Мирослав Здравковић: Зашто ће пропасти Запад или Моћ жена по Шпенглеру и Лујзи Хеј

Моје опаске на размишљање велике Лујзи Хеј треба прихватити као шаљиве а не злобне

Петер Венцел, Адам и Ева у Еденском врту (Фото: Ватикански музеј)

Као геј, Хрват и добар католик, радујем се усвајању закона о истополним партнерима. Само бих упозорио сестре лезбејке да буду опрезне приликом склапања брачне заједнице јер је у САД и Немачкој доказано да брачне заједнице међу женама краће трају него међу мушкарцима.

Као Циганин, Ром, Влах и Румун осећам стид да о овој теми уопште и размишљам. Зато прилажем два цитата великих мислилаца, Шпенглера и Лујзи Хеј, и везу на цитат Сабата из „О јунацима и гробовима“. Моје опаске на размишљање велике Лујзи Хеј треба прихватити као шаљиве а не злобне.

Почећу цитатом Шпенглера:

Женско је ближе космичком. Дубље је везано за земљу и непосредније увучено у велике кружне токове природе. Мушко је слободније, анималније, покретљивије и у осећању и у разумевању, будније и јачег је напона.

Освалд Шпенглер (Фото: Ново Видело)

Човек доживљава судбину и појми каузалитет, логику онога што је постало, по узроцима и последицама. А жена је судбина, она је време, она је органска логика самог постајања. Зато јој је узрочни принцип вечно стран. Кад год је човек покушао да некако судбину учини дохватљивом, он је увек имао утисак нечег женског: Мојре, Парке, Норне. Највиши бог није никада судбина сама, него он њу заступа или влада њоме – као што то чини човек према жени. Жена је у првобитним временима и пророчица, не зато што познаје будућност, него зато што она будућност јесте. Свештеник само тумачи, а жена је оракул. Из ње проговара само време.

Човек чини историју, жена је историја. На тајанствен начин открива се овде двоструки смисао свега животног збивања: оно је космичко струјање и ток, али опет оно је и низ самих микрокозама, које струјоток бића у себи обухвата, штити и одржава. Ова „друга“ историја је у ствари мушка, политичка и социјална; она је свеснија, слободнија и покретљивија. Она досеже дубоко до у почетке животињског света и добија у животним токовима високих култура свој највиши симболички и светско-историјски облик.

„Прва“ историја је женска, вечна, материнска, биљолика (биљка и сама има увек нечег женског), безкултурна историја низа нараштаја, која се никада не мења, која тихо и равномерно иде кроз све кратковремене појединачне културе, кроз биће свих животињских и људских врста. Ако се  осврнемо, видећемо да је она по значењу једнака са самим животом. И она има своје борбе и своју трагику. Жена постиже своју победу на постељи на којој се порађа. У Астека, тих Римљана мексиканске културе, поздрављана је била жена која рађа – као храбри борац, а она која је при порођају  умрла, била је сахрањивана као јунаци пали на боју. Вечна политика жене јесте освајање човека преко кога она постаје мајка деце, дакле преко кога може да буде историја, судбина, будућност. Њена дубока памет и ратно лукавство увек су управљени на оца њеног сина.

А човек, који свом тежином свога бића припада другој историји, хоће да има свога сина као наследника, као носиоца своје крви и своје историјске традиције.

Римски пар у церемонији заручивања (Фото: Викимедија)

Ту се у жени и човеку боре две врсте историје око господарства. Жена је јака и сва је оно што она јесте, и она доживљава човека и синове само у односу на себе саму и своје одређење. У човековом бићу има нечег двојног. И он је оно што је, али је и нешто друго, нешто што жена нити схвата нити признаје и што осећа као пљачку и отмицу најсветијег у њој. То је потајни пра-рат полова који вечито траје откако они постоје, ћутљив, огорчен, непомирљив, без милости. И ту има политике битака, савеза, пактова и издаја. Расна осећања мржње и љубави, која оба потичу из дубина чежње за светом, из пра-осећања правца, господаре међу половима још страшније но у оној другој историји – између човека и човека. Постоји љубавна лирика и ратна лирика, љубавне игре и бојне игре, и две врсте трагедије – Отело и Магбет – али ништа у политичком смислу не може да досегне дубину Клитемнестрине и Кримхилдине освете.

