Александар Б. Ђикић: Унутарсрпски сукоби у Црној Гори, дириговани или спонтани?

И овај текст морамо завршити као и прошли на ову тему: „У памет се браћо Црногорци“! Мило вам је још увек председник државе

Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)

„Србија је велика тајна“, рекла би велика Десанка Максимовић. Посматрајући пажљиво 20. век може се рећи да је Црна Гора још већа тајна. Ушла је у 20. век као најсрпскији српски простор – „српска Спарта“, да би половином тог истог века и након „пасјих гробаља“, на путу „од Подгорице до Титограда“, „од Цетиња до Дедиња“, кроз Брозове службе, постала прогонитељ свега српског: од нације до цркве. Крај 20. века Црна Гора дочекује на Жутој Греди, наговештавајући повратак српском становишту, уз: „Не смије нико да нам дира: Слоба, Мила и Момира“!

У 21. веку, Црна Гора и даље остаје тајна. На самом његовом почетку, горе поменути тријумвират напушта Слобо, а затим и Момир, те остаје само један, који прераста у господара Црне Горе, брда, приморја, Београда, Космоса и околине. Будући неприкосновен, он радикализује своју кроатоцентричну политику, Цетиње све више личи на Широки Бријег, гусле замењује Томпсон, а ћирилицу, наравно, латиница.

Крај 2019. године и читава 2020. година представљају период враћања Црне Горе себи. Ко је враћа? Црква, која је била најпрогоњенија, где? Па баш у Црној Гори. Па како да Црна Гора није тајна!?

Елем, 30. августа 2020. године, господар Црне Горе и Космоса (од миља прозваних Монтенегро), доживљава пораз и то на изборима (чији је такође био господар), и јавља се нада да се Црна Гора враћа себи.

Када је први пут изабран за председника Црне Горе, у кабинету Мила Ђукановића стајале су југословенска застава и тробојка (Фото: Getty images)

Каква би то тајна била ако не би изненадила? Господара Монтенегра, упркос огромној енергији коју има и која је више него довољна да би се грогирани боксер коначно поразио не напада опозиција. Не, опозиција напада власт, коју је управо освојила. Напада саму себе. Па још неко нека каже да Црна Гора није тајна.

Дугачак је низ напада на владу, а пре свега на њеног председника Кривокапића, која долази из редова „сабораца“, и у парламенту, и у медијима (и то посебно београдским). Безмало, влада треба да преузме одговорност за све што се дешавало у црногорској акробатици у последњих 150 година.

Да се разумемо, ми смо на овим странама међу првима анализирали гафове те владе још пре два месеца, тако да не можемо бити оптужени ни за pro, ни за contra, „ни за баба, ни за стричеве“. Подвукли смо да је црногорска влада потрошила много времена пре свега на формирање, па онда на ужасну индоленцију у медијској сфери, тужилаштву, па све до гафа са можда најјачим и најстручнијим њеним министром Лепосавићем, чиме је ужаснула и најверније присталице.

Ипак, с обзиром на Ђукановићев веома тешки и оштри, кроатофилни и антисрпски „Дамоклов мач“ , свака политичка игра која је усмерена на обарање садашње црногорске владе, је по српски народ много опасна. Претходни осврт на Црну Гору завршили смо Његошевом: „У памет се браћо Црногорци“! А има ли памети?

Па, врло мало, а прошле недеље умало и да се све окрене на зло, и то по црквеном питању, а знајући да је Црква и одлучно водила процес ослобођења Црне Горе, то би значило и по кључном питању.

Наиме, крајем маја 2021. започело је заседање СА Сабора СПЦ у Београду. Заседање је ишчекивано пре свега како би се попунила упражњена места на челу неколико епархија, а пре свега Митрополије Црногорске-приморске. Опште је уверење било да ће владика Будимљанско-никшићки, г. Јоаникије (Мићовић), бити именован на место недавно почившег митрополита Амфилохија. За такву одлуку СА Сабора постојала је плебисцитарна подршка верног народа и клира, не само Митрополије Црногорско-приморске, него и читавог православног света.

Дочек митрополита Јоаникија у Подгорици (Фото: Фејсбук страница „Племе Кучи“)

Међутим, дани су пролазили, али именовања није било. Kao што то обично бива кад се ствари не обаве на време, почињу да круже гласине о различитим кадровским решењима, која би извесно била неприхватљива за српски народ у Црној Гори. У Црној Гори, традиционално, црквени поглавари имају и значајну друштвену и политичку улогу. Тако је било од светог Петра Цетињског до блаженопочившег митрополита Амфилохија.

Да би се обавестио о чему се ради, премијер Црне Горе, долази на једино право место, 27. маја у вечерњим сатима у Патријаршију у Београду, како би патријарху пренео забринутост народа у Црној Гори изазвану одуговлачењем именовања епископа Јоаникија за митрополита Црногорско-приморског. Како су медији, а пре свега таблоидни, обавестили јавност, Кривокапић те ноћи није желео да потпише Темељни уговор са СПЦ, јер је сматрао да тај свечани чин треба урадити у Црној Гори уз поштовање симболике какву би један такав свечани чин заслуживао.

То је изазвало још једну у низу бурa напада на Кривокапића, пре свега од његових колега из владајуће коалиције, а који пледирају да су тренутно највећи Срби на кугли земаљској, па онда и у великом делу режимских медија у Београду. Све се завршило тако што је СА Сабор, дан касније именовао епископа Јоаникија за митрополита Црногорско-приморског.

Премијеру Кривокапићу се може замерити што се умешао у кадрирање које је у ингеренцији црквених органа. Али неколико сати пре његове посете, читав СА Сабор је био на ручку код председника Србије – па то никоме није сметало. СПЦ није православна црква само у Србији. Зар не би било примереније да су том свечаном ручку присуствовали и председници Црне Горе, Републике Српске, представници дијаспоре… односно свих крајева где СПЦ служи? Ако бисмо баш терали „мак на конац“ за све и свашта, било би ту материјала преко главе, и ничиме не бисмо били задовољни.

Митрополит Јоаникије и Здравко Кривокапић у Подгорици (Фото: Фејсбук страница „Племе Кучи“)

Може се посета Кривокапића тумачити и његовом забринутошћу. Шта би на пример било да је СА Сабор другачије одлучио. У јавности су већ колале приче да ће кадровска решења бити другачија. Како би реаговао верни народ који се годину дана кроз литије борио за своју Цркву? Да ли би и како примили неког архијереја кога не би доживели „као свога“. У Црној Гори је доживљај аутохтоности најизраженији у нашем народу. Не би било лако предвидети у ком правцу, докле и како би се то незадовољство манифестовало. Па још и ако би било „потпомогнуто“ из центара моћи…

Хвала Богу, Сабор је мудро реаговао и одлучио како је одлучио. Темељни уговор Црне Горе и СПЦ ће бити потписан, то је извесно. Ипак, прашина која се око овог случаја подигла није била потребна. Све је могло да се заврши елегантније, без непотребног сукобљавања унутар црногорске политичке сцене.

Стога, с обзиром да смо свесни колико је политичка сцена у Црној Гори осетљива, и овај текст морамо завршити као и прошли на ову тему: „У памет се браћо Црногорци“! Мило вам је још увек председник државе.

Прочитајте још



Categories: Српске земље

Tags: , , ,

2 replies

  1. Naravno da su sukobi osmisljeni iza kulisa u centrima moci. Kad ode Milo, dodje drugi Milo i tako u nedogled.Sve pociva na prevarii jer zivimo u lazima. Svi znaju a prave se ludi, da je Crna Gora jos 1898. godine potpisla konkordat sa ondasnjim papom, a Srbija 1912. Tad se niko nije bori ni za Srbe ni njhovu crkvu. Od 1944. sve se odvija u skladu sa odlukama kominterne donetim na 4. kongresu KPJ u Drezdenu 1928. godine. Izgleda da su Srbi prespavali poslednjih 100 godina!

    20
  2. Признајмо ми границе 1974е, неће они ниђе.
    Ево, само им признајмо независност, неће нас дирати.
    Признајмо им језик, да не узму Цркву.
    Па дође 2019а и они кренуше на Цркву.
    У погледу некаквих уступака таквима, могу само да кажем да су сви уступци једнако пролазили – KУМИ ВРАГА, НИШТА НЕ ПОМАГА, или МАЛЕН СВИЈЕТ ЗА АДОВА ЖВАЛА.
    Православна и српска свијест ће у Црној Гори доживјети суноврат, ако се буде ишло линијом компромиса са ликовима који су од православља и Српства дигли руке.

    p. s. тема „Гојко Перовић“ – Сво накнадно србовање нам не смије замутити поглед, јер имамо посла са латентним типом, који нас обмањује језуитски лукаво.

Оставите коментар