Мирољуб Зарић: Албанија у транзицији

Извештај са предавања ,,Албанија у транзицији“ Мирољуба Зарића, који је преко 19 година дипломатске службе провео у Албанији

Мирољуб Зарић и Миша Ђурковић (Фото: Институт за европске студије)

Дана 3. 6. 2021. године после вишемесечне паузе због заштитних мера против корона вируса одржано је предавање уживо у свечаној сали Института за европске студије у Београду. Поред присутних, и публика преко зум апликације (што ће бити пракса Института и у будућности) имала је привилегију да слуша предавање Његове Екселенције Мирољуба Зарића, доајена југословенске и српске дипломатије и човека који је преко 19 година дипломатске службе провео у Албанији. Предавању под називом ,,Албанија у транзицији“ присуствовали су, између осталих, некадашњи амбасадори Душан Лопандић и Иван Мркић, уједно и некадашњи министар спољних послова Србије.

На самом уводу предавања Зарић је истакао да нема дилеме да су садашњи, а посебно будући односи Албаније и Србије, односно Албанаца и Срба од изузетног значаја, како за њих саме, тако и за цео регион, с обзиром да је реч о два важна фактора на овом простору. Србија и Албанија су успоставиле дипломатске везе 25. априла 1914. године, али односи два народа, Срба и Албанаца, сежу у далеко дубљу прошлост. Историја њихових односа, коју свака од страна неретко различито тумачи, била је динамична, али и пуна међусобних предрасуда. Односи званичног Београда и Тиране добили су нешто другачији оквир након стварања Југославије, али је Албанија, по мишљењу Зарића, на односе са Југославијом увек гледала као на односе са Србијом као највећим и њој најближим делом некадашње велике земље. Односи између комунистичких партија две земље најпре су били јако блиски након Другог светског рата, да би касније дошло до њиховог захлађивања и повлачења Албаније у тешку политичку и економску самоизолацију у време диктатуре Енвера Хоџе. Баш као Југославија, и Албанија је након почетних блиских односа са Стаљиновим СССР-ом одлучила да се почетком 1960-их радикално дистанцира од званичне Москве. Са друге стране, за разлику од Југославије, Албанија се снажно везује за комунистичку Кину предвођену Мао Цедунгом, што је трајало од 1960. до 1976. године. Албанија је за време Хоџине диктатуре (1944-1985) била, између осталог, и изузетно секуларизована земља у којој је исповедање религије било забрањено, а верски објекти претворени у позоришта, школе и сл. Како истиче Зарић, једна од ретких позитивних ствари из периода диктатуре јесте то што су Албанци различитих вероисповести постали међусобно толерантнији, склапајући мешовите бракове и сл., тако да је у периоду након пада диктатуре осећај албанског националног заједништва био снажнији у односу на конфесионалну припадност.

Енвер Хоџа, вођа комунистичке Албаније

Пут транзиције Албаније од 1990-их до данас је, баш као и у случају других постсоцијалистичких друштава, био трновит и са мноштвом изазова. Албанија постаје чланица ОЕБС-а 1991. године, док нови Устав бива потврђен на референдуму тек 1998. године. Колико је режим Енвера Хоџе био дубоко укорењен у сваку друштвену пору говори податак да се успео одржати неколико година након његове смрти. Крајем 1991. формирана је прва демократска влада, додуше техничка, након чак три изборна циклуса те године. Зарић притом наглашава да су сваки избори били оспоравани од стране губитника, док је свакодневни живот у периоду 1991-1992. био на ивици расула. Поред безвлашћа, економског колапса и уништених предузећа, Албанија се суочавала са крајњим бизарностима у свакодневном животу, где је било примера да су људи убијали једни друге чекајући у редовима за хлеб. Оно што режим Рамиза Алије (1991-1992) није могао да урадио очекивало се од режима Салија Берише (1992-1997), а то је да демократизује земљу. Уместо тога, Бериша се као припадник старог естаблишмента заједно са својом Демократском странком окренуо ка политичком реваншизму, где су албански социјалисти практично постали илегални, док је Фатос Нано, оснивач Социјалистичке партије, био ухапшен. Бериша је персонализовао власт, проглашавајући политичке опоненте непријатељима државе, идући толико далеко у таквом науму да изборе 1996. нису признале чак ни САД, нови албански геополитички савезник. Велики политички немири у Албанији избили су 1997. године у којима је страдало преко 100 особа, док је чак 7.000 страних војника дошло да одржава ред у овој земљи. На изборима 1997. године побеђују социјалисти чији председник Фатос Нано постаје премијер земље. Зарић истиче да у време Наноове администрације долази до масовних пљачки војних магацина и да то оружје одлази у руке тзв. Ослободилачке војске Косова. Управо су албански социјалисти давали највећу подршку албанским сепаратистима на Косову и Метохији, мада та подршка није изостајала ни од стране демократа. Зарић то сликовито описује речима да је свака власт у Албанији била двоструки талац косовског питања – и у односу на сопствени, и у односу на косовски живаљ.

Фатос Нано (Фото: SOT)

Бериша се поново враћа на власт 2005. године поставши премијер Албаније и на том месту се задржава до 2013. године. Демократе и социјалисти су направили важан искорак 2008. године када су постигли договор о изменама Устава и изборног система. Три године касније Албанија се, међутим, поново суочава са демонстрацијама и политичким насиљем између демонстраната и албанских гардиста. У то време министар унутрашњих послова Албаније био је Љуљзим Баша, који касније добија инострану подршку у борби за место градоначелника Тиране (2011-2015), те који је данас вођа албанске опозиције и председник Демократске партије. Са друге стране, на левом политичком спектру борба је вођена између Едија Раме и Иљира Мете. Рама постаје премијер 2013. године, док четири године касније опозиција предвођена Башом добија шест техничких министара након избора 2017. године, али је Баша опет изгубио власт. Опозиција је касније демонстративно напустила Парламент Албаније, што је земљу увело у политичку кризу, али је владајућа гарнитура успела да издејствује да неколико опозиционих посланика уђу у исти, односно успела да обезбеди функционисање парламента са 120 од 140 посланика. Политичку кризу продубило је и покретање опозива против председника земље Иљира Мете. Истовремено, Уставни и Врховни суд Албаније су у последње три и по године били ван функције.

Шверцери девиза у Валони (Фото: Викимедија)

Када је реч о спољној политици Албаније, постоји компромис око тога да земља треба да иде путем евроатлантских интеграција, те да су јој стратешки партнер и најбољи пријатељ на том путу САД. Албанија за разлику од Србије на путу евроинтеграција нема ниједан споља наметнут услов, ниједан отворени проблем са суседним земљама, али тај процес и даље предуго траје. Албанија је тек 2010. године добила визну либерализацију, док је 2014. године стекла статус земље кандидата за чланство у ЕУ.

Једина политика која се у Албанији није мењала од Хоџиног времена до данас јесте политика према Косову и Метохији. Када је реч о статусу јужне српске покрајине, ту постоји општи консензус свих фактора у Албанији. Зарић напомиње да је Албанија признала тзв. Косово још 1991. године, да је учествовала у агресији на нашу земљу, те да је поново признала тзв. косовску независност 2008. године. Парадоксално, Зарић закључује да су већу штету Србији и српским интересима нанеле албанске демократске власти од 1991. године до данас неголи диктатура Енвера Хоџе.

Рајко Петровић, Институт за европске студије 



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , ,

Оставите коментар