Зато жена презире ову другу историју, човекову политику, коју не разуме никада, о којој зна само то да јој отима синове. Шта је за њу победоносна битка, која уништава победу у хиљаду порођајних постеља? Човекова историја жртвује историју жене; постоје и женско јунаштво, које поносито жртвује синове (Катарина Сфорца на бедемима Имоле) – али је упркос томе вечна политика жене, потајна политика која досеже све до почетка животињског света: да човека одвуче из његове политике, да га сасвим обавије у своју сопствену, биљолику политику низа нараштаја, што значи увуче у себе саму. Па ипак, у оној другој историји све се збива само зато да се сачува и заштити ова вечна историја рађања и умирања, изразили ми то како било, за кућу и огњиште, за жену и дете, за род, народ, будућност. Борба између човека и човека увек се збива ради крви, ради жене. Жена као време јесте оно због чега и постоји историја држава.

Расна жена то осећа, ако и не за. Она је судбина, она игра судбину. Почиње то борбом између људи око жене – (Хелена; трагедија Кармена; Катарина II; Наполеон и Дезире Клари, која је привукла Бернадота на непријатељску страну) – борбом која испуњује историју читавих животињских родова, а свршава се господарством жене као мајке, супруге, љубавнице над судбином царства (Халгерда из Њал-скаске: франачка краљица Брунхилда; Мароција, која даје папску столицу својим изабраним људима). Човек се у својој историји успиње све док нема у својим рукама будућност једне земље – а онда долази жена и савије га да клекне под њом. Па ма због тога пропали народи и државе, она је у својој историји победила. Политичка амбиција расне жене у крајњем основу и нема друго циља[1].

Освалд Шпенглер „Пропаст Запада“, књига IV, библиотека Кристали, књ. 9, Књижевне новине, Београд 1990. стр. 81-84.

У књизи „Моћ жене“ Лујза Хеј мотивационо почиње са тим како је Америка некад била затуцана, али да су зато сва права жена у модерном свету (лако) остварива. Моје опаске су дате у заградама и обележене италиком – укошене су. Задржавам право да их додајем и одузимам по потреби.

Лујза Хеј

„Хоћу да вам покажем савршен пример како су жене у прошлости условљаване. Ово је одломак из уџбеника домаћинства за средњу школу који се користио педесетих година прошлог века. Веровали или не!

  1. Нека вечера буде припремљена. Унапред испланирајте шта ћете послужити за вечеру, чак и дан раније, како би укусан оброк био на столу у правом тренутку. На тај начин стављате му до знања да мислите на њега и бринете о његовим потребама. Већина мушкараца је гладна кад дође кући, а ишчекивање укусног оброка део је топле добродошлице каква им је потребна.
  2. Дотерајте се. Пре него што вам муж дође кући, одморите се петнаестак минута. Поправите шминку, ставите траку у косу, изгледајте свеже. Провео је време с исцрпљеним људима. Будите весели и занимљиви. Можда је имао тежак дан и тражи нешто што ће га орасположити.
  3. Средите кућу. Прегледајте дневну собу и трпезарију пре него што вам се муж врати с посла. Покупите разбацане књиге, играчке, папириће. Пребришите прашину. Стећи ће утисак да је дошао у рај где је све под конац. Чиста кућа орасположиће и вас!
  4. Дотерајте децу. Одвојте неколико минута пре мужевљевог доласка да мало деци оперете руке и да их умијете. Очешљајте их и пресвуците ако је потребно. Она су украс ваше куће и ваш муж жели да их види кад дође с посла.
  5. Утишајте буку. Кад вам муж дође с посла, искључите све бучне апарате – машину за прање веша, машину за сушење веша, машину за прање судова, фен, усисивач. Реците деци да буду тиха. Радујте се његовом доласку. Дочекајте га топлим осмехом и покажите му колико вам је драго што га видите.
  6. Не дочекујте га причом о проблемима и звоцањем. Немојте се жалити ако закасни кући на вечеру. Сматрајте то небитним у односу на све што је тог дана проживео. Помозите му да се опусти. Пустите га да се завали у фотељу или му предложите да прилегне у спаваћој соби. Дочекајте га чашом његовог омиљеног напитка, топлог или хладног. Припремите му јастук и понудите да му изујете ципеле. Обраћајте му се тихих, меким, нежним и пријатним гласом. Омогућите му да се опусти и одмори.
  7. Саслушајте га. Једва чекате да му испричате много тога, али његов повратак није право време за то. Пустите да он први прича.
  8. Нека вече буде његово време. Никад се немојте жалити ако вас не изведе на вечеру или ако вам не приушти неко друго задовољство. Покушајте да схватите колико је напет и колико му је посао стресан. Узмите у обзир његову потребу да се одмори и опусти.

(У време писања и примене овог приручника САД су биле апсолутна суперсила економски доминантна спрам ратом разорене Европе, Јапана, СССР-а, Кине…)

Нема ничег лошег ни у једном од поменутих савета АКО ви желите да их примењујете. Ипак, имајте у виду да су младе жене тада програмиране да потпуно занемаре себе како би угодиле својим мужевима. Овако је требало да се понашају добре жене. То је одлично за мушкарце, али не и за њихове супруге. Савремена жена мора да размисли о свом животу. Можемо поново програмирати себе тако што ћемо преиспитати све – чак и оно што сматрамо рутином – кување, чишћење, бригу о деци, вожњу, куповину. Морамо размислити о свему што радимо по инерцији. Желимо ли да цео живот проведемо онако како смо до сада живеле, само без неколико делића слагалице у будућности?

Реклама из 1947. (Фото: Колекција Универзитетске библиотеке Универзитета Дјук)

Оснаживање жена не подразумева протеривање мушкараца. Злостављање мушкараца подједнако је лоше као и злостављање жена. Не желимо да се бавимо тиме. Такво понашање спречава нас да напредујемо, а мислим да смо довољно стагнирале. Ако сваљујемо кривицу на себе, мушкарце или друштво, нећемо побољшати свој положај, већ само остајемо беспомоћне. Оптуживање је чин немоћи. Најбоље ћемо помоћи мушкарцима ако више не будемо жртве (баке моје, светице!) и ако преузмемо одговорност за своје поступке. Сви поштују особу која има самопоуздања.

Дубоко саосећам с мушкарцима и тешкоћама  с којима се суочавају у разним фазама живота. И они су заробљени у својим улогама, под велим теретом и притисцима. Од детињства дечацима је забрањено да плачу и показују емоције. Васпитавани су да потискују осећања. По мом мишљењу, то је облик мучења и злостављања деце. Није ни чудо што мушкарци испољавају толико беса у одраслом добу. Осим тога, већина мушкараца каже да нису били у добрим односима с оцем још од малих ногу. Ако хоћете да видите како мушкарац плаче, позовите га у сигурно окружење и реците му да прича о свом оцу. У тим тренуцима на површину излази велика туга због свега што су отац и син прећутали један другом. Многи мушкарци волели би да су им околности у детињству биле другачије и да су им очеви говорили колико их цене и воле.

С друге стране, култура је женама испрала мозак. Уверила нас је да „добре“ жене пре својих потреба вреднују потребе других људи. Многе од нас живе испуњавајући захтеве онога што треба да раде, а не онога што заиста јесмо. Велики број жена осећа огорченост јер осећају да су присиљене да служе другима и да им је то обавеза. Није ни чудо што су исцрпљене. Запослене мајке често имају два посла – један у канцеларији и други који почиње кад се врате кућама. Морају да брину о породици. Пожртвовање убија особу која се жртвује.

Фото: Tes.com

Не морамо се разболети да бисмо се одмориле. Мислим да је већина болести жена само начин да се добије мало времена за одмор (или се одступило од приручника? МЗ).

То је једини изговор под којим ће жене дозволити себи да бар на неко време спусте лопту. Да би научиле да кажу не, болест треба да их веже за кревет.

Ми, жене, стварно морамо схватити да нисмо грађани другог реда. Тај мит одржавају одређени сегменти друштва и потпуно је бесмислен! Душа не може бити потчињена! Душа чак нема ни пол! (видети Ото Вајнингера) Свака од нас мора научити да цени свој живот и своје способности исто онолико колико су нас учили да ценимо туђе. У зачетку феминистичког покрета жене су се љутиле због нанетих неправди и оптуживале су мушкарца за све и свашта. Тада је то било у реду. Морале су да се ослободе својих фрустрација бар на тренутак. Оптуживање мушкарца било им је попут терапије. Ако се обратите психотерапеуту због тога што се у детињству трпели злостављање, саветоваће вам да проживите сва своја осећања како бисте се исцелили.

Када добијемо довољно времена да изразимо осећања, клатно се враћа у равнотежу. То се управо дешава женама. Дошло је време да се ослободимо љутње, оптуживања, немоћи и улоге жртве. Куцнуо је час да откријемо своју моћ и преузмемо је у своје руке. Прави је тренутак да загосподаримо својим мислима (?) и створимо свет једнакости о којем непрекидно причамо.

Кад ми, жене, научимо да бринемо о себи на позитиван начин, изградимо свест о сопственој вредности и самопоштовање, живот свих људи, укључујући и мушкарце, направиће квантни скок у правом смеру. Међу половима завладаће поштовање и љубав, а мушкарци и жене цениће једни друге. Научићемо да на овом свету има довољно свега. Благосиљаћемо једни друге и желећемо другима све најбоље. Верујем да можемо створити свет где ћемо безбедно волети друге и где ћемо сви бити срећни и целовити (надреалисти: хркљуш!).

Дуго смо тежиле да преузмемо кормила својих живота. Сад нам се пружа прилика да остваримо све своје могућности. Истина, још постоје велике разлике међу половима (попут очигледних телесних), нарочито кад је реч о могућностима зараде и стицања моћи. Још се задовољавамо оним што нам је закон прописао. Заборављамо да су закони писани за мушкарце. У закону о силовању, на пример, пише како би поступио разуман мушкарац!

Саветујем женама да се посвете кампањама за измену закона како би подједнако одговарали и мушкарцима и женама. Ми, жене, имамо огромну колективну моћ кад се окупимо због нечега. Акумулирана енергија жена, оријентисаних на исти циљ, подсећа на лавину. Пре седамдесет пет година жене су се избориле за право гласа. Данас можемо да се изборимо за место председника! (благо Америци)

Подстичем жене да се кандидују за политичке позиције. Место нам је у политици – то нам је ново поље за освајање. Не треба да оклевамо да заузмемо водећа места у корпорацијама. Ако желимо да своје законе и владе обликујемо тако да женама пруже више подршке него до сада, морамо закорачити у те сфере. Свака од нас може почети од најнижег нивоа. Не треба нам цео живот обучавања да бисмо закорачиле у политику. Каријера политичара је идеално место за жену.

Елеонор Рузвелт (Фото: Викимедија)

Јесте ли знали да је 1935. године усвојен закон да свака кућа мора имати купатило, и то захваљујући Елеонор Рузвелт? (да  ли  се понашала по приручнику)? Многи чланови конгреса (мушкарци) побунили су се против овог предлога закона уз образложење: „Како ћемо знати ко је богат, а ко сиромашан ако сви буду  имали купатила?!“ Данас купатила у кућама узимамо здраво за готово и нисмо ни знали да се једна моћна жена у конгресу борила за увођење те мере. Кад се ми, жене, удружимо, помераћемо планине, а свет ће бити боље место за живот.

Много тога је иза нас и ту чињеницу не смемо изгубити из вида. У седамнаестом и осамнаестом веку  мушкарац је био неприкосновена глава домаћинства, а сваку непослушност жене, детета или слуге кажњавао је бичевањем. Средином деветнаестог века ниједна жена није смела да ужива у сексу. (???) Истина, прешле смо одређени пут, али смо тек на почетку нове фазе еволуције. Много тога треба да урадимо и научимо. Сада имамо нове границе слободе и потребна су нам креативна решења за све жена, укључујући и оне које живе саме.

Лујза Хеј „Моћ жене“, стр. 13-17. 1997, Публик практикум 2019.

Напомена

[1] Тек жена без расе, жена која не може или неће да има деце, која више није историја, хтела би да и она чини историју човекову, да му подражава. И обрнуто, постоји дубоки разлог што се антиполитична настројеност мислилаца, доктринара и сањалица о човечанству означава као „бапска“. Они хоће да подражавају другу историју, историју жене, иако то – не могу.



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Ah, Zdravkovicu, blistate danas! Posle blamaze sa „bitangama na putu“, kada ste demonstrirali jednu od najsrpskijh osobina, nikada ne priznaj krivicu, napadni druge, vratili ste se u sedlo.Ja sam malo pod dejstvom Bogu ne mnogo ugodnih materija, ali kanim nesto zametiti.Zanimljivo je ovo vezivanje ljudske duse za zivotinjsku, ne vegetativnu, koja je takodje deo duse. Razlog je u kretanju, kada se za coveka kaze da je on zoon politikon, tu se kretanje shvata kao kretanje unutar politickog zivota u njegovom izvrsavanju, ali tu se vec javlja opozicija teorijskog zivota i politicki zivot vise nije vrhunac covekovog zivota.Theoria je izvorno izaslanak iz grada – ambasador, onoj koji grad predstavlja u drugome i drugacijem.Dakle teorija u sebi sadrzi napustanje politickog, ali ne vise izvan, vec iznad, izaci iz grada, a ostati u njemu.Tako i Aristotel tvorac kovanice o politickoj zivotinji, daje prednost nepokretnom dokonanju koje kretanje pretvara u sebe isto kao i drugo i drugacije, cije poznavanje je nekada zahtevalo napustanje grada.Za Platona, ova vertikala je toliko snazna, da on klasi vladara, a za razliku od Aristotetela on u ovu klasu uvrstava i zene, doslovno zabranjuje izlazak iz grada.Dakle vertikala je ovde strogo suprotsavljena horizontali.(kod Aristotela ostaje rascep politicki/teorijski zivot). U tom smislu je i Platonova drzava mogo vise vegetativna nego animalna, ukoliko ove pojmove stvatimu kao pojmove pojavljivanja, biljke se okrece Suncu, one se ne bore za prostor cvrsto ukorenjene u zemlju Karla Smita, zivotinje se pojavljuju jedne drugoj i to u oznacenom prostoru-teritoriji. Zatvoreno, tako postaje jedan od uslova utopijskog.Kod Aristotela, drzava je relativno idealna spram neceg, npr. bolji ili losiji geografski polozaj.Zato teorija i politika kod Platona ostaju cvrsce povezani nego kod Aristoteta, kod kojeg slede njegovu linearnu istorije bez okoncanja i bezvoljnog Boga koji misli samog sebe.Ova nedovrsenost ce proizvesti sve dualizme Aristoteove metaziike, najpre politicki teorijski zivot, linearna metafizika/kruzna fizika, pa sve do opskurne i tesko shvatljive podele duse, meni tako znacajne :)))

    Svako odredjenje zenskog je posledica dominacije muskog.Muskarac je i muskarac i zena.Emancipacija zene, je emancipacija zenskog u muskarcu.Zena je istorijski ostojala kroz muskarca kao cerka, sestra, supruga i majka (setimo se rasprave o „Banovic Strahinji“ cijoj se zeni najpre oduzima uloga cerke i sestre od strane njenog oca i brace koji ne vide vrednost u potrazi za njom, cime progovara najopstija volja u formi porodicnih veza i tradicije, a zatim je Strahinja uvlaci u borbu, gde joj tradicionalno nije mesto i zato mora joj da slobodnu volju da odluci izmedju njega i Turcina, dakle posle opste volje imamo slobodnu koja ujedno proizvodi cistu volju za samoodrzanjem, jer Strahinja videci da je zenu izgubio, mora da se bori sam za goli zivot, ta je borba zivotinjska, suprotna viteskoj, na kraju, on ne moze da kazni zenu jer joj je dao slobodnu volju, jedino moze da joj oprosti i tako povrati smisao svoje borbe na nesto vise od borbe za goli zivot.Dakle susrecemo se sa sva tri oblika volje, opsta-porodicne-veze-tradicija, slobodna, prinudna volja za samoodrzanjem.Ono sto je kljucno, cak i kada joj se da slobodna volja, zena opet zavisi od muskarcevog oprostaja. Kroz citavu pesmu vidimo ponistenje jedne zene kao cerke, sestre, konacno zene, jer ona mora da odluci sama, ali na osnovu cega, vidi da je Strahinja sam, nema oca i brace, da li udara onoga kojeg vise ne voli ili na poredak u kojem je isceznula)

    To postojanje za drugog, na koje je bila prinudjena zena, a ciji je maksimum bila mogucnost da zena izgleda-nekom-muskarcu lepo, dakle da izgleda, ne da se pojavljuje, da ostane to showing sebe same, slika, fotografija, jeste , zapravo, unutrasnja mogucnost muskarca okrenutog materijalnom koji se pokazuje, dakle ne pojavljuje, jer nema tu dubine, nema nista iza toga, kroz stvari koje poseduje, kola, kuca sa bazenom, zlatni sat na ruci, stvar medju stvarima.Ta muska zena je ono sto se emancipuje, a ne zena, koja sada treba da se uklopi medju sve te predmete muske zene.

    12
    2
  2. Кога сам ја то напао и шта нисам признао?
    Ко ради тај и греши, а ко много ради захвалан је на коментарима исправки а не увредама.
    Ваш коментар је додата вредност приложеним цитатима и то јесте најбољи начин коментарисања, уколико није питање, исправка или полемика мишљењима.
    Имате одличан текст г. Даниловића на ИН4С:
    https://www.in4s.net/svemu-znamo-cijenu-i-nicemu-vrijednost/
    Од оних који дневно гријеше гори су само они који пребројавају и биљеже туђе грешке. Такви свему знају цијену и ничему вриједност.
    Поздрав
    Мирослав

    3
    4
  3. Tamo gde greske znace zivot, „prebrojavanje i biljezenje tudjih gresaka“ je najznacajniji posao. Na primer, reli vozaca mogu zivota da kostaju „bumps on the road“ :)))))))))))))))). U mnogim poslovima su greske nedopustive, npr. naucnim, iako ne kostaju zivota. „Ko radi, taj i gresi“, su smislili stambiljari.Tekst gospodina Danilovica je odlican, jer mi je vracanje sa njega omogucilo da Vam svaki put dam novi minus (ukupno tri, dalje me mrzilo).Najvecu vrednost imaju polemicki tekstovi, ko ih izdrzi.Pozdrav gospodine zdravkovicu i neka Vam zivotnu put bude bez prepreka, a na bitange, poput mene, uvek cete nailaziti :)))))

    3
    1

Оставите коментар