izbor duhovne filozofije. Dakle mora mu Vladušić odobriti.Ostatak teksta je dobar ali ovde sve pada, jer ste u ulozi Boga Vladušiću,vi ćete propisati svima čime će puniti glavu. Jbt,ovaj svet ima više satanista nego što sam mislio.Satanizam je propisivati ljudima način razmišljanja,oduvek i zauvek

    9
    22
  7. Као прилог расправи о коментарима да додам и да сам малопре као издвојену вест видео чланак „Зажежи Лучу, Господе“ где је уредништво приредило избор песама које је Момчило Вуковић објављивао као КОМЕНТАРЕ на Стању ствари. Одлично.

    Мени лично неки пут његова песма легне, неки пут не. Оне песме на енглеском редовно прескочим. У ствари, није се толико радило ни о самим песмама, колико ме је понекад нервирало то што на одређене текстове, за које ми се чинило да би требало да побуде већу пажњу читалаца, једини коментар је поезија (која и није морала да има „директне“ везе са написаним).

    Али ето, уместо да нпр. предложим да забране песме-коментаре, сад могу на миру да одем на поменути чланак и проберем шта ми се чита и помало да уживам у поезији.

    17
  8. Sve što mi je kao Srbinu važno jeste da Novak pobeđuje jer uzdiže Srpski duh i ideju. Novak besumnje čini za Srbiju i za Srpski narod mnogo, mnogo, mnogo….više nego naš predsednik Vučić i njegova vlada pa i svi drugi političari. I to traje već godinama. Skoro niko u svetu ne zna ime predsednika Srbije. Skoro svako u svetu zna ko je Novak Đoković i iz koje zemlje dolazi. Drugim rečima, trenutno, Nole je Srbija skoro u istom rangu sa Ivom Andrićem i sa Teslom. A Vučić je NIKO!

    24
  9. @Komentar ceka pregled

    ,,manje je ocigledno da ne igra za Srbiju, kao u slucaju Jokica, nego za sebe“

    Не бих се сложио, не мора да буде искључиво. Може се играти и за себе и за Србију. Да Ђоковић не игра и за Србију, давно би прихватио држављанство Гордог/Перфидног Албиона или неке друге западне силе. И ово за пирамиде и космичке енергије сте грешни, мада не и злонамерни.

    Да је моја баба жива, она би за Ђоковића рекла ,,као да је старио па младио“. У прилог томе, а и тексту, иде чињеница да је Ђоковић одбио да рекламира кладионице, што је Федерер ,,професионално“ одрадио, као и Јокић и Марјановић.

    Ово Ваше 50-100 динара на Страшном суду не мора бити мање од Ђоковићевих милиона донираних и школа отворених (не бих ту убројио часопис Фондације Новак Ђоковић, јер они по текстовима не одскачу, чак кроз њих провејава родна идеологија и сл.), али ни веће, важно је да је од срца. Али свакако треба похвалити меко срце тенисера и његове породице.

    П.С. уз сво уважавње философије и Кантовог учења о дужностима, просечног Србина су бабе училе тим појмовима и то мање речима, а више делима.

    27
  10. @Jovan P

    Meni je baba rekla:“Citaj Kanta!“, i ostavila stotine knjiga.Razlicite su babe, zato je Kantova etika suprotnost onome sto se uci od baba.Prosecnog Srbina baba uci da se krsti i ide u crkvu, otac da se zaklinje Titu i bude clan partije, a on zali sto nije otisao u Nemacku, kada je mogao.Moralni primer se moze dati, ali ne moze preuzeti, jer moralnost nije stvar ugledanja, vec postupanja iz slobode! I Jokic moze da postane Amerikanac, ali nije postao, pa pored njegovog imena i prezimena stoji da je MVP NBA iz Srbije, to ne znaci da igra za Srbiju, a dace i on novaca, sigurno.!

    Elem, „…rekao profesor, kada smo radili „Banovic Strahinju“…“, „…rekla baba…“, ne valja Vam posao :))))

    8
    11
  11. Da rezimiramo, naposletku :)))

    Ubedljivo najvise pluseva je dobio „komentar“ koji i nije komentar, vec poziv da se nesto NE OBJAVI, tacnije NE POJAVI, da ostane u nistavilu. Ovo je malo bolje od zahteva da se nesto posalje u nistavilo, ali bolje samo zato sto je prethodeci stadijum.Ovaj poziv je imao i najveci odziv, otkrivajuci duboku spletenost svetosavlja i svetotitoizma, poznatog po zabranama i anihilacijama.Ne znam sta sve babe pricaju prosecnom Srbinu, ali ova titoisticka komponenta je toliko snazna, da postaje dominantna crta identiteta, sto se vidi i na ovom malom uzorku.

