Светозар Поштић: Чудесни успон и вртоглави пад aмеричког Прометеја

Најдраматичнији период у животу Роберта Опехнајмера, „америчког Прометеја“, наступа у позну јесен 1942. када je изабран за руководиоца пројекта израде атомске бомбе

Светозар Поштић (Извор: Лична архива)

Недавно се навршило педесет година од смрти „оца” атомске бомбе, Роберта Опенхајмера (Robert Oppenheimer, 1904–1967). У ово време, када се опасност и страх од нуклеарног рата повећава на сличан начин као за време хладног рата, ако не и интензивније, занимљиво је и корисно присетити се живота и дела овог америчког физичара, јавне личности и најпознатије жртве Макартизма, хистеричног лова на совјетске шпијуне и комунисте педесетих година прошлог века у САД. Његова каријера научника и политичког активисте одлична је илустрација превирања кроз које је земља пролазила за време и непосредно после Другог светског рата.

О Опенхајмеровим достигнућима у области науке скоро све је познато. Много мање се, међутим, зна о његовој свестраној и противречној личности, о његовој ерудицији, љубави према поезији и филозофији, хипнотичној привлачности и израженој способности да утиче на људе и њихово мишљење. Као што велики број људи зна, Опенхајмер је био кључни учесник у монструозном разарању после ког ништа више неће бити исто. Као што ћемо видети, његов допринос човечанству и његова судбина и више су него подесни за изучавање утицаја појединца на друштво, као и последице деловања околине на развој и усмерење човекове личности.

Ућуткајте вундеркинда

Опенхајмер је одрастао у привилегованој породици јеврејских досељеника из Немачке. Отац Јулијус је у својој 18. години стигао у Њујорк и запослио се у породичној фирми за трговину текстилом. Вредним радом и упорношћу брзо се обогатио и купио стан у престижном делу Менхетна, где је Роберт одрастао са својим осам година млађим братом, Френком. Мајка Ела (рођена Фридман), за коју су дечаци били посебно везани, била је сликарка. У њиховом пространом стану висила су оригинална платна Ван Гога, Пикаса и Вујара.

Већ у првим разредима основне школе, свима који су малог Роберта окруживали код куће и у школи, било је јасно да посматрају развој вансеријског ума. Био је повучен дечак, заљубљен у слагање коцкица и скупљање необичног минералног камења. Похађао је школу Етичке културе, коју је деценију раније основао Феликс Адлер. Либерална филозофија овог филозофа и педагога била је заснована на моралним принципима активног учествовања у друштву. Млади Роберт је школу завршио као најбољи ученик у својој генерацији. Тог лета, приликом породичног боравка код рођака у Немачкој, разболео се од колитиса, па је студије на Харварду уписао са годином закашњења. Летње месеце пред почетак студија провео је на једном ранчу у Њу Мексику и трајно се заљубио у јахање и пустињске висоравни ове ненастањене дивљине. Двадесет година касније имаће прилике да споји своје две највеће љубави, Њу Мексико и физику, одабравши управо овај крај за изградњу чувене лабораторије Лос Аламос, где ће бити конструисана прва атомска бомба.

Студије је завршио за само три године са најбољим оценама. Друг са којим је делио стан причао је касније како је Опенхајмеру успех био исто толико важан колико и остављање утиска да тај успех постиже без много труда. Са својим пријатељима и познаницима више је волео да разговара о поезији, филозофији, историји. Током студија, за време једног краћег боравка на Корзици, прочитао је Прустов роман У потрази за изгубљеним временом, који ће му променити даљи живот. После тог искуства, од повученог и депресивног дечака претворио се у устремљеног, одлучног научника незајажљиве глади за знањем из свих области. Што је више учио, све је мање јео, и све више пушио. Иако наизглед крхке спољашњости, био је жилав и издржљив.

Након завршетка студија примљен је на усавршавање у чувену лабораторију Кавендиш на Кембриџу, код Џеј Џеј Томпсона (J. J. Thomson, 1856–1940), физичара који је славу стекао открићем електрона. Експериментални рад Опенхајмеру није ишао од руке, па је следеће године прешао на теоријску физику на Универзитету у Гетингену, у Немачкој. Ту му је ментор био Макс Борн (Max Born, 1882–1970), познат по статистичком тумачењу таласне функције у квантној механици, области која је неколико година раније отворила нове, дотад неслућене могућности и створила другачију слику света који нас окружује. Муњевито схватајући срж сваке нове идеје, Опенхајмер је на постдипломским семинарима у Гетингену био толико нестрпљив да изрази своје мишљење, да је једном приликом Марија Гоперт (Maria Goeppert Mayer, 1906–1972), будућа добитница Нобелове награде за физику, скупила потписе свих студената из групе и ту петицију предала Борну како би нешто предузео и већ једном ућуткао „тог вундеркинда”. Ненаметљиви професор оставио је петицију на столу када је Опенхајмер седео сам у учионици и он је, прочитавши је, поруку схватио, па се од тада више уздржавао од сталних упадица. После завршног усменог испита, професор Џејмс Франк (James Franck, 1882–1964) је изјавио да је срећан што се све завршило, јер је Опехнајмер већ њега почео да испитује. За време докторских студија написао је десетак научних радова из квантне механике, од којих му је један, написан са професором Борном, донео светску славу као физичару. Тако је Опенхајмер докторирао са 23 године.

Ним-ним момци и Бхагават гита

Од многих понуда за посао које су уследиле, Опехнајмер је прихватио две, и у следећих 15 година предавао је теоријску физику наизменично на Калифорнијском институту технологије у Лос Анђелесу и на Универзитету Калифорније у Берклију код Сан Франциска. Од Берклија је направио светски познати центар за изучавање квантне механике. Тамо је радио као професор и истраживач све док га генерал Лезли Гроувс (Leslie Groves, 1896–1970) у јесен 1942. године није одабрао за научног руководиоца тајног пројекта израде атомске бомбе. Незаборавни предавач и ментор многих постдипломаца на Берклију је стекао бројне обожаваоце који су носили сличне шешире као њихов професор и, попут њега, нису вадили цигарету из уста. Звали су их Ним-ним момци, јер је Опенхајмер, у паузи излагања, имао обичај да наставља са покретањем усана тихо изговарајући нешто што је звучало као „ним-ним”. Већина њих је, као и професор, припадала многим левичарским организацијама које су скупљале новац за борце против фашизма у Шпанији и бориле се за права радника и етничких мањина за време Велике депресије, која је нарочито погодила раднике Западне обале Америке. Опенхајмер је дуги низ година предводио синдикат професора. За те активности касније ће скупо платити.

Изглед овог поглавља у књизи С. Поштића Кратка историја америчке културе, делом успомене

Непосредно пред улазак САД-а у Други светски рат, новембра 1941, оженио се са Катарином Кити Пјунинг (Catherine Oppenheimer, 1910–1972), рођеном Немицом, која је са Робертом затруднела док је била у браку са својим трећим мужем, лекаром. Њен претходни муж, ноторни амерички комуниста, погинуо је у првом јуришу на републиканске снаге за време Шпанског грађанског рата. Опенхајмер је са енергичном и несталном Кити добио двоје деце, Питера 1941. и Катарину-Тони 1944, и, упркос наизглед непремостивим искушењима, са њом остао у браку до краја живота.

У време док је био професор на Универзитету Калифорније, почео је да узима приватне часове санскрита код професора са Берклија, Артура Рајдера (Arthur Ryder, 1877–1938). Опи, како су га пријатељи и студенти звали, убрзо је у оригиналу почео да чита Бхагават гиту, „најлепшу филозофску песму која постоји на било ком језику”, а онда и да купује и пријатељима поклања примерке овог засебног дела чувене Махабхарате у преводу на енглески. Када му је 1933. пензионисани отац купио ко зна који по реду Крајслер, назвао га је Гаруда, по дивовској човеколикој птици која преноси бога Вишнуа по небу. Нарочито га је опчинио следећи стих: „Победи непријатеље оружјем… / Овладај наукама / и разним уметностима… / Можеш све то урадити, али снага карме / Једина спречава оно што није суђено / и одређује оно што ће бити”. И поред велике жеље да овлада наукама, Опенхајмер је целог живота имао фаталистички однос према неизбежности судбине.

Бхагават гиту је цитирао и две године пред смрт, у познатом телевизијском интервјуу поводом 20. годишњице од тестирања прве атомске бомбе у пустињи Њу Мексика. На снимку он свечаним тоном, бришући сузу у очима, сведочи о утисцима после призора те прве експлозије: „Знали смо да свет више неће бити исти. Неколико људи се смејало, неколико плакало, већина је ћутала. Сетио сам се цитата из индијског светог списа, Бхагават гите: Вишну покушава да убеди Принца да мора да обави своју дужност и, да би га импресионирао, преузима облик са пуно руку и каже: ’Сада сам постао Смрт, разарач светова’. Претпостављам да смо сви, на неки начин, то помислили.” Занимљиво је да је многорука Шива, божанство уништења или преображења у којег се Вишну претвара, заштитни знак и ЦЕРН-а, центра за истраживање елементарних честица на граници Француске и Швајцарске. Шивина велика скулптура заузима средишње место испред ове монументалне грађевине у којој се помоћу дугих тунела и електромагнетних поља убрзавају и сударају протони и неутрони да би се откриле нове субатомске честице.

Пројекат Менхетн

Најдраматичнији период од две и по године у животу Роберта Опехнајмера наступа у позну јесен 1942. када je изабран за руководиоца пројекта израде атомске бомбе. Иако су његова левичарска прошлост и дружење са калифорнијским комунистима били добро познати и војсци и тајној полицији, која га је пажљиво прислушкивала и уходила, при избору је пресудио Опијев престиж међу физичарима и његова одлучност да посао обави брзо и успешно.

Роберт Опенхајмер (Извор: atomicheritage.org)

Алармирани вешћу да нацисти, користећи недавно откривени процес фисије уранијума, раде на стварању бомбе застрашујуће снаге, научници, махом јеврејског порекла, који су у Америку побегли од растућег антисемитизма у Немачкој пре почетка Другог светског рата, обавестили су о томе председника САД-а, Френклина Рузвелта. Зле слутње повећавале су гласине да тим пројектом руководи Вернер Хајзенберг (Werner Heisenberg, 1901–1976), Опенхајмеров колега из Гетингена, бриљантни физичар који је свој ум ставио на располагање застрашујућој војној сили на добром путу да освоји читав свет. Америчка влада, у сарадњи са Америчком армијом и професором Опенхајмером, у следећих неколико месеци сипа милионе долара из државне касе у изградњу научног градића на пустој висоравни у америчкој држави Њу Мексико, око 50 км североисточно од најближег већег насеља, Санта Феа. На брзину се врши експропријација 36 хиљада хектара земљишта, укључујући и све зграде летњег кампа за дечаке, по којем је градић добио име. Опенхајмер покушава да убеди све највеће научне умове који су тада радили у Америци, укључујући Енрика Фермија (Enrico Fermi, 1901–1954), Ханса Бетеа (Hans Bethe, 1906–2005), Ричарда Фајнмана (Richard Feynman, 1918–1988) и Едварда Телера (Edward Teller, 1908–2003), све дотадашње или будуће добитнике Нобелове награде, да му се придруже.

У току следеће, 1943. године, Лос Аламос прераста у градић од неколико хиљада душа, научника (физичара, хемичара, инжењера, стручњака за експлозив), њихових породица, администрације и војног обезбеђења. Средишње место овог тајног Пројекта Менхетн заузимају лабораторије у којима научници воде трку са временом, заједничким напором покушавајући да реше питање конструкције бомбе. Све активности неуморно надгледа и оцењује Опенхајмер, са посебним даром да реши сваки конфликт, отклони дилеме и искористи највећи потенцијал сваког члана тима. Они који су га раније познавали, зачуђени су његовим организационим капацитетима, и он међу колегама стиче великo поштовање и утицај.

Проба је коначно извршена 16. јула, 1945. Ни највећи оптимисти нису се надали таквој експлозији. Они који су посматрали детонацију у пустињи Њу Мексика, постали су први сведоци разарајуће снаге атомске фисије, незапамћеног истовременог удара светлости, топлоте и радиоактивног зрачења. Метална конструкција са које је бомба бачена потпуно је спржена, земљиште у пречнику од неколико стотина метара сасвим спаљено. Да ли ће та разарајућа справа бити бачена на људе, војску или цивилно становништво? Немачка је већ поражена, а и Јапан је на путу капитулације. Крајњи производ целог пројекта прелази у руке војске и државног врха.

Месец дана раније Телер је Опенхамеру понудио да потпише петицију упућену председнику САД да се Јапанци упозоре пре него што на њих буде бачена бомба. Опенхајмер је одлучно одбио овај предлог. „Ми нисмо политичари, ми ништа не знамо о рату, о Јапанцима, наше је само да решимо техничку страну овог пројекта”, рекао је тада Телеру, убедивши га да је ни сâм не потпише. Када је бомба почетком августа бачена на Хирошиму, па на Нагасаки, највише због тога да би се Јапанци предали Америци, а не Совјетском Савезу који је најавио објаву рата Јапанцима за неколико дана, већина научника била је у шоку.

Роберт Опенхајмер као директор „Пројекта Менхетн“ (Фото: Bettmann Archive/Getty Images)

У две застрашујуће експлозије спржено је и смртно озрачено преко 200.000 цивила. Вапај невиних чуо се до неба. „Руке су ми крваве”, изјавио је Опенхајмер на првом и једином састанку са новим председником САД, Харијем Труманом. Труману се неће свидети ова изјава и подржаће саветнике који су препоручили трку у наоружању са Совјетским Савезом. Нико није сумњао да Ујка Џо, Стаљин, већ прави своју бомбу, нарочито након откривања неколико совјетских шпијуна у Лос Аламосу. Светски рат се једва завршио, а нови, хладни, већ је започео. Бомбе на Јапан бачене су више да би се застрашио нови, моћни евроазијски ривал за геополитички примат у свету, него да би се докрајчио већ поражени непријатељ на Далеком истоку. Тензија и страх трајаће пуних 40 година. Звезда рок музике Стинг ће и много година касније, 1985, у својој песми Руси певати: „Како да спасем свог малог дечака / од Опенхајмерове смртоносне играчке”.

Послератна политичка активност и пад

Након капитулације Јапана и затварања Пројекта Менхетн, Опенхајмер се вратио у Калифорнију и наставио да предаје, али мисли му је све више заокупљала судбина атомског наоружања. Постајао је све чешћи гост Вашингтона, где је постао члан па касније саветник новоосноване Комисије за атомску енергију. Да би био ближе престоници, 1947. је прихватио положај директора Института за напредне студије у Принстону, у држави Њу Џерзи. Постао је лице са насловне стране новина и часописа, особа којој су новинари хрлили после сваког политичког догађаја у вези са односима нуклеарних сила. Са својим новим пријатељима, политичким истомишљеницима, међу којима су били и утицајни саветници из Беле куће и министри, почео је борбу за „отвореност”, сарадњу са Совјетским Савезом у употреби атомске енергије. Та сарадња у Вашингтону никада није прихваћена. Његов пацифистички став на крају га је довео до званичне осуде и скидања са свих положаја у влади, коју је све више захватала параноја од руског нуклеарног напада.

Убрзо после завршетка рата Роберт Опенхајмер је прочитао новелу Хенрија Џејмса (Henry James, 1843–1916) Звер у џунгли, чији протагониста Џон Марчер живи под сталним утиском да ће му се нешто у животу страшно догодити, и због тога не може да се усредсреди на свакодневицу. Тај догађај који са страхом очекује, ту црну слутњу он назива „звер у џунгли”, а са њом се и Опехнајмер на неки начин поистоветио. Када је, после неколико најава, 1954. године коначно почео лов на њега, био је сигуран да се звер коначно појавила, пишу његови биографи, Каи Берд (Kai Bird, 1951–) и Мартин Шервин (Martin Sherwin, 1937–), који су 2006. добили Пулицерову награду за биографију о физичару од чак 800 страна на којој су радили 25 година. Оно што они, или сам Опенхајмер, не примећују јесте заправо главна тема Џејмсове приче, а то је недостатак воље да се нешто у животу предузме због уобразиље да нас нешто застрашујуће очекује. Џон Марчер се не жени са својом пријатељицом која га је волела због убеђења да ће и њу изложити нечем страшном. Након њене превремене смрти, када долази на њен гроб, први пут у животу га савладавају емоције и он се у сузама баца на гроб, схватајући да је „звер у џунгли”, у ствари, била спознаја да због самољубља није био способан да иког воли. С обзиром на Опијеву уздржану природу и неспособност да показује емоције, можда је управо та главна идеја приче, макар и несвесно, оставила на њега најснажнији утисак.

Током испитивања пред комисијом, које је више личило на суђење криминалцу без могућности за праведну одбрану, Опенхајмер је месец дана провео на оптуженичкој клупи. Човек који је уз помоћ тајне полиције организовао то јавно понижење познатог научника био је Луис Строс (Lewis Strauss, 1896–1974), ултраконзервативни председник Комисије за атомску енергију близак републиканској власти и председнику Ајзенхауеру (Dwight Eisenhower, 1890–1969). Строс је био чврсто одлучио да се освети, јер га је Опенхајмер у неколико наврата пред другима вербално понизио. Он је за чланове комисије и за главног тужиоца изабрао људе са осведоченом мржњом према либералима и страхом од „црвеног терора”. За највећи грех физичара узето је лагање шефу тајне полиције 1944. у вези са једним случајем, који је сам пријавио. Један пријатељ му је том приликом споменуо да га је извесни заједнички познаник замолио да обавести Опенхајмера да би он радо пренео једној особи из руске амбасаде било какву информацију о бомби, што је Опенхајмер одмах енергично одбио. Његовој одбрани свакако није помогла ни чињеница да је његов рођени брат, Франк, експериментални физичар, био активни члан калифорнијског Савеза комуниста. Оптужба против америчког хероја вероватно би без размишљања била одбачена у било које друго доба, али у атмосфери великог страха и притиска његови су противници однели коначну победу. Након пресуде Опенхајмеру је одузета безбедносна дозвола, што значи да више ни на који начин није могао да одлучује о политици у вези са атомском енергијом, али му је допуштено да и даље остане директор Института за напредне студије. И поред огромног противљења јавности овом суђењу, нарочито научног света, укључујући и Ајнштајна, Опенхајмер је тиме постао највећи трофеј макартиста. Ови незајажљиви борци против „црвених” име су добили по сенатору Џозефу Макартију (Joseph McCarthy, 1908–1957), најистакнутијем сејачу страха од комунизма у Америци.

Роберт Опенхајмер на саслушању пред Макартијевом комисијом (Извор: ichi.pro)

Психички, Опенхајмер се до краја живота није никада потпуно опоравио од овог ударца. По сведочењу пријатеља, нестало је оне искре из његових очију која га је константно водила напред, у нове научне и личне победе. Преосталих 13 година живота провео је без већих узбуђења, све чешће и дуже одлазећи на свој нови посед на Девичанским Острвима, где је највише времена проводио у дружењу са локалним становништвом и у једрењу.

Последње године

Почетком 1964. немачки драмски писац и психијатар Хајнар Кипхарт објавио је драму О случају Ј. Роберта Опехнхајмера, која се највише ослања на транскрипте суђења. Представа је прво приказана на немачкој телевизији, а убрзо затим и позоришној публици у Западном Берлину, Минхену, Паризу, Милану, Базелу. Европски гледаоци били су опчињени Кипхардовим приказом Опенхајмера који стоји слаб и танак пред својим тужиоцима, као савремени Галилео, научник-херој ког су америчке власти жртвовале у свом антикомунистичком лову на вештице. Одушевљено прихваћена од стране публике и критике, драма је добила пет значајних награда. Када је прочитао њен текст, Опенхајмер је написао Кипхарту љутито писмо, претећи му чак и тужбом. Нарочито му се није свидео завршни монолог у представи, када лик који тумачи Опенхајмера изражава кривицу за прављење бомбе: „Почињем да се питам да ми нисмо можда издали дух науке… Извршили смо ђавољу работу…” Таква мелодрама банализовала је, на неки начин, то кроз шта је он прошао. Опенхајмер је још сматрао и да текст представља слабу драму јер јој фали неизвесности.

Пред крај живота Опенхајмер се одао контемплацији и филозофском посматрању протеклог живота. Када је два месеца пред смрт дошао да га интервјуише, новинар часописа Лук (Look Magazine) Томас Морган (Thomas Morgan) затекао је великог научника како посматра јесење дрвеће и језерце кроз прозор своје радне собе. На зиду је висила фотографија његове жене Кити на коњу како прескаче ограду. Моргану је одмах било јасно да му је саговорник на самрти. Рак грла проузрокован четрдесетогодишњим ланчаним пушењем већ је био метастазирао. „Био је слаб и више није био онај витки човек који вас је опчињавао као какав генијални каубој. Боре на његовом лицу биле су дубоке. Његова некад бујна, коврџава коса сада је личила на белу измаглицу. Па ипак, код њега је преовлађивала грациозност”. Када је њихов разговор прерастао у филозофски, Опенхајмер је нагласио реч „одговорност”. Морган је приметио да физичар ту реч користи у скоро религиозном смислу, а Опенхајмер се сложио да је то „секуларни начин да се религиозна идеја користи без њеног приписавања трансцендентном бићу. Волим овде да користим реч ’етички’. Садa сам експлицитнији у вези са етичким питањима него било када, иако сам тога био и те како свестан док сам радио на бомби. Сада не умем више да опишем свој живот без коришћења речи као што је ’одговорност’, речи која има везе са избором и акцијом, и тензијом под којом се долази до решења. Не говорим о знању, већ о ограничењу у вези са оним што можеш да учиниш […] Нема смислене одговорности без моћи. То може бити само моћ над оним што сам радиш, али увећано знање, увећано задовољство повећавају и домен у ком је одговорност могућа”. Из ове изјаве види се да је Опи у целом послератном периоду покушавао да у себи оправда оно што је учинио. Због тога му је вероватно толико и сметао тај последњи Кипхартов монолог у којем се спомиње издаја.

 

Занимљива је и тужна судбина Опенхајмерове породице после његове смрти. Жена је након отприлике годину дана почела да живи са мужевљевим блиским пријатељем и замеником из Лос Аламоса, физичарем Робертом Сербером (Robert Serber, 1909–1997). Пет година касније кренула је са њим на једрење око света, али јој је већ на Карибима позлило, и издахнула је у Панами од плућне емболије. Син Питер се након два брака, троје деце и живота на породичном имању на висоравни Њу Мексика недалеко од Лос Аламоса скрасио у Санта Феу као грађевински мајстор. Ћерка Тони се убрзо након мајчине смрти преселила у њихову кућу на Девичанским Острвима. Талентована за учење језика, никад се није опоравила од шока када јој због очеве прошлости није дозвољено да ради као преводилац у Уједињеним нацијама у Њујорку. Након два брака без деце, извршила је самоубиство у 32. години.

Берд и Шервин су споменуту Опенхајмерову биографију назвали „Амерички Прометеј“. Прометеј је у митолошкој причи украо ватру од врховног бога Зевса да би је дао људима и због тога је био привезан на врх стене, где му је орао сваки дан кљуцао јетру. Опенхајмер је од Бога украо разорну моћ атомског језгра и предао је људима на употребу, да би од власти био осуђен на јавно понижење. Након тога он се својски трудио да застрашујуће последице свог изума ублажи, разблажи и преокрене. Ватра и њена позитивна и негативна моћ и данас остају, а амерички Прометеј се може посматрати као отеловљење мита о човековој борби са осећајем кривице и достојанства у трпљењу пораза.

Светозар Поштић: Кратка историја америчке културе, делом успомене, Академска књига, Нови Сад, 2019, стр. 77–88.



Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: , , ,

7 replies

  1. Данас армија младих и школованих Срба раде за истог послодавца, сејући смрт и неправду светом, ширећи то исто царство. Исто оно које им је одузело право на живот у родној земљи, право на безбрижно детињство и људско достојанство. Трагедија постаје утолико већа тиме што су свесно заборавили ко им је све то одузео, кривећи себе и своје земљаке за злу судбину која их је задесила, истовремено исказујући захвалност „доборинитељу“ свом.

    „Данак у крви“ све изнова!

    19
  2. ХРИСТОС ВАСКРСЕ брате ИЛИЈА.Јесте тако како ти рече,али само половично.Колико год да су криви сви ти западњачки крволоци и злотвори за расејавања народа СРБСКОГА и свих осталих са БАЛКАНА,толико је кривица и свих бивших комунистичких и данашњих синова и кћери комунизм који су у на небројено начина доводили и доводе до расељавања из СРБСКИХ земаља.Они су врло радо све своје поданике продавали и продају, ту највреднију супстанцу ове земље,НАРОД ,у најам западим господарима,бело робље јер су били и остали неспособни да прехране поверено им стадо пошто деценијама немилосрдно пљачкају државу и стадо те тако смо добили нове јаничаре.Тако су се решили проблема незапослености и могућега социјалне побуне а у исто време дошли су до тих девизни дознака,бесплатнога новца помоћу кога шесдесет година одржавају се на власти.У исто време добили су да потрошачи роба широке потрошње,хране,пића,и друге робе на западој хемисфери буду исти ти јаничари док бораве тамо па тако се ВУЧИЋ хвали да му је највећи извоз у НЕМАЧКУ ,више пута него у РУСИЈУ,пошто је тамо и највећи број јаничара из СРБИЈЕ.Не трчи ШВАБО толико за том робом,већ СРБИ и остали БАЛКАНЦИ.За то време они никада нису ни покушали да створе повољне услове за повратак тог робља у отаџбину јер су им милије девизе него они ,а и могли би им постати конкуренција у преузимању власти.Зато нико од тих повратника неби имао прилику да добије никве субвенције од власти када би неко имао и хтео и десет милијарди евра хтео уложити у СРБИЈУ .Стране компаније не интересује ко и како СРБИЈОМ влада,битно да добије бесплатно земљиште,све прикључке од стране владајућих и плус плаћено робље у периоду од три до пет година унапред.Дали се ко упита одакле им тај новац за субвенције.Позајмљени кредити који ће гурави народ отплаћивати деценијама да би владајући задовољили своје стране госпдаре,а уз њих и они ушићарили своје провизије или имали процентуални удео у тим компанијама.Само слепо заљубљени верују у владајуће(тренитно ови у ВУЧИЋА,и сво ову булументу око њега) а приошњи у ТИТУ,СЛОБУ,ТАДИЋА и њихове булументе и ко зна које све већ давно заборављене синове и кћери великих комуниста са свих нивоа власти ,цивилне,војне,безбедности итд.који се нигде не појављују.Глупост је веровати да су они продавали и продају,дуванску индустрију,пиваре,уљаре,шећеране,цементаре,БАМБИ,ПКБ,онолико земљиште БЕОГРАДА НА ВОДИ
    и многе друга НАРОДНА БЛАГА која гарантовано доносе зараде,неким страним компанијама а да горе побројани субјекти власти нису озбиљни деоничарима у тим компанијама.То што узимају кредите и субвецирају стране компаније,шта их брига,неће их они враћати,а узимаће део профита. Народ СРБИЈЕ враћа кредите још оне што је ТИТО задуживо.Ми смо наследница ЈУГОСЛАВИЈЕ,ТИТО умро али нису кредити.Ето тако ,брате ИЛИЈА ,већа су нам несрећа изрод домаћи јер да није њега неби било савремених јаничара.То су наше паше и субаше,њих треба уклонити на доживтну робију,имовину конфисковати па би СРБИЈА ПРОПЕВАЛА и јаничара би постали наша несрећна прошлост.ОВАКО НЕЋЕ.

    13
    2
  3. Драги Србољубе, што се истих тиче, ако узмемо да је политика ништа друго но позорница на којој се одиграва представа, Станиславски каже:

    „Експлоататори су највећи непријатељи уметности. Са њима се треба борити најодлучније. А ако то не успе, онда их протерати са дасака.“

    Ако смо се већ договорили да будемо демократија (шта год то и значило), хајмо да мењамо глумце, режисере и костимографе све док на даскама буду они који то заслужују.

  4. Да,треба их све променити,али за тако нешто потребан је велики новац и политичка и сва друга подршка неке земље,владе ,народа ,назовимо како хоћемо хајде да не кажем пријатеља СРБИЈЕ ,јер то је велика реч а ретка појава.Ето нека је то неко искрено добронамеран који има своје интересе на нашим просторима а има човечну намеру да помогне један вековно напаћени народ да му једном сване слобода,правда и истина.Сетимо се како су се догодиле ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ у царској РУСИЈИ и МИЛОШЕВИЋЕВОЈ СРБИЈИ,као и ТИТОВ долазак на власт и одржавање истога четири деценији.Сами без нечије помоћи моћићемо само смењивати јахаче СРБСКЕ АПОКАЛИПСКЕ У СРБСКИМ ЗЕМЉАМА од БАРА преко БЕОГРАДА па до БАЊАЛУКЕ.Поздрав.

    3
    5
  5. @ Србољуб
    ……….Сами без нечије помоћи моћићемо само смењивати јахаче СРБСКЕ АПОКАЛИПСКЕ У СРБСКИМ ЗЕМЉАМА……………..
    ++++
    Поштовани, ту је и предлог Вашег имењака
    Љубазан поздрав !

    https://fbreporter.org/2017/03/05/srboljub-dimic-san-srbske-letnje-noci/

  6. Dobro pitanje je i da li je Amerika u originalu njemačka kolonije,prije nego engleska?

  7. Брате мој у ГРЕШНОСТИ ,праведника је мало тако да смо ми ГРЕШНИ од памтивека уобичајена појава.Хвала ти што си ме упутио на имењака мога сам да се уверим да БОГУ ХВАЛА и по неки СРБОЉУБ пише паметно и надам се да нема СРБОЉУБА да СРБСТВО НЕ ЉУБИ.Добри су ти његови снови за будућност СРБИЈЕ,дају наду да ће и ОВО ПРОЋИ,као у оној кинеској причици о сиромсшноме оцу ,који није имао ништа сину да остави после смрти осим две кутијице,једну црну( да је отвори у данима муке и безнађа) и једну белу (да је отвори у данима када буде највише успешан и срећан), и у обе је писало И ОВО ЋЕ ПРОЋИ.Нормално ,ништа само од себе не бива,увек постоји узрочник.Он данас постоји а и задњих сто година несрећне СРБСКЕ историје.Имењак мој сања да ће једнога дана народу прекипети и дићи се сам од себе,што је мало вероватно.Ни ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК није народ дигао сам од себе спонтано због турскога зулумакоји је трајао цело време владавине ,вероватно различитога интезитета на различитим подручју.Устанак се догодио када су Турци дигли мач на СРБСКЕ КНЕЗОВЕ.Тадашњу средњу класу.И како су га подигли,спонтано.Није тако ишло па је КАРАЂОРЂЕ наредио „турајте угарак у куће људи који нису ради против Турака борити се“.Јесте да је прво устанак дигнут па тек после тражена страна помоћ.Тако и у сну мога имењака ,настаје побуна народа па се онда СРБИЈА прикључује земљама БРИКСА.Дај БОЖЕ да се тај сан оствари,да свима или већини СРБА пређе из задњице у главу.Ни мало не иронишем,само сам скептичан јер још трећина СРБА плаче за БРОЗОМ,трећина за СЛОБОМ и те две трећине су углавном везани и за овога садашњега самодржца ВУЧИЋА ,идеолошки или финајсиски,док ово нас што је преко тога неко ,или неки морално и духовно јаки људи ,спремни на жртву,јер без крви свадбе нема.Е, ту је проблем.КОНСПИРАЦИЈА и погодан тренутак.Ови већ седам ипо деценија држе све полуге власти у шакама. Опрости мој брате у ГРЕШНОСТИ за овакво размишљање,нисам песимиста,осврћем се на своја и свенародна искуства у свргавању власти.Како смо се радовали 5.октобра 2000 година и где нас одведе.Веровали смо.Пуно поздрава.

Оставите коментар