Душко Бабић: О хапшењу и изручењу Слободана Милошевића – двадесет година после

Сагледан из ове перспективе, наш пристанак да се Милошевићу суди у Хагу, јесте наша морална капитулација са несагледивим последицама на нашу садашњост, прошлост и будућност

Душко Бабић (Извор: Лична архива)

Недавно је завршено емитовање серије „Породица“ о догађајима везаним за хапшење Слободана Милошевића. У пет наставака видели смо „одбрану и последње дане“ некадашњег председника Србије, пре него што је, у рано јутро, 1. 4. 2001, одведен у Централни затвор, одакле ће после 87 дана, на Видовдан, бити пребачен у Хаг. У серији се детаљно, из сата у сат, прати опсада Виле Мир на Дедињу, у којој се налазила породица Милошевић, и ток „преговора“ бившег председника са новим, „демократским властима“. Ко је имао живце и „стомак“ да гледа, могао је склопити, чини се, доста верну слику о потресних 48 сати агоније породице у којој су се доносиле судбинске одлуке за наш народ и о току непрестаног заседања штаба који је руководио опсадом, у Влади Србије. У овом тексту немамо намеру да се бавимо самом ТВ серијом – „провером“ веродостојности дијалога, поступака, суве фактографије, а још мање њеним уметничким дометима. Серија ће нас овде занимати само као повод да догађаје о којима говори сагледамо у њиховом дубљем, далекосежном значењу.

После две деценије од Милошевићевог хапшења, јасно је да Милошевићево хапшење није била обична политичка одлука, него преломна и историјска, која сенчи нашу прошлост и будућност, задире до саме сржи нашег постојања и идентитета. То је један од оних тренутака у историји после којег „више ништа није исто“, јер је постао – или ће извесно постати – неизбрисива траума у нашем колективном сећању. Из те перспективе, потражићемо дубљи смисао самог хапшења и њених актера – ухапшеног и оних који су хапсили. Са крајњим циљем да у њима сагледамо дубљи, национални и историјски смисао.

Заноси и пркоси Слободана Милошевића

Одмах, на почетку, важно је рећи да аутору ових редова није ни на крај памети да брани лик и дело Слободана Милошевића. Напротив, сматрамо да је основна раван у којој се о њему може судити, одређена његовим грешкама и лутањима. Милошевићева владавина произвела је тешке последице за народ и државу: ратне поразе, избегличке колоне, продубљене поделе у народу, изолацију, криминализацију… Не може му се порећи да је у важном историјском тренутку покренуо и сабрао слободарску енергију народа и да је целу деценију у очима већине био препознат као аутентични предводник народне воље. Али, исто тако је јасно да он ту нараслу и сабрану енергију није на прави начин усмеравао и користио, да је све радио без јасног плана, стихијски и хазардерски, мењајући стратегију и циљеве, увек у погрешном тренутку и на нашу штету. Не водећи, при томе, рачуна о распореду снага у свету, који нам, и без његових грешака, није био наклоњен. У годинама када се стварала нова геополитичка мапа Европе, ми смо непрестано били на погрешној страни, без утицајних савезника, изгубљени у слепим улицама.

На своју и на нашу несрећу, он је дуго, сувише дуго, остајао веран само својим заблудама – левичарењу и југословенству. У томе му је издашно и пресудно помагала супруга, оснивач и предводник опскурне организације, индикативног назива – Југословенска левица (ЈУЛ). Ем – левица, ем – југословенска! У једном имену обједињене су две идеологије које су српском народу спутале снагу и увукле га у магле из којих још није изашао. У њима је српски народ одвојен од своје традиције и свог природног пута, преварен и заслепљен, натеран да служи интересима других, а против себе. У почетку је бранио СФРЈ, са Хрватском и Словенијом, против њихове воље и сваке логике. Њиховом јасном плану о стварању суверених националних држава он је супротстављао свој магловити национализам, импрегниран флоскулама о социјалној правди и пролетерској солидарности. Затим је, са истих позиција и са истим успехом, бранио оно што је остало ‒ Југославију са Македонијом и Босном и Херцеговином. На крају је, највише његовом заслугом, именом Југославија назван савез две српске државе – Србије и Црну Горе (Савезна република Југославија). Тако је Србија (поново) постала суверена држава „по казни“, зато што су је сви напустили, а не зато што је вођена у том правцу. Милошевићева Србија је настала када више није било наде ни за какву Југославију.