    Pri tom, u tom pozivu je sve pogresno ili lazno.Komentar nije duzi od teksta, ta laz je ocigledna.Naveden je primer komentara koji je neuporedivo duzi, a koje je samo urednistvo postavilo kao istaknut komentar. U pozivu se navodi da se polemise sa autorom. To je netacno, polemise se sa autorovim stavovima.Zatim se poziva da komentator objavi tekst i to pod svojim imenom i prezimenom, jer je ovako „bas ruzno“, valda u moralnom smislu, cime se previdja da sajt objavljuje tekstove fejsbuk strane „Duhovna hajducija“, takodje bez, srpskom dostavljackom duhu toliko dragih, imena i prezimena.I, svi ti previdi i nevidi dobise ogromnu podrsku !!!!

    Vidjenje je neodvojivo od htenja.Videti nesto, znaci hteti-videti.Prorok nije covek koji vidi buducnost, vec koji hoce-da-vidi (sadasnjost).Ne-hteti videti, pre-videti su oblici slepila mnogo opasniji od fizickog slepila, oni su slepilo-kod-ociju, i jos gore, oni su slepilo koje se hoce i samo su prvi korak ka za-htevu, da se nesto ni ne pojavi vidjenju ili zauvek onemoguci da bude vidjeno.To je ne-vidjenje koje ne moze da izdrzi svoju slobodnu odluku da bude neslobodno, pa se okrece vidjenom, uskladjivanju vidjenog sa onim sto treba da se vidi.Kako se ovo „uskladjivanje“ postize, kako videti pet prstiju kada ih je cetiri, slavno je opisano u sceni mucenja Smita u Orvelovoj „1984“, metafori koju, kako se pokazuje, cesto isticu oni koji se na prvoj prepreci pokazu kao pobornici, a ne protivnici orvelovskih metoda.

    Pre nego sto je Vucic dosao na vlast, bila je povika na: „…politicke emisije koje su sve iste, sa istim ucesnicima, temama…“, a onda je dosao Vucic i ispunio ovu zelju velike vecine onih koji sada kukaju kako nema drugacijeg misljenja na TV. To su isti oni koji slave Djokovica, Teslu, Andrica, a preziru individualizam, isti oni koji tapsu na pljuvanje demokratije, dok im se u lice govori da ne treba da imaju pravo glasa.Bojim se da ce se naci neko da uslisi i ove zelje!

    10
    4
  12. @Ограничити ограничене?
    Могу рећи да сте написали један искрен и поштен коментар. Ни мени се не свиђају баш све моје пјесме. Неке ми се, у првом моменту, учине довољно добре, а касније не баш. А неке друге ми се временом чине све боље. Такође је тачна констатација да неке пјесме немају директну (или очигледну) везу с текстом који сам, том пјесмом коментарисао. Мада сам се трудио да то буде, у некој мјери, повезано.

    Што се тиче пјесама на енглеском, живо ме интересује зашто их прескачете. Из принципа? Или сматрате да су много лошије од пјесама на србском? Иако ми је енглески довољно добар за свакодневну комуникацију, свјестан сам да у тај језик нисам довољно укоријењен. Тако да се, између осталог губи вишезначност… Нема архаизама и локализама, које с одушевљењем убацујем у своје пјесме на србском.

    У сваком случају, захвалан сам сајту Стање ствари, што ми је омогућио да екпериментишем. Да објављујем неке сирове верзије, које сам касније дорађивао и усавршавао. Неке пјесме су тек након дужег дотјеривања испале довољно добре. Неке нисам (много) ни мијењао. А неке су једноставно отпале.

    19
    2
  13. Колико год покушавали да пронађете рационалан разлог зашто Новака не воле у англосаксонском свету нећете успети. Морате једноставно признати да је његов највећи „грех“ његово име и земља из које долази.

    Ако потражите дефиницију расизма, једна од опште прихваћених је да је то „предрасуда, дискриминација или антагонизам појединца, групе или институције против особе или народа на основу припадности одређеној расној, етничкој или друштвеној групи.

    Код Англосаксонаца је одувек постојао „прихватљив“ и „неприхватљив“ расизам. До пре неколико деценија је било сасвим прихватљиво да кажете шта хоћете против, на пример, црнаца, Јевреја или хомосексуалаца. Сада то више није могуће. Да ли бисте могли да замислите да у наше дане цео стадион у Лондону, Њујорку или Мелбурну урла против неког хомосексуалца само зато што је то што јесте без обзира против кога игра? Или да се масовни медији у њиховим земљама са таквим ниподаштавањем односе према некоме ко је најбољи али је на пример црнац? Али, против Срба је то сада, на жалост, могуће.

    Потрудите се зато браћо и сестре да антисрбизам буде третиран бар као и антисемитизам, онде где можете и колико можете, понајпре у самој Србији. Ако се ми сами не изборимо за своје достојанство нико нас неће поштовати.

    20
  14. @Момчило

    Ма, није у питању Ваш енглески, него мој енглески 🙂
    Тим језиком се користим другим поводима, али не да читам поезију. Напросто, не уживам.
    У ствари, временом сам схватио да поезију волим да читам само на српском.
    Матерња мелодија, што би рекао Настасијевић
    Срдачан поздрав!

    11

Оставите коментар