Никола Милованчев: „Нaшe jeдинo спасeњe Србиja“ или Кoмe je трeбaлa Jугoслaвијa 1918.

Када се чита после 100 година, овај чланак из словеначке католичке Страже из 1919. делује и јако искрено, и луцидно

Никола Милованчев (Фото: Медија центар Београд)

У вези са телевизијском серијом „Александар од Југославије“, треба указати на стварно политичко стање на југословенским просторима у време краја Првог светског рата, новембра 1918.

У жељи да, посебно млади читаоци, сазнају истину о тим данима, одлучио сам се да преведем са словеначког изводе из чланка објављеног осам месеци после настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Реч је о два наставка чланка „Корошец нас је продао Србима“ („Korošec nas je prodal Srbom…“), која су објављена у мариборском католичком политичком листу Стража 18. и 22. августа 1919. Дакле, не ради се о просрпском и пројугословенском гласилу тадашњих словеначких „либералаца“, већ о њиховим противницима, тврдим присталицама католичког свештеника Корошца, окупљеним око „Словенске људске (народне – нап. Н. М.) странке“, који су 1914. били поборници рата са Србијом.

Повод за чланак су очито била трвења унутар словеначких клерикалаца, односно одбрана Антона Корошца од оптужби да је Словенце „продао Србима“.

У првом наставку од 18. 8. 1919, непотписани аутор (очито члан уредништва листа) каже:

„Код расула Аустрије имали смо Словенци само две могућности: да се наслонимо на Србију или да нас разделе између себе Немци и Италијани (употребљена је реч „Лахи“ – нап. Н. М.). У том другом случају би Италијани сигурно заузели до Зиданог Моста, са рудницима у Трбовљу и Храснику. Корушку и Штајерску би доделили Немачкој Аустрији. Само би хрватска краљевина добила неку врсту самосталности под италијанским надзором и можда би томе додали од крањске покрајине такозвану Белу Крајину. Сулуда је свака прича, да би ми могли да прогласимо своју републику или нешто тако“ (о томе које би биле границе те „хрватске краљевине“ под италијанским протекторатом ћемо видети у другом наставку чланка – нап. Н. М.).

Факсимил: Никола Милованчев

Следећи број листа Стража је изашао 22. августа 1919. а у њему је донесена трећа глава чланка, која има наслов „Наше једино спасење Србија“. Ево тог поглавља:

„Властиту републику дакле нисмо могли да прогласимо. Морали смо или да се наслонимо на Србију, која је члан Антанте и има у њој велики углед, или да трпимо, да ради Антанта са нама као са својим непријатељима. У том случају би морали чак да вратимо Србији сву штету коју су направили наши војници, или робом, или новцем, или радом. У том случају би на пример Срби могли да захтевају, да Штајерска да Србији толико и толико одеће, намештаја, живине итд. Мариборско окружно поглаварство би морало да пошаље толико и толико хиљада људи у Србију, да тамо бесплатно поправљају штету коју је направила Аустрија. У тврде главе наших аустрофила (у оригиналу је употребљен словеначки израз „немшкутари“ – нап. Н. М.), које су осим тога задимљене вином и ракијом, ни сада не иде у главу, да смо ми поражени и потпуно зависни од Антанте.

У расулу Аустрије није било питање да ли се Србије некоме свиђа или не, морали смо к њој да спасемо, шта се може спасити, ми нисмо могли да постављамо никакве услове. Срби су били ти који су имали реч и морамо казати да су нас примили као несрећну браћу, иако су могли да нас приме као издајнике југословенског народа, јер смо се борили са Аустријом против Србије.

Ми смо требали Србе а не они нас. Срби су могли да се поставе на искључиво српско становиште и кажу: узимамо само покрајине, где живи српско становништво: Босну и Херцеговину, јужну Далмацију, Банат и Бачку, део Славоније и од Хрватске: Лику, остали Хрвати и Словенци нек раде шта хоће. У том случају би Срби могли да живе у пријатељству са Италијанима и Немцима и добили би лепу ратну одштету. Овако су истина добили нешто света и нека три милиона становника више, али зато најмање 25 милијарди аустријског дуга, никакву ратну одштету и непријатељство Италијана и Немаца. КАСНИЈИ ИСТОРИЧАРИ ЋЕ ПИСАТИ ДА СУ ПРИ ОВОМ УЈЕДИЊЕЊУ ПУНО ВИШЕ ДОБИЛИ СЛОВЕНЦИ НЕГО СРБИ.

