Милан Дачовић: Ћирилица уз краљевачке гранитне ратнике

Чини се да ће ћирилица више чувати нас него ми њу, јер свуда уоколо већ давно су „притисли” латинични наслови

Споменик српским ратницима у Краљеву (Фото: А. Васиљевић)

Вечити становник Краљева и српске историје – српски војник од гранита, као споменик на централном тргу – не само да је био сведок и учесник отаџбинских ратова, већ и сведок многих трагичних догађаја из времена Другог светског рата и окупације овог херојског града. Наочиглед житеља Краљева и становника околних села, о његовом врату, низ његове камене груди висили су српски родољуби и устаници које је казнио непријатељ.

Својим постојањем и надаље наставља своју велику српску причу о свим погубљенима – онима из времена кад је он ратовао и онима који су страдали у време фашистичке окупације. Ту причу слушале су давнашње генерације младих Срба и слушаће оне које долазе. Преноси је и многим туристима из иностраних држава, којима пажњу у овом граду прво окупира управо сусрет са српским војником од гранита.

Краљево је прошле године на изузетан, можда јединствен начин, овековечило српско национално писмо. Ћирилица је сада, и заувек, део централног плочника на Тргу српских ратника, одакле зрачи кроз елегантну мермерну интарзију. Свих тридесет слова.

Краљевачки Трг српских ратника, детаљ (Извор: foursquare.com)

Околности су се сусреле: градске власти покренуле су пројекат реконструкције трга, Влада Србије донела је закључке за очување ћирилице, а чланови Ротари клуба Краљево прихватили су идеју краљевачког новинара и публицисте Радована Типсаревића да простор око Споменика српским ратницима буде оплемењен азбуком. Идеја је постала део грађевинског пројекта који ће Ротари клуб Краљево финансирати заједно с клубовима из других градова Србије, привредницима и појединцима – задужбинарима.

Данас се овде сликају екскурзије, мајке деци показују слова већа од њих, а млади заказују састанке код Б, М, С, Т, Ф…

Тако, окупљајући нас на овом широком градском простору (одакле су Немци у Великом рату протерали ћирилицу из Србије), чини се да ће ћирилица више чувати нас него ми њу, јер свуда уоколо већ давно су „притисли” латинични наслови. Трајно утиснута у темеље града сведочиће да је она овде ипак у корену. Као одвајкада, преко књига писаних ћирилицом чуваће и славну историју јунака српских отаџбинских ратова.

Милан Дачовић,
професор, Београд

Опрема: Стање ствари

(Политика, 11. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. Ротари клуб у одбрани ћирилице…

  2. „…Ротари клуб у одбрани ћирилице…“

    Можда зато слова нису изображена на неком зиду, или стубу, на пример, него на тротоару.

    Да се газе?

    3
    1
  3. Прича би, дабоме, била за сваку похвалу, па макар је и ротаријанци покренули, да нѣје нѣколико ситница које ову идиличну слику кваре.

    Ту је најпрѣ питање сврховитости реконструкције главног градског трга, као да је то најбитнија ствар у једном граду, вољом власти срозаног на ниво послѣдње паланке у најпогрднијем смислу. Бѣограђанима би првим трѣбало да буду схватљива оваква подозрѣња. Раније, „жуте“ власти су исти тај трг пре само 20-ак година такође реконструисале, с тѣм што су оне од њега тада направиле сунчани сат: умѣсто слова на плочнику беху распоређене бројке, а барјак у ратниковој руци је играо улогу казаљке. Било је тада галаме на нѣнамѣнско трошење средстава. Овог пута је свака галама изостала, све је прошло само са гунђањем пролазника због скоро једногодишње закрчености трга, иако знамо да су напрдњаци неупоредиво алавији од својих прѣтходника.

    Затѣм, да ли је споменик, популарни „Милутин“, који је такође узгред „реконструисан“ заиста поправљен, или је његов постамент нестручним „оправкама“ нѣповратно упропашћен? Ово друго сам имао прилике да чујем од људи који читав живот раде са споменицима, па њима ипак више вѣрујем него градским властима, које су своје бескичмењаштво, људску јаловост и осионост у више наврата нѣпобитно доказале. Ротаријанце и остале „задужбинаре“ овдѣ искључујем, пошто о њима ништа нѣ знам. Први ми као нѣвладина организација нѣсу битни да бих о њима уопште размишљао.

    О значају овакве козметике за подизање културе и историјске свѣсти грађана, ипак имам своје, „уврнуто“ мишљење, још из времена поменутог „сунчаног сата“, када су се двоје „урађених“ младих, у вечерњим часовима, парили на Милутиновом постаменту, пред очима стотина суграђана од дѣчјег до пензионерског узраста, у улози – одушевљених посматрача („И тата би, сине“). И баш онда се појави полицајац да им упропасти прѣдставу! Све то бѣше већ у доба „Великог брата“ и првих парада поноса, фарме и палме што се њишу и убрзано дишу још нѣсу биле дочекале садашње звѣздане тренутке.

    Закључио бих навођењем афоризма свог пријатеља, али би кључну рѣч о њему и овдѣ обасуули звѣздама, па ћу од тога одустати. Лаку ноћ!

Оставите коментар