ММФ је организовао крађу читавих нација. Колико пута мора све то да се понови, док не схватимо о чему се ради?
Фото: Хосе Луис Магана/АП фото
Колико поверења ћемо још поклањати онима који газдују светском привредом? Међународни монетарни фонд (ММФ) починио је исту „грешку“ толико пута да за то постоји само једно објашњење: ради се, заправо, о погрешној замисли.
Кризе које је ММФ изазвао у Тајланду, Јужној Кореји, Русији и Аргентини документовао је, између осталих, и Џозеф Стиглиц, некадашњи главни економиста Светске банке. Но досада нисмо поседовали подробан опис начина како је деловао у Источној Европи. Али, нова књига Понграца Нађа (Од дириговане до тржишне привреде под вођством ММФ, издање Akademiai Kiado, Будимпешта) први пут приказује како је ММФ упропастио Мађарску.
Џозеф Стиглиц (Фото: Светски економски форум)
Комунистичко управљање привредом није имало будућности, будући насилничко, неодговорно, неспособно и расипничко. Када се Мађарска почела демократизовати позних 1990-их година, постало је јасно да јој је потребан нов привредни систем. Постојало је неколико могућности за транзицију. Но, пре него их је ико озбиљно размотрио, западне силе су убедиле наивне и поверљиве мађарске власти да немају избора осим да се обрате ММФ-у.
Наиме, ако ММФ не одобри привредну политику неке земље, она не може добити страни капитал. Пост-комунистичкој Мађарској тај капитал је требао само из једног разлога: да отплати огроман инострани дуг. Као многе друге државе, Мађарска је могла тражити репрограмирање дугова али је ММФ тврдио, упркос многим показатељима, да би то одбило стране улагаче. Дозвољено јој је само да усвоји и спроведе економску политику коју је диктирао ММФ.
Но, она се састојала од само једног скупа мера. По ММФ-у, власти су морале ограничити понуду новца и кредита, пустити страни капитал у земљу, приватизовати државна предузећа и власништво, и драстично ограничити јавну потрошњу. Своје захтеве ММФ је образложио огромном задуженошћу и галопирајућом инфлацијом.
Мађарске форинте (Фото: Currency Live)
Тако је 1990. ММФ упозорио Мађарску на наводну инфлациону кризу. По њима, цене су порасле за 17 посто у односу на 1989. Но, то није било због инфлације, изазване већом потражњом од понуде, већ због политичких мера као што су увођење Пореза на додатну вредност и укидање дотација. ММФ је међутим тврдио да је реч о претераној потражњи.
Најбољи начин да се та потражња смањи, по ММФ-у, био је ограничење количине новца који су банке смеле да одобре у виду кредита. Тако је између 1990. и 1996. Централна банка Мађарске преполовила суму доступну привреди. Ово је одмах изазвало огроман раст каматних стопа (до 50 посто) и банкрот безбројних предузећа широм Мађарске. Отпуштање радника и смањивање плата готово је обуставило сваку потражњу. ММФ је, по Нађовим речима, „вештачки бацио мађарску привреду у ковит највеће депресије забележене у њеној мирнодопској историји”. Између 1990. и 1993, бруто национални доходак земље опао је за 18 посто.
Уместо да лечи инфлацију, овакав поступак је поспешивао. Између 1993. и 1996, цене су порасле за 130 посто. То није одражавало повећању потражњу, већ њено спорије опадање од понуде. Но ММФ је и овај проблем решавао као разуларену потражњу. Захтевао је даља привредна ограничења која су, предвидљиво, Мађарску гурала све дубље у економску кризу.
Јозеф Антал, лидер Мађарског демократског форума и први демократски премијер мађарске после социјализма (Фото: Викимедија)
Да би обезбедио опслуживање спољног дуга земље, ММФ је тражио укидање безмало свих јавних служби, и приватизацију готово свих државних предузећа и имовине. Читави сектори привреде распродати су брзо и будзашто, што је довело до потпуне стране контроле над привредом и финансијама. Да би се постигла, по речима власти, “пожељна релокација дохотка у корист пословног сектора”, држава је увела једну од најрепресивнијих пореских политика у свету: 43 посто свих државних прихода долазило је од пореза на потрошњу, само 20 посто од пореза на доходак и 14 посто од пореза на пословање.
Све то, као и сви остали програми ММФ-а, изведено је у потпуној тајности и у виду институцијске преваре. ММФ лаже тврдећи да само оверава „писмо о намерама”, то јест, развојни програм власти. Том причом ММФ скида са себе сваку одговорност за оно што се потом дешава. У ствари, писмо о намерама саставља сам ММФ, а власти дотичне земље га само потписују. „Писмо” свеобухватно и подробно уређује привреду и политички живот нације у распону од једне до три године. Усто, потпуно је поверљиво. Све што су Мађари могли сазнати о политици ММФ налазило се у „случајно објављеном” писму једног високог службеника ММФ министру финансија. Захтеви из тог писма одговарали су у потпуности политици коју је спроводила влада.
Том приликом, милион и по људи изгубило је посао (око 30 посто радно способног становништва). Дохоци запослених опали су за 24 посто, а пензије за 31 посто. Године 1996, већина Мађара живела је на граници сиромаштва, или испод ње. Јавне службе су безмало укинуте. Између 1989. и 1998. криминалитет је порастао за 166 посто. И све је то, подсетимо се, проглашено последицом „тријумфа капитализма”.
Лајош Бокрош, мађарски министар финансија који је израдио Бокрошов програм оштрих мера штедње у мају 1995. године (Фото: Alchetron)
Затим је, 1996, без упозорења или објашњења, таква политика преко ноћи промењена. Банкама је дозвољено да дају кредите и рецесија је, природно, одмах престала. Током следећих четири године индустријска производња порасла је за 45 посто а бруто национални производ за 21 посто. И плате и пензије почеле су да се пењу.
Другим речима, цео експеримент није могао имати јаснијег исхода. Примените лек ММФ, и привреда замире. Престаните да га узимате, она оживи. У Индонезији, Тајланду, Јужној Кореји, Русији и Аргентини, финансијски либерализам и ограничења ММФ-а изазвали су економску кризу, која је нестала са прекидом рестрикција. Државе у сличним неприликама које су одбиле да узму лек ММФ-а (Малезија, Кина, Пољска) процветале су, док су им суседи пропали.
Зашто се онда, знајући исход, ММФ и даље служи истом кобном формулом? Тешко да му недостаје стручности. Но, изгледа да такви резултати одговарају покровитељима ММФ-а. Јер, мада ММФ ради углавном са сиромашним земљама, њега у потпуности контролишу, по систему један долар – један глас, богате земље. То, по Штиглицовим речима, значи да програми ММФ-а одсликавају интересе и идеологију западне финансијске заједнице.
Јужноафрички бискуп Дезмонд Туту је зато једном рекао: „Када су мисионари дошли у Африку, имали су само Библију, а ми земљу. Тада су нам казали: “Затворимо очи и помолимо се!” А кад смо их отворили, ми смо имали Библију, а они земљу”. Тако су и нови мисионари и Мађарима подметнули Библију новог економског правоверја. Преваром и тајношћу, ММФ их је навео да затворе очи. Када су их отворили, стране банке и корпорације преузеле су им привреду, јавни сектор се топио пред страним капиталом, а структурна незапосленост произвела је покорну и очајну радну снагу. Другим речима, ММФ је организовао крађу читавих нација. Колико пута мора све то да се понови, док не схватимо о чему се ради?
Џорџ Монбиот (George Monbiot) је колумниста лондонског Гардијана, аутор неколико публицистичких бестселера, активиста за заштиту човекове околине, и ванредни професор на универзитетима у Оксфорду, Бристолу, Килу, и Источном Лондону. Добитник је неколико међународних награда.
Чланак је изворно објављен у лондонском Гардијану од 19. августа 2003.
Categories: Поново прочитати/погледати
Naravno Vucic ovo nije procitao, a i da jeste, Pavle Petrovic bi mu rekao kome ti verujes meni ili svojim ocima.