Идући овим правцем, Милошевић је сужавао изборе, како своје, тако и националне. На тај начин дошао је у ситуацију да му је свако могао ставити на терет шта год је хтео. И оно што је стварно радио на нашу штету (а тога је било много) и оно што је било добро, а подвргнуто је редукцији или кривотворењу. На крају, сви аргументи којима би се могло бранити његово наслеђе, постали су бесмислени. Тако је, мање-више, и данас.

Али, тако не би смело да остане. Не толико због Милошевића, колико због Србије и српског народа у целини. Време је да се Милошевићева историјска улогу сагледа хладне главе, без априорних и неопозивих осуда. Ако његову појаву посматрамо у ширем оквиру наше историје и менталитета, као и глобалног геополитичког распореда снага у којем се задесио, видећемо да ту скоро и није било добрих решења за српски народ. А под добрим решењима подразумевамо она која би задовољила три услова: прво, да нису супротстављена нашој историји и колективном бићу, друго, да нам отварају пут дугорочног мира и развоја и треће, да буду прихваћена од стране западних сила. Сагледан у мрежи ових услова, Милошевић се показује као изабрани губитник наше историје, који своју кривицу није могао да избегне.

Кадар из серије „Породица“ (Извор: Снимак екрана)

Овде је логично приговорити: могао је да је био другачији, да је умео и хтео. И то је, наравно, тачно. Али, да је био другачији, не би никад постао то што је био: неприкосновени владар који је, у најтежим годинама, иза себе имао 80% грађана Србије, а у Републици Српској и Српској Крајини и више. Зато је оправдано тврдити да су његове погрешне процене и странпутице у које нас је завлачио – биле и наше, а да је њему било суђено да се кроз њега покажу и наплате. Милошевићеви „заноси и пркоси“, нису били само његови.

Ђинђић и његово наслеђе

Ко је и како хапсио Милошевића? Прво ћемо погледати ово како, јер се на тај начин, у великој мери, види и оно – ко. TВ серија нас је подсетила, а знали смо и без ње, да је Слободан Милошевић – озлоглашени оптуженик за ратне злочине, ухапшен по оптужби за некакве стамбене злоупотребе, за које су сви знали да су лажне. То је био начин да се из Виле Мир, на превару, одведе у Централни затвор и да се сачека згодан тренутак за пребацивање у Хаг. Тај „згодан тренутак“ дошао је на Видовдан, велики празник српског страдања и поноса. „Нова власт“, на челу са премијером Ђинђићем, решена да „иде до краја“ у спровођењу храбре, прекретничке одлуке, плашила се неконтролисане реакције не тако бројних Милошевићевих присталица, који су блокирали улазе у Вилу и нереда који би се из тога могли изродити. Будући да јој никакви нереди не би ишли на руку, из више разлога, Влада је прибегла тобожњим преговорима са Милошевићем, у којима му је нудила лажне гаранције, између осталог и ту да неће бити испоручен у Хаг. Комбинујући трикове шибицарске преваре и бруталног застрашивања (ударања на породицу), главни „преговарач“ – Чеда Јовановић, у ноћи између 31. марта и 1. априла 2001. године, издејствовао је Милошевићев пристанак да буде одведен у Централни затвор. Тако су Ђинђић и његова демократска влада ухапсили човека који је пре њих, више од једне деценије, вољом народа, управљао државом.

На тај начин у демократској држави се не хапси нико, а камоли председник. Такви методи дозвољени су, у посебним случајевима, кад се хватају сецикесе, наркодилери, терористи који држе таоце… Кад на овакав начин ухапси и изручи страном суду свог легалног и легитимног председника, држава је и пре самог суђења изрекла пресуду – самој себи. Пресуду пристајања на понижење и самопорицање. Хапсећи Милошевића, Србија је ухапсила себе – своју част, самопоштовање, право на уважавање.

Ово је „рам“ у који се морају сместити актери Милошевићевог хапшења и предаје Хашком трибуналу. Само у њему могуће је видети и њих и државу/народ коју су представљали.

Покретач и мозак целе операције био је председник Владе Зоран Ђинђић. Он је био први политичар од моћи и угледа који се сагласио са захтевима западних сила да се Милошевићу суди у Хагу, имао је пресудну улогу у припремању јавности за такву државну одлуку, непосредно је руководио хапшењем и изручењем. Ова одлука била је једна од кључних тачака на којима је Ђинђић градио имиџ одлучног политичара, са јасном визијом извлачења народа из учмалости и малодушности, политичара спремног да повлачи храбре потезе и да за њих преузима одговорност. Милошевићево хапшење и изручење у наративу који је он ширио, представљано је као испит колективне зрелости народа, као питање наше спремности да из прошлости искорачимо у будућност, из пасивне, епске матрице живота у стварност која захтева активизам, „труд и зној“.

Хапшење Слободана Милошевића (Извор: Информер)

Дубље сагледавање „жртвовања Милошевића“, а поготово наша историја након Ђинђићеве смрти, не показују да се жртва исплатила. Напротив, показало се да је све то била једна велика заблуда. Данас видимо шта су резултати Ђинђићеве политике или накнадни изданци његовог наслеђа: незавидна, скоро безизлазна ситуација са Косовом и Метохијом, распродата национална добра, плима аутошовинизма, неразумне привилегије дате странцима, продор закона и пракси страних нашем бићу и традицији, сервилно прихватање улоге кривца, лицемерно понашање западних сила које нас терају на понижавајуће уступке (Вашингтонски споразум), а толеришу нам очигледна, унутрашња кршења демократских стандарда, јер им тако одговара. Данас се као на длану види друга, тамна страна Ђинђићеве перфидне игре са Милошевићевим хапшењем и „ђинђићизма“ уопште: он није имао поштовања ни за демократске принципе, ни за углед и част државе, ни за елементарни морал. Ђинђић је био мајстор реторичког ватромета, филигранског софизма, у којем испред аргумената иду језичке бравуре и темперамент говорника. То је, још од античких времена, био начин да се придобију масе, да се лажима и полуистинама заклоне морал и истина. То је објашњење, или макар део објашњења, зашто „историја неће запамтити Ђинђића као прогресивну фигуру“, како недавно рече академик Љ. Ракић (Политика, 11. 4. 2021). „Ђинђићев пример“ морао би нам бити опомена да се недозвољеним средствима не може изградити ништа трајно и велико, да се на плитким темељима, на блатњавом терену, не може зидати кућа.

Непосредни извршилац Ђинђићевог плана хапшења Милошевића био је Чеда Јовановић – човек без морала и части, спреман на све, без икаквог угледа и подршке у народу. Након Петог октобра, он је, пре свега, својим „кооперативним ставом о Косову“ изашао на добар глас у западним амбасадама, а отворено се нуди(о) и домаћим факторима моћи: Коштуници, Ђинђићу, Тадићу, Вучићу… Коштуница га се клонио (колико је могао), Вучићу није потребан (боље рећи: био би му непотребан терет), Ђинђићу је био десна рука. Ова чињеница употпуњује слику о Милошевићевом хапшењу, али и овде изнети суд о лику и делу Зорана Ђинђића. Чеда Јовановић ће заувек остати амблем „историјске одлуке“ да председника своје земље добровољно испоручимо ad hoc суду, основаним са циљем да Србима наметне колективну кривицу за рат на тлу бивше Југославије и да прибави какав-такав легитимитет дивљачком бомбардовању Србије од стране земаља НАТО пакта, 1999. године. Чеда Јовановић не би био вредан помена да није парадигма и заштитни знак политике која самопорицање прокламује као пут општег избављења и прочишћења. Покретач и главни идеолог те политике био је Зоран Ђинђић, а најјаснији, пресудни моменат њеног историјског оспољења било је хапшење и изручење Слободана Милошевића. За ову политику се, нажалост, не може рећи да је наша прошлост: њене тековине и законитости ушле су у све поре наше стварности и данас скоро да нема релевантне, организоване политичке снаге која јој се супротставља.

Коштуница: одбрана легализма или прање руку?

Милошевићево изручење, само по себи, а поготово начин на који је припремано и обављено, представљају добру стајну тачку за сагледавање историјске улоге још једног кључног српског политичара с почетка нашег миленијума – Војислава Коштунице. С једне стране, јасно је да он – најблаже речено – није био савезник оних који су Милошевића хапсили, а још мање начина на који је то изведено. Штавише, запамћено је његово противљење читавом том плану: нема сумње да су се он и Ђинђић управо на тој тачки заувек разишли и неповратно удаљили. Заговорницима Милошевићевог изручења Хагу он је супротстављао аргументе легализма, заправо, стратегију одлагања и чекања повољнијег историјског тренутка. И у овом случају, као и небројено пута после тога, он је наступао млако и недоречено, неприметно се утапајући у матицу збивања којој у души није припадао. Његови политички неистомишљеници и догађаји увек су некако били бржи од њега.

Премијер Србије Зоран Ђинђић, председник СР Југославије Војислав Коштуница и лидери ДОС-а, 31. март 2001.

Не треба имати илузија да је Коштуница могао осујетити Милошевићево изручење, јер је иза свега стајала воља моћних западних сила. Његовој маргинализацији ишла је на руку и државничка функција коју је тада обављао – председник СР Југославије, који ни формално није имао надлежност да о томе одлучује. С друге стране, његов углед који је тада имао у народу и ореол победника на „првим демократским изборима“, обезбеђивали су му легитимитет „да се пита“ за судбинске државне одлуке. Он тај политички кредит није искористио, а питање је да ли је уопште и покушао да га искористи. Остаје зато питање: да ли је Коштуничино противљење изручењу Слободана Милошевића могло бити енергичније и снажније, ако већ није могло бити делотворно? Да ли је његово држање у тим догађајима било резултанта објективних политичких прилика и његове политичке стратегије, или вешто прање руку? Ова и оваква питања, засад, немају поузданих одговора. Време и историчари тек ће о томе рећи своју реч.

Морална капитулација

Вратимо се, на крају, оном дубљем, далекосежном значењу Милошевићевог хапшења, на националном и историјском плану. Како год да приђемо овом питању, прво ћемо се сусрести са истином да смо се на тај начин прећутно помирили са улогом покретача и главног кривца за ратна страдања на тлу бивше Југославије, деведесетих година прошлог века. Да смо у том рату имали немале кривице и грехе – имали смо, али да су Срби покренули разбијање Југославије и да су искључиви кривци за страдања, масовне злочине, етничка чишћења… – то је лаж коју нисмо смели прогутати. А прогутали смо је. Најопипљивији, историјски најдалекосежнији аргумент за то јесте чињеница да смо својом вољом испоручили Хагу председника наше државе, а да смо ћутке прешли преко чињенице да су друга два ратна лидера – Туђман и Изетбеговић – ослобођена сваке одговорности. Тиме су, између осталог, понижене све српске жртве у том рату – и они убијени, и они који су отерани са својих огњишта. То ће остати дуготрајни терет на нашој савести, траума која ће ударати на част и самопоштовање наших унука и праунука.

Слободан Милошевић у Хашком трибуналу

Али то није све: наш пристанак да се Милошевићу суди у Хагу дао је ветар у леђа историчарима и публицистима са запада који српски народ представљају као „реметилачки фактор“ светске историје, јер је склон насиљу и злочину, покретању ратова и међунационалних сукоба. Треба ли и рећи да је тај историографски наратив, започет joш у Аустроугарској, здушно прихваћен у хрватској и бошњачкој историографији, и да је моћно средство у ревизионистичком замагљивању усташког погрома српског народа у НДХ и свега што нас је снашло у два светска рата.

Сагледан из ове перспективе, наш пристанак да се Милошевићу суди у Хагу, јесте наша морална капитулација са несагледивим последицама на нашу садашњост, прошлост и будућност. То ће задуго бити извор колективне несигурности у себе, страха од изазова, сумње у властити углед, част, идентитет. А таква осећања никада нису била добар савезник, ни појединцима ни народима.

Аутор је управник Српске књижевне задруге


Categories: Разномислије

Tags: , , , , ,

16 replies

  1. Да, све је то тако (нисам приметио нити један став који би ми био неприхватљив)!

    Док је СМ био на власти мислио сам рђаво о његовом раду, да нити има нити може да буде горе.
    у мојим очима га у многоме амнестирају они који су га рушили. Под њиховом влашћу су се издешавала зла каква нисам могао ни да замислим, а Слободан је био препрека.

    Још увек ми смета:
    – што је допустио пљачку народа са пирамидалним штедњама;
    – што су национални хероји постали разбојник и певаљка са пратећим свитама;
    – није до краја спровео повраћај имовине опљачкане након револуције;
    – није већинско власништво у предузећима насталим након 1945., ствараним трудом запослених, препустио онима који су их стварали;
    – у изнуђеним ратовима није смео да преговара у име Срба изван Србије;
    – водио их је млако покушавајући да се оправда пред западним (у основи) виновницима свог тог ужаса;
    – није осавременио наоружање (могло се);
    – није се (на начин како то раде све озбиљне државе) обрачунало са очевидним издајницима који су у договору са Медлин Олбрајт 1999. формирали ДОС (то му је и дошло главе).

    Оно шта ми се увек допадало код њега је:
    – омогућавање повратка Српске духовности на велика врата;
    – што је имао петљу;
    – толерантност према неистомишљеницима (упоредите је са садашњим властодршцима код нас и у свету).

    Ваљаност оцене његовог рада ће расти са протеком времена.

    23
    3
  2. Kakav nam je narod takva nam je vlast, takva nam je proslost, takva ce nam biti buducnost, takvi su nam prijatelji i saveznici tzv. Rusi i lazni brat Putin koji je kao i njegov prethodnik, potajno radio iza ledja Srbima i Milosevicu koji je bio veliki Rusofil. Od Kosovskog boja pa do danas sa Srbima se nista nije promenilo. Nekad se pitam gde bi ovaj narod bio da je barem malo pametniji i jedinstveniji kao sto su npr. Krvati, Madjari, Bugari itd. Da nije bilo izdajnika u neproporciaonalno velikom broju, kao sto je sa Srbima uvek (kao i danas) bio slucaj, da nije bilo svakodnevnih demonstracija, sabotaza, tzv. majki u crnom, politickih prostitutki tipa Kandic, Milic, Kostunica, Djindjic, Draskovic itd. mozda je sve moglo i mnogo bolje da se zavrsi jer su Milosevic i politicka vlast morali vise da trose energije i sredstava da obuzdaju izdajnicke nagone posebno u Beogradu gde su oduvek (kao i danas) skoncentrisani najcrnji anti-Srbi, nego sto je morala da trosi na sami rat. Da bi se Milosevic pravilno ocenio samo ga uporedimo sa onima koji su (pre i) posle njega ovim narodom, uz narodni pristanak,vladali iz Americke ambasade kao sto je i danas slucaj, pa cemo ga tek onda videti u sasvim drugom svetlu. Da li iko zaista moze i da zamisli da neko od navedenih skorojevica ukljucujuci i trenutnog despota, vodi Srpski narod kroz rat i raspad u situaciji kada je ostao bez oslonca na one na koje je mislio da moze da racuna, a koji su ga doslovno izdali i stali na stranu ustasa i zapadnih saveznika. Izrucenje Milosevica je jos jedna istorijska epzoda, ne prva niti poslednja, zbog koje Srpski narod mora da se stidi ako ima imalo obraza.

    13
    12
  3. Да се не лажемо и самозаваравамо – издајнички досманлијски ганг, предвођен двојицом Јуда, од којих је један имао дар да нас све гледа у очи и да се не постиди, није довела на власт никаква њихова филигранска елоквенција, нити таленат за политику и никакве Милошевићеве „грешке“, него СТРАХ, који је „Милосрдни Анђео“ утерао у кости карактерно слабијем сегменту бирачког тела. Јер, не треба заборавити, да је ово Срба, што је данас преостало на овом Свету, само остатак остатака недокланог народа, чији се већински и свакако бољи део, током прошлог, најстрашнијег од свих векова трагичне српске истрорије, преселио у Небеску Србију.

    16
    9
  4. Усудио бих се да, по сопственом скромном мишљењу, приметим како је текст у извесном смислу контрадикторан.
    Ако је Милошевић крив за све оно за шта га аутор оптужује у првом делу чланка, никакво чудо, па ни зло, не би било да су га прогонитељи на лицу места умлатили у*раном мотком, раскомадали и делове послали пред, како их писац текста приказује у другом делу написа, бесне псе жедне Милошевићеве крви предвођене још крвожеднијим Ђинђићем.
    Дакле, ако би себи дозволио извесну слободу на неку врсту могућих закључака, Милошевић је са својим многобројним присталицама мега кривац, одакле и колективна кривица; Ђинђић је са значајним бројем присталица такође немерљиви кривац што је још један прилог за колективну кривицу, а Коштуница, млак, млитав, неупућен и неделотворан, кривац је и за себе и за све нас независно од тога са које се стране посматра и процењује.
    Остаје неразјашњено питање, што моја размишљања доводи у незавидан положај, да ли има контрадикторности у претпоставци да су сви криви, ако су сви криви.
    Све у свему, спаса нам нема, пропасти се мора. Срби, геноцидаши, како рече један познавалац прилика и још више неприлика, ништа боље и не заслужују.
    Тако, после Немачке, која је добила Други светски рат, за који су криви Срби, све више се провлачи нескривена намера да се прикаже како је и Аустроугарска била у праву када је у питању Велики рат, за који су Срби још већи кривци.
    Неправда је што се прави победник над оваквом и онаквом Србијом уопште не помиње. Нити његова евентуална кривица.

    14
    1
  5. Kostunica je o KiM govorio kada je trebalo 1974-e, kada je Milosevic uplacivao clanarinu u Titovu komunisticku partiju.Kostunica nikada nije bio komunista i nije imao dilove sa Milosevicem.Srpski narod je u njemu prepoznao postenog coveka, a to srpski narod ne prasta.Kostunicin ustav danas brani Srbiju od srpske vlasti, Ustavnog suda i srpskog rusofilskog naroda koji glasa za proEU stranke ili zivi u parauniverzumu na jutjubu koji mu je stvorila komunisticka UDBA, a kojoj je Milosevic produzio zivot dovoljno dugo da nadje novog gospodara jos za vreme Milosevica. „Neobavestenog“ Kostunicu zamenio je superobavesteni Vucic i zato mu je srpski narod podario totalnu vlast.Milosevic je trebao da ode sa komunizmom, ali je zavetni narod produzio zavet Titu do pocetka XXI veka.Milosevic je vodio takvu politiku da su sada i Rusi krivi sto ga nisu sacuvali, kada to vec nije njegova drzava, silne obavestajne sluzbe, 63-a, 72-a, PJP, SAJ, JSO…Stvorio je takvu drzavu da metak nije ispaljen, kada je skidan sa vlasti.Milosevic je pao za pola godisnjih primanja Lebrona Dzejmsa.Lebron Dzejms moze dva puta godisnje da uplati rusenje Milosevica i tako godinama.Posto je svaka srpska vlast srasla sa drzavom, njena smena je uvek rusenje drzave.***** ***** **** **** **** **** **** *** *** ***** ***** ****!

    17
    13
  6. „Kostunica je o KiM govorio kada je trebalo 1974-e…“

    Будите љубазни па нас, млађе, упутите у то шта је поменуте године говорио бивши председник Коштуница.
    Можда да приложите и неки линк.
    Унапред хвала!

    13
    1
  7. @Boris

    Ukucatе ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА ВИКИПЕДИЈА, pa mu procitajte biografiju, cime se bavio, na cemu je doktorirao, dok je vas omiljeni titoista udarao stambilje u komunistickoj partiji.Za sve godine svoje vlasti,titoisticki mutavko nije seo i vodio dijalog sa nekim, drzao je monologe, na kraju je zavrsio k’o rijaliti zvezda u onom haskom cirkusu. Nije imao kucnog vaspitanja da Srbiju postedi toga.

    7
    16
  8. Као што не треба заборавити све Милошевићеве заслуге али и греше, тако не треба заборавити ни како је рушен. Ко се све састајао у Будимпешти под будним америчким оком, ко је све стајао на бини подигнутих руку: од Коштунице, Ђинђића, преко „демохришћанина“ Батића, Весне Пешић… па до владике Артемија. Шта је тад радио Конгрес српског уједињења, које су била очекивања. Памтити и памтити.

    16
    4
  9. Kad god sam u nedoumici oko procene nekih ljudi među nama, potražim mišljenje od – naših smrtnih neprijatelja. A oni su Koštunicu ovenčali titulom – „Političar godine u svetu“. Najveća zasluga u životu mu je – rušenje Miloševića i Srbije.

    14
    7
  10. Moraćemo grčevito da se borimo da sačuvamo ono što je Milošević svojom politikom ostvario:Kosovo i Metohiju(1244) i Republiku Srpsku.

    13
    5
  11. @Marko Obilic

    Bio je i Milosevic „faktor mira i stabilnosti“ za Zapad, nije Kinkel silazio sa naslovnih strana „Politike“ (secam se teksta iz „Politike“ kako postoje grozni porno snimci Kostunice, e, to je bila Miloseviceva politicka mudrost, a danas Vuciceva) EU mu je resavala izbore ’96, Gonzales i kompanija.Pazite da ne potrazite misljenje od najvecih prijatelja, jer oni odlikovase Vucica ordenom „Aleksandra Nevskog“.Najbolje da po misljenje svratite u svoju glavu, nacekacete se, ali ce vredeti na kraju.

    Ne znam sta vama titoistima fali. Svi Slobini i Mirini ljudi su tu, najblizi ljudi omiljenog opozicionara su na vlasti, na jutjubu je cela TV Palma, jos da naprave emisiju sa prizivanjem Milje Vujanovic, i sve sto je Sloba stvorio je tu!

    Kostunica je mogao i morao da dodje na vlast i bez Zapada, ali imao je dve prepreke, komunistickog diktatora koji je gusio demokratiju i delio narod, terajuci ga da na kraju prihvati saradnju sa Zapadom, da bi se oslobodio ovog tumora i sam narod koji na vlast dovodi po liku svome.Isto je i danas, ne moze se srusiti Vucic, koji isto deli narod kao Milosevic, a da se ne paktira sa domacim zapadnjacima, a po svemu sudeci i Zapadnim.Dveri nemaju 2% glasaca, a patriotskih stranaka ni nema, osim ovih izmisljenih na jutjubu!

    9
    6
  12. E, sta ti je Milosevic :)))))))))))))))))))))))))))))))))) Ja na jutjub, kada ono na Balkan info MASA VUJANOVIC cerka MILJE VUJANOVIC. Umreh od smeha :))))))))))))))))))))))))

    5
    6
  13. „Kostunica je o KiM govorio kada je trebalo 1974-e…“

    Љубазно сам од вас тражио образложење само за ту тврдњу.
    Ви сте ми, међутим, отписали салвом увреда, заобилазећи очекивано образложење.

    За Википедију знам и сам, али тамо не пише шта је ВК говорио 1974.
    Не само да не пише у њој већ о томе нисам нашао ни реч у интернетском мору.
    Нешто сте, ипак, побркали, али вам сујета није допустила да то признате па сте пустили на вољу својим политичким предрасудама.

    Тон којим сте писали, острашћен и увредљив, недостојан је човека с добрим кућним васпитањем.

    12
    2
  14. Ko god je, sa izuzetkom Šešelja, bio opozicija Miloševiću devedesetih godina, bio je NATO petokolonaš!
    Evo kako su ****** doživele 9. mart i kako ga se i danas sećaju, a ja ujedno postavljam pitanje ovde prisutnima – gde ste bili i šta ste radili 9.marta?
    Od 2:06:20
    https://youtu.be/tXSCa0OCRp4?t=7580

    4
    5
  15. @Boris

    Mora da je govorio nesto lepo, cim je morao da napusti Pravni, a onaj koga je podrzavao da ide u zatvor.Pratite Kostu Cavoskog na jutjubu, pa cete saznati kod koga su skrivali svoje politicki nepodobne spise.Zanimljivo da niste pitali o tome sta je Sloba govorio 1974-e!? Ja sam pisao o Slobi, ne o Vama, moguce je da sebe ne razlikujete od njega, ‘oce to u drzavi u kojoj je „individualizam“ ruzna rec.Ipak, izvinjavam sam sto sam izazvao kod Vas osecanje uvredjenosti.To je posledica umora izazvanog trodeceniskim bavljenjem Milosevicem, kojeg smatram poluinteligentnim mediokritetom koji je trebao da nestane sa komunizmom.

    Da rezimiram.Ja sam na ovom sajtu nazvao Kostunici izdajnikom, ali zbog nesposobnosti.Sto se biografije tice, od Kostunicine nama bolje medju Srbljem decenijama i decenijama unazad.Njegova politika prema EU je bila logicna, kao i Putinova prema Parizu i Berlinu. Putinova je propala, dok je Kostunicina postala bezalternativna, a propao je Kostunica, kada je odustao od puta ka EU.

    6
    8

Оставите коментар