Дакле, Корошец није продао ништа, јер није имало шта да се прода…“.

Када се чита после 100 година, овај чланак из словеначке католичке Страже из 1919. делује и јако искрено, и луцидно: аутор је претпостављао ко ће у Југославији горе проћи, што се 72 године касније и обистинило. Краљ Петар, регент Александар, Никола Пашић и други главни политичари Краљевине Србије су хтели Југославију.

Лист ‘Стража’ из 1919.

А могли су да Србији прикључе Босну и Херцеговину, Далмацију до Сплита (што отприлике и јесте била српска етничка граница некад, у време византијског цара Константина Порфирогенита у 10. веку), Банат, Бачку, део Славоније са Сремом, Лику са Кордуном и Банијом, и да тиме заокруже пуно хомогенију и стабилнију државу. Уместо што су Србији навукли аустријске дугове, могли су да добију ратну одштету, које су се одрекли.

Уза све то, српски политичари су већ 1918, узимањем под окриље словеначких и хрватских крајева, произвели непријатељство Италије и Немачке – уместо да се са њима договоре и имају их за савезнике.

Против овакве српске политичке „мудрости“ је био најумнији српски политичар тога доба, црногорски краљ Никола Петровић, али је он и сам завршио живот у емиграцији.

Почетни разлози посртања у, за Србе поражавајућем 20. веку, леже у погрешним одлукама из децембра 1918.

Аутор је правник и публициста из Љубљане

Опрема: Стање ствари

(Данас, 25. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. Зашто Милованчев ћути на промене у Музеју жртава геноцида?

    12
    1
  2. Када већ питате, одговорићу. Нисам хтео да унапред доносим оцене у ком правцу ће ићи рад Музеја, мада пуно говори то што су кадровке препоруке дали наши „пријатељи“ са друге стране канала Ламанш, а не домаћа стручна јавност. Јадна ли је Србијица којој странци чак и директоре музеја бирају.
    Нисам се слагао са Др. Вељком Ђурићем Мишином око питања броја жртава и прекинули смо због тога наш вишедеценијски пријатељски однос. У неким полемикама (не са мном) није себи смео да дозволи ниво који је спустио до личних увреда. Независно од тога, бивши директор је, током три деценије, написао многе значајне радове везане за српску историју, посебно за страдања Срба у западним крајевима, што морамо поштовати. У предност му бројим и то што су га за избор на место директора препоручила његова историјска дела, а не страни фактори. Надам се да ће још који добар рад написати.

    20
    1
  3. Свака част Милованчев Николи за ову минијатуру. Такође су сва запажања злата вредна осим о краљу Николи Петровићу, јер је код њега свака изјава за подозрење, поготово то после 1916. Није му се могло уопште веровати по било ком питању. Он је насилни, егоцентрични, расистички диктатор, под чијом влашћу је народ умирао од глади или бежао у Србију да се спасе од њега. За непуних 14 година званично исељено 25% становништва у мирнодопско стање (без санкција). 1879-1892 се из Краљевине ЦГ иселило 48.186 или ~1/4 укупног становништва (највише радно/војно способни мушкарци што је изазивало проблеме у регрутацији итд.). Из Србије нико није бежао, исељавао, до доласка комуниста.

    Н. Петровић био „већи Рус од Руса“, објавио рат Јапану, држава буквално руска испостава – Што је све била обична сељачка досетљивост да би се улагивао Русима. Жицкао је и Русију, Србију, Аустрију, Италију, Француску. Због издајничког поступања са Аустријанцима је напуштен од свих савезника сем Италијана који су га употребили.
    Посејао семе раздора међу Србе, шуровао са Бечом али највише штете нанео поданицима Краљевине ЦГ – глад, беда, емиграција, неравноправност, државно-племенско насиље и поделе.

    Тешко који српски владар има толико несразмерно добар маркетинг у односу на тако лошу и штеточинску владавину као Никола Петровић-Његуш.

Оставите коментар