Небојша Катић: Србија је економска колонија (необјављени интервју)

Готово сви кључни економски сегменти у Србији су у страном власништву и тај тренд колонизације се наставља. Наравно, са економским потчињавањем иде и политичко, рекао Катић

Фото: Ројтерс

Једно од кључних питања с којима се срећемо је питање дејства корона вируса на светску привреду. Какву ће економску пустош овај период оставити иза себе? Колико ће трајати привредни опоравак после короне?

Волим да парафразирам чувеног економисту Галбрајта који је иронично приметио да економске пројекције служе само да помогну астрологији да делује као респектабилна наука. Отуда економске прогнозе и пројекције увек треба узимати са разумном дозом опреза. Узгред, у периодима криза, пројекције су обично нешто лошије од исхода који на крају и уследи.

Последње пројекције говоре да би се светска економија (као целина) могла вратити на преткризни ниво током 2022, с тим да ће се брзина опоравка значајно разликовати од земље до земље и од региона до региона. Најбрже ће расти Кина која није ни имала пад у 2020. Од развијених држава, САД ће се опоравити најбрже, већ током 2021, док ће се најспорије опорављати ЕУ и Уједињено Краљевство (УК). Када се гледају велике целине, Латинска Америка је најтежој ситуацији када је о опоравку реч.

Лондон током пандемије (Фото: Хенри Николс/Ројтерс)

Ова криза је продубила социјалне разлике у свим државама и повећала сиромаштво великог дела светске популације. Последице кризе ће се тек осетити када земље у развоју буду морале да враћају дугове које су акумулирале током кризе. Ове државе тек чека друго полувреме, вероватно теже од овог првог. За њих ће највећа опасност бити евентуални раст каматних стопа до кога може доћи ако инфлација крене да расте.

Скренуо бих пажњу на један много тежи проблем који је прекривен сенком пандемије. Западне економије су већ улазиле у рецесију и у нову финансијску кризу још крајем 2019. Епидемија је сјајно послужила да се та чињеница прикрије. Од 2008. свет живи у стању готово перманентне кризе која се санира незабележеним штампањем новца највећих светских економија. Сведоци смо сулудог феномена – привредна активност бележи највећи пад у последњих сто година, док берзе бележе велики раст. Не морате бити марксиста па да уочите да живимо у ненормалном времену и да је реч о структурној кризи капитализма, једној од оних које у правилу доводе до тешких политичких ломова или још горе, до ратова.

Српска изрека каже: Неком рат, неком брат. Свакако има оних који су се боље снашли од осталих у доба корона кризе. Како су се одређене државе снашле у пандемији? Ко је имао највише материјалне користи од онога што нас је снашло?

Како и колико ће криза погодити неку земљу зависи пре свега од њене привредне структуре. Што је структура економије једноставнија, што је мање зависна од светског тржишта и глобалне тражње, што се мање ослања на приходе од туризма и повезаних услуга, она је овом кризом мање погођена.

Фото: CNN

Колико ефикасно ће се држава борити са кризом зависи пре свега од снаге њене економије и њеног капацитета да се задужује и да се ослања на сопствену штампарију новца. Ово су датости и ту „сналажљивост“ не помаже превише. Све државе данас раде исто – троше новац на терет будућности како би спречиле привредни и социјални колапс. Разлика је само у томе што неке то раде задужујући се у својој валути, а оне друге, несретне, у туђој.

Из ове кризе су највише профитирале технолошке компаније и њихови власници, као и финансијски сектор. Технолошке компаније су капитализовале своју специфичну позицију и профитирале од великог „пресељења“ трговине и укупне пословне активности на интернет и у виртуелну сферу. Финансијски сектор је профитирао јер је успео да сакрије своју кризу, а успео је чак и да заради на новцу који су централне банке штампале. Некоме се може учинити и да се арбитрарне активности централних банака, које никоме не полажу рачуне, некада граниче и са криминалом.

У Србији се, са највиших места, често може чути да смо имали и имамо сјајан „менаџмент“ кризе? Како Ви, као својеврсни „економски реалиста“, оцењујете ове похвале на сопствени рачун? Колико се Србија задужила у последњих неколико година? Да ли можемо да поднесемо спољни дуг?

У карактеру је сваке власти да буде задовољна собом. Ова власт међутим није као друге – она је усхићена собом и то усхићење је одавно прешло све границе не само доброг, него и лошег укуса. Ова моја констатација је врло, врло уздржана. Али… Ако се изузме период санкција деведесетих година прошлог века, ниједна српска власт се никада у мирнодопском периоду није суочавала са оваквом кризом – економском и здравственом истовремено. То се не сме ни заборавити нити потценити и отуда свака критика власти мора имати мере.

Домаће власти су, у границама могућности а можда и преко њих, правовремено реаговале на кризу. Највећи број мера је једноставно конципиран и ефикасно спроведен. То је помогло да се, бар за сада, сачувају радна места и одржи економска активност.

Слабост мера је њихова неселективност, мада се и то може разумети. Комплексније конципиране мере би вероватно компликовале и успориле њихово спровођење. Али, ако за претходно има оправдања, за пакет помоћи од 100 евра сваком пунолетном грађанину, оправдања нема. Иза тако бесмисленог арчења новца свакако нису стајали ни економски ни социјални мотиви. Било би опасно да се овај вид политичко-пропагандне помоћи понови.

Александар Вучић (Фото А.Васиљевић)

Од 2017. закључно са трећим кварталом прошле године, последњим за који имамо податке, спољни дуг (дуг привреде и државе странцима) повећан је за преко пет милијарди евра. То је огроман пораст, тим пре што је то период и великог прилива страних инвестиција које би по логици ствари требало да успоре раст спољног дуга.

Оно што мене брине и што ће се осветити, јесте управо убрзано ино задуживање и бесмислено истрајавање на одржавању нереалног курса динара које траје већ годинама. Бојим се и упозоравам да је реч о опасној политици која у правилу завршава у тешкој дужничкој кризи. А када већ упозоравам, да кажем и да је раст ино дугова привреде исто тако опасан по финансијску стабилност система колико и раст дугова државе.

Како оцењујете српску привредну политику? Колико је утемељена прича о економском расту и привредном буму?

Власт је успела значајно да подигне запосленост довођењем страних инвеститора, као и да делимично санира разорне последице економске политике које су водиле претходне власти. Нажалост, ослањање на стране инвестиције не доводи до великог привредног раста и то је у економији добро познато. Србија нема економску политику, игнорише сва корисна светска искуства и о њима не жели ни да дебатује. Али то није само кривица власти. Озбиљан разговор не желе ни економисти. Изузев фраза о врлинама тржишта, о амбијенту и владавини права, они немају шта да понуде.

Фото: Нова С

У Србији нема привредног бума нити га може бити у економији чија је просечна стопа раста од 2009. до данас мања од два процента годишње. Од 2013. до 2019. раст је тек око 2,4 процента. Мерено БДП-ом по становнику, Србија је на дну Европе и иза ње су само Молдавија, Украјина, Албанија, БиХ и С. Македонија. Ако би БДП по становнику сваке године растао за један и по проценат брже од суседа, а то је оптимистичан сценарио, Србија би могла стићи Бугарску за око 13 година, Румунију за око 32, а Хрватску за пола века. Ове тужне чињенице свакако нису кривица само актуелних власти. Српско заостајање има дугу и несретну генезу, али је кривица ове власти што озбиљну дебату о економској политици замењује гротескном самохвалом и што грађане третира као малоумне.

Неки скептици тврде да је Србија економски поробљена држава, која је продала и своју последњу – Комерцијалну банку. Колико смо економски поробљени и да ли је било мудро продавати Комерцијалну банку?

Србија је економска колонија и то није ни левичарска ни суверенистичка флоскула, већ чињеница. Готово сви кључни економски сегменти су у страном власништву и тај тренд колонизације се наставља. Наравно, са економским потчињавањем иде и политичко. Запањујуће је да ни властима, ни највећем делу опозиције, ни најутицајнијим или бар најгласнијим деловима интелектуалне елите, ова суморна чињеница не смета.

Фото: Н. Марјановић/Политика

Када је о банкарском систему реч, не знам ни за један истински успешан модел који је реализован у финансијском амбијенту у коме је банкарски сектор био у страним рукама. У том контексту, и продаја Комерцијалне банке је један у низу чинова економског самоубиства – на рате. Истини за вољу, Комерцијална банка је припремана за продају још за време мандата претходних власти.

Опет скептици: тврде да се Телеком, као компанија у већинском власништву државе, недомаћински понаша и да се новац троши непрозирно (продавци језичке магле би рекли „нетранспарентно“ ). С друге стране, Ви сте били противник продаје Телекома и ЕПС-а. Шта нам је чинити?

Свако ко се залаже за приватизацију великих јавних предузећа, залаже се за њихову продају странцима. Највећи заговорници продаје јавних предузећа су само боље или лошије маскирани лобисти страних интереса. По њима је само приватно предузеће, поготово ако је у западним рукама, добро предузеће. Овај став потпуно игнорише чињеницу да диљем света имате успешна државна предузећа. И још важније, државе у правилу задржавају бар део контроле када приватизују јавне монополе. Да не заборавим – и концепт приватног и јавног партнерства који се данас промовише је доказано лош модел.

Није спорно да се јавна предузећа злоупотребљавају и третирају као партијска, а често и као лична имовина. Многи верују – ја се овде правим невешт – да су ова предузећа легла бруталне корупције. Али заговорницима продаје јавних предузећа корупција служи само као угодан изговор. Да је другачије, критичари би захтевали да се јавна предузећа професионализују, а не да се продају. Професионализација јавних предузећа је једини прави пут.

И коначно, ако би сутра Србија продала преостала јавна предузећа, њима би се боље управљало него што се данас управља, али грађани од тога не би имали ништа. Профит се не би преливао у џепове домаћих јунака, али би се одливао у иностранство и све ефекте бољег управљања би присвојили странци. Странци би пре подизали цене него квалитет услуга. Страни власници неће трошити новац и умањивати свој профит како би усрећили грађане Србије. Они то не раде ни у својим земљама када су монополисти или квазимонополисти.

Живите у Великој Британији после Брегзита. Због чега је дошло до Брегзита и каква је будућност узајамних односа Лондона и Брисела?

По мом уверењу, Брегзит је био погрешна одлука. Велики број осиромашених грађана је у гневу гласао против лошег живота, а локални демагози су им понудили ЕУ као кривца. Када УК напусти ЕУ и врати тобоже изгубљени суверенитет, потећи ће мед и млеко. Данас се од владиних званичника може чути да ће се користи од Брегзита видети, али у далекој будућности. Бојим се да многи који су гласали за Брегзит неће дочекати ту сретну будућност, а да ће у садашњости управо они бити његове највеће жртве.

Прослава Брегзита (Фото: Metro News)

Будући односи са ЕУ, а то се већ сада види, биће компликовани и често напети. ЕУ стрепи да ће УК покушати да постане нека врста офшор зоне која ће пореском политиком, обарањем стандарда социјалне заштите и заштите потрошача покушати да привуче стране инвеститоре. Наравно, ЕУ ровита каква је, нема никакав интерес да помогне да Брегзит буде успешан. Напротив.

Шта се у Енглеској променило од оног времена када сте отишли до данас? Како се живи, шта друштво очекује, колике су социјалне разлике? Коме припада Енглеска – себи или олигархији?

Иако то није баш „научно“, државе делим у две групе – оне које добро симулирају демократију и оне које то лоше раде. Уједињено Краљевство свакако припада првој групи држава. Све институције су ту, делују импресивно, имају пријатну патину, али супстанце је све мање. Мој је утисак да је у последњих тридесет година дошло до стерилизације јавног дискурса, а тиме и до стерилизације демократије у УК. То су можда и најважније промене коју видим од како живим у Лондону.

Квалитет политичке елите је значајно опао. У правилу је реч о људима без чврстих политичких уверења којих се за неку годину нико неће сећати. За велики број њих политика је само пролазна станица до каквог уносног ухлебљења. Чињеница да политичар профила Бориса Џонсона може да буде премијер Уједињеног Краљевства можда најбоље говори о промени коју је земља доживела.

Статуа Винстона Черчила испред Парламента у Лондону (Фото: Лук Мекгрегор/Ројтерс)

У парламенту су две партије које се гурају око центра и чије се политике не разликују битно. Верујем да би се велики број лабуриста подједнако добро осећао и међу конзервативцима. Покушај да лабуристи под Корбином постану права, лева алтернатива, брутално је сасечен. За мене је то најинтересантнији догађај овдашњег политичког живота. Естаблишмент и дубока држава су веома ефикасни па и сурови, када се осете угроженим.

Државе у правилу припадају оваквој или онаквој олигархