Филип Томашевић: Ристо Ковачић, Милан Решетар и средњовековни Словени из италијанске покрајине Молизе

Како наводи Ристо Ковачић, у региону Молизе, провинција Кампобасо, некада је било девет српских насеља

Acquaviva Collecroce (Фото: E-Borghi)

Први пут сам 2007. године сазнао да у централној или прецизније јужној Италији постоје неки моји сународници који тамо живе већ 500 година и дан данас говоре нашим језиком или како га он зову на нашу. Те 2007. купио сам у једној књижари Гласник Српског ученог друштва, књига број 62, штампана у Београду 1885. године. На страни 273 налази се чланак под именом „Српске насеобине у јужној Италији“, аутор Ристо Ковачић, професор славистике у Риму који је од 1884. године боравио у италијанском региону Молизе (Molise) и своје извештаје о Србима у Јужној Италији објавио у поменутом броју 62 ГСУД. Те 2007. године осим Ковачићевог путописа с краја XIX века код нас није било књига на ову тему, прилично сам сигуран да нема ни данас, осим пар чланака на блоговима и форумима и одреднице на Википедији.

Извештај Ристе Ковачића за мене је био откриће коме у првом тренутку нисам посветио посебну пажњу. Три године касније, током мог вишегодишњег боравка у Италији (Абруци, регион у суседству Молизеа), на интернету сам пронашао презентацију Молишких Словена и контакт, ако се добро сећам, председника удружења или заједнице. Господин се звао Марио Спадануда, презиме које у преводу значи голи мач или исукани мач. Љубазни господин, имао је тада шездесет и нешто година, био је врло предусретљив и веома брзо смо договорили сусрет у његовом дому у Риму.

Двојезична табла у месту Acquaviva Collecroce

Да се вратимо на извештај Ристе Ковачића из 1885. године и да упоредимо каква је била ситуација међу том нашом мањином тада и каква је у данашње време. Осим Ковачића њима су се бавили у XIX веку и други научници као што је сенатор Краљевине Италије и лингвиста Грациадио Исаиа Асколи (Graziadio Isaia Ascoli). Његов извештај објављен у часопису Политецницо 1867. године јасно приказује какво је било расположење у то време:

“Словенски језик молишких колонија српски је, тј. онај што се говори с малим варијацијама у Далмацији, Црној Гори, Србији. Српске колоније у Молизу живо љубе свој српски језик и своју српску народност, али у исто доба љубе такође и отаџбину италијанску. И међу мученицима за слободу Италије живом се светлошћу блиста један Србин из Acquaviva Collecroce; а то је: Никола Нери (Nicola Neri, 1761 – Напуљ 1799, прим.), који је умро године 1799. на губилишту, заједно са Паганом, Карафом, Караћолом и доста их је још славних италијанских патриота. А тај је славни итало-србин (Никола Нери) имао обичај, опраштајући се са својим мештанима које је често походио, препоручивати: “Немојте ‘згубит наш језик”! И кад сам ја походио Аквавиву (октобра 1864.) живела је још онда Николина удовица… Овим Србима у Молизу Италија би се могла користити да јој помогну склопити нових савеза, цивилних и политичких са Србима што су с друге стране Јадранског мора.”

Грациадио Исаиа Асколи (Фото: Викимедија)

Како наводи Ристо Ковачић, у региону Молизе, провинција Кампобасо, некада је било девет српских насеља: Церифело, Палата, Тавена, Аквавива, Сан Феличе, Монтемиро, Сан Ђакомо, Рипалда и Сан Бјазе. Српски језик сачувао се, према подацима с краја прошлог века у три насеља: Аквавива, Сан Феличе и Монтемитро. Ради се о местима Аквавива колекроне (или како га локално зову Жива вода Круч, или само Круч), Сан Феличе дел Молисе или Сан Феличе Славо (лок. назив Филић или Штифилић), и Монтемитро (лок. назив Мундимитар). Иначе, прве податке о овим колонијама дао је средином XИX. века наш књижевник Медо Пуцић који је одржавао живе контакте са локалном заједницом, посебно са песником и књижевником Ђованијем (Иваном) де Рубертисом. Нажалост у то време па и касније у Србији није било слуха како би се ове везе наставиле и прошириле. Како пише Милан Решетар становника у ова три места, по попису од 1901. године има: у Кручу 2212, у Стифиличу 1645 а у Мундимитру 945, свега 4802 душе. Када их је Ковачић посетио 1884. имали су још у великој мери сачувану своју националну свест и идентитет. Томе можемо захвалити и чињеници да се насеља налазе у неприступачним брдским пределима и да су практично све до XIX века била одсечена и окренута сама себи и са минималним контактима са италијанским живљем. У XIX веку и почетком XX изграђују се локални путеви и сходно томе долази до све већег утапања у свеже креирани италијански национални корпус.

Срби и други Словени нису живели само у региону Молизе већ на више локација јужне Италије као што су Пуља, Калабрија, Абруцо. Током мог боравка у Абруцима једног дана прошао сам аутом кроз место које се зове Сцхиави д’Абруззо (прев. Словени Абруца) у провинцији Кјети (Chieti), Абруцо. Иако сам по имену претпоставио о чему се ради, веома брзо је претпоставка била и потврђена. По предању место је основала колонија Словена у XI веку, док се у записима место под овим именом први пут помиње 1309. године.

Двојезични натпис у месту Acquaviva Collecroce

Милан Решетар, српски филолог из Дубровника 1911. године је на немачком језику објавио књигу Српско-хрватске колоније у јужној Италији. Књига је 1997. преведена на италијански језик. Можете је прочитати кликом овде. Српски превод још увек не постоји. Решетар наводи да су ови Словени дошли у Молизе крајем XV и у првој половини XVI века. Међутим, такође наводи да постоје непотврђене индиције о словенским насеобинама у овим крајевима које датирају још из XIII века.

Највероватнији разлог ових миграција крајем XIV и почетком XV века су турска освајања на Балкану. Монсињор Гвањели, бискуп из града Термоли, у рукопису од 1753-1769, је забележио да су Далмати 1518. основали малу колонију у месту С. Феличе. У региону Абруцо су регистроване словенске миграције 1488. године. Једна од теорија је да су ови Словени дошли у Италију, тадашње Напуљско краљевство (Regno Di Napoli) заједно са Албанцима у склопу експедиције Ђурђа Кастриотића Скендербега 1460. године и да је један део њих након Скендербеговог повратка на Балкан остао да живи у Италији. Албанци (или како су себе тада звали Арбереши или Арбанаси) су се населили још јужније и остатака ових групација има и дан данас. У местима где данас живе, исто као и у три словенска насеља, можете видети многе званичне натписе на њиховом језику. За многе познате личности се тврди да су Арбереши пореклом, као на пример Антонио Грамши и Ернесто Сабато. Албанске миграције су се наставиле и у XV и XVI веку. За порекло словенских групација се тврди да се ради о народу углавном из Далмације и Херцеговине. Проф. Смодлака тврдио је да су са Велебита и из долине Неретве, Решетар је такође помињао Неретву и Херцеговину до Мостара.

Каква је ситуација данас? Као што рекох, 2010. године посетио сам мог новог пријатеља Марио Спадануда у његовом стану у Риму. Он и његова супруга Украјинка били су веома љубазни и предусретљиви. Рекох да сам читајући текст Ристе Ковачића заинтересован да више сазнам о српским колонијама у региону Молизе. Марио је одговорио да је на услузи и да ће ми радо испричати све што зна, уз опаску да се не ради о српским већ о хрватским колонијама, да су они католици и Хрвати. На моју напомену да религија не одређује народност и да постоји доста извора који другачије говоре, одговорио је да Срби, за разлику од Хрвата, никада нису показали интерес за њих и похвалио се да их је председник Месић посетио два пута. Према ономе што сам чуо и видео, мени се чини да су везе на релацији Загреб-Молизе започеле у периоду након Другог светског рата и да трају и дан данас. У месту Мундимитар се налази и хрватски почасни конзулат. Званично су признати као национална мањина Молишки Хрвати док се њихов језик назива Молишки хрватски дијалект. На сајту општине Круч (Comune di Acquaviva Collecroce) језик се назива хрватско-молижански (croato-molisano) или на нашу (alla nostra). На сајту Круч (kruc.it) се каже: У нашем месту се говори стари хрватски (Nei nostri comuni si parla il Croato antico). Затим даље наводи: Ово није савремени хрватски језик, већ дијалект, назван штокавски, који се говорио 1400. у долини реке Неретве, у залеђу Далмације, као и у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори (Non si tratta del Croato moderno, ma di un dialetto, denominato Stocavo, che si parlava nel 1400 nella valle del fiume Narenta, nel retroterra della Dalmazia, oltre che nella Serbia, Bosnia-Erzegovina e Montenegro). По подацима из 1996. укупан број становника у ове три колоније износи 2.206 са тенденцијом смањивања и потпуног нестанка услед миграција изазваних економским мотивима.

Пример језика на нашу који се некада говорио у Кручу:

Ciota Tereza pa je pola Lamerika. Ona pa, ona pa je sa udala, je vazala jenga brata kucinoga, oda. Oni je si ga poša Lardžendina, pa si ga pola pur ona. Je stala kvarand an nonda. Pa je nasa dola nakj, e pur bi sa cila stara, semaj ka ka je umbrala pa, jimaša otandaduj an; nonda Lardžendina. Pa su sil hot taka, di sima di tama. Ka su sa tvoril pute, e celjade pa su jil kruh. Ma sfe granja, aš maša hot seki dan van.

У наставку прочитајте део текста Милана Решетара Славенске колоније у Италији.

Милан Решетар: Славенске колоније у Италији. Решетар је објавио овај текст у часопису СРЂ, Дубровник 1907. године. Преносим вам један његов део.

Милан Решетар (Фото: САНУ)

Да у Италији има и нешто Славена, то се је одавна знало, али при томе се је највише мислило на Славене у негдашњој Фурланској војводини а садашњој провинцији Удине, који у самом сјеверно-источном куту Италије живе уз аустријску границу или боље уз границу Горичке и држе се Словенаца у Горичкој. Али ови Славени у сјеверно-источној Италији (којих има око 35.000) нијесу колонисти из доцнијега времена, него су амо дошли заједно с осталијем Словенцима, када су уопће Словенци — негдје крајем V-ога вијека — заузели земље, у којима још данданас живе, премда познати пољски слависта I. Baudouin de Courtenay, који је у наше доба дуго међу њима живио и проучио њихов језик и живот, тврди, да један дио од њих говори српскохрватски, а опет други да говори мјешавину нашега и словенскога језика, тако да би тада требало узети, да је и у ове крајеве млетачка влада доселила и колониста из наших земаља. Него мени се чини, да та тврдња није доста основана већ да ти Словенци у сјеверној Италији, као уопће Словенци у Горичкој и у Истри, имају по гдјекоју особину, којом се одвајају од осталијех Словенаца а приближавају се нама; зато се ја у овоме чланку не мислим бавити око Славена у сјеверној Италији већ само око онијех Славена у Италији, а нарочито у јужној Италији, за које се сигурно зна, да су се доцније доселили, и међу којима сам проживио ове јесени мјесец дана испитујући највише њихов језик.

За ове Славене у јужној Италији нема сумње да су колонисти из доцнијега времена, јер је Јадранско море била одвише чврста преграда, а да би се Славени могли преко ње ширити на запад још даље од Далмације. Сада има још у јужној Италији Славена још само у три мјеста области Campobasso (провинција Molise) у негдашњој краљевини Напуљској, од прилике на истој географској висини, на којој су Бар и Улцињ у Црној Гори или, када се узме у обзир коси положај Јадранскога мора, од прилике према отоку Вису. Та се три мјеста зову талијански Acqua-viva-Collecroce, San Felice Slavo и Montemitro а нашки или, како тамо говоре, на нашу Круч, Стифлич и Мундимитар, а налазе се на 40-50 километара на запад од градића Термоли на морској обали, и то тако, да је прво мјесто, Круч, на 40 км на запад од Термоли и од мора, Стифилич на 5 км сјевернозападно од Круча, а Мундимитар опет на 5 км западно од Стифилича. Становника има по попису од г. 1901 у Кручу 2212, у Стифиличу 1645 а у Мундимитру 945, усве дакле 4802 душе; али нијесу сада сви код куће, јер су се у задње доба многи иселили у Америку, да траже у Америци бољу срећу, па је тај покрет у најновије вријеме захватио и ове наше колоније. Тешко је одредити број тијех „Американаца”, јер се непрестано мијења : једни одлазе, а други се враћају, али из доброг извора имам, да ће у Америци у овај час бити Кручана око 400 душа, Стифиличана око 200 а Мундимитрана 106.

Него нијесу сви Славени! Прије свега интелигенција, што је прошла кроз средње и више школе, сасвим се је поталијанчила : разумије доиста и говори с простијем народом на нашу, али међу собом и у кући говори већ само талијански; једини изузетак чине један инжињер у Кручу и сестра му, који, премда су фино образовани и у Напуљу одгојени, опет чврсто се држе материнскога језика, а то за то, што су им родитељи посједници-сељаци, па се у њиховој кући и не говори други језик. Осим поталијанчене интелигенције има пак и по неколико талијанских досељених породица, које су дабоме сачувале свој језик ; у Кручу има мало која, али у Мундимитру биће их 14 а у Стифиличу каквих 30, тако да је ово задње мјесто донекле изгубило свој чисто славенски карактер. Али дјеца овијех талијанских придошлица науче на нашу, па се тако гдјекоји Талијанац у нашим колонијама пославени ; особито то лако бива, кад који Талијанац уђе како домазет или када која Талијанка уђе како невјеста у коју велику кућу, гдје се говори славенски ; дошљак се мало помало сасвим пославени, па са својим домашњим и са својом дјецом говори опет само на нашу! и тако буде доиста чудноват случај да се Талијанац у Италији пославени — Ако дакле одбијемо поталијанчену интелигенцију и талијанске дошљаке, опет можемо рећи, да у ова три мјеста има (заједно с „Американцима”) око 4.500 Славена.

Сен Феличе дел Молизе (Фото: Фејсбук страница места Comune di San Felice del Molise)

За ове Славене у јужној Италији знали су талијански хисторичари и географи XVIII вијека, што су писали о хисторији појединих покрајина и мјеста Напуљске краљевине или су их описивали, али за науку открио их је наш Медо Пуцић. Кад је наиме г. 1851 био у Напуљу, уђе једном у дућан неког кројача, гдје је на своје велико чудо чуо, да господар с неколико људи разговара нашки; упустивши се у разговор с њима, сазна од њих, да су из Круча и да тамо сви тако говоре; за даље обавијести упутише га пак на својега мјештанина, професора Ивана Де Рубертис. На тај начин Медо Пуцић стане се дописивати с Де Рубертисом, од којега је прије свега тражио хисторичке и етнографске вијести о тијем Славенима, па је Де Рубертис-ова писма наштампао у „Објавитељу далматинскоме” од г. 1856. Одатле је вијест о тијем славенскијем колонијама прешла у неке њемачке научне новине, па су тако за њих сазнали и неки талијански научници а међу њима и познати филолог Ascoli, који је први и посјетио (г. 1867) у научне сврхе наше колоније. За њиме су долазили и други: прије свега (г. 1870) два славенска хисторичара, Рус Макушев и Бугарин Дринов, па други, славенски и неславенски, научници и туристи. Особито су заслужни за познавање нашијех колонија у ширим круговима два Далматинца, проф. Ристо Ковачић и адвокат Др. Јосип Смодлака; први је неколико пута свраћао к нашим колонистима и међу њима живио, па је (год. 1885) наштампао доста опширан чланак о њима у „Гласнику српскога ученога друштва” (у 62. књизи); Др. Смодлака пак био је године 1904 два пута међу нашијем колонистима, први пут сам с госпођом (а то је била прва Славенка што је тамо долазила!) на један дан, а други пут с још три друга на неколико дана; он је о колонијама написао два врло интересантна чланка, један у загребачкој Хрватској Мисли (у 12. свесци год. 1904), а други у задарском календару Свачића за г. 1906 (одакле је и напосе оштампан), па се слободно може казати, да је он открио те колоније за нашу ширу публику, јер што је Пуцић био наштампао год. 1856, то се је било давно заборавило, а што је Ковачић писао у Гласнику, то је било познато само у научнијем круговима…

Опрема: Стање ствари

(Антикварне књиге, 10. 2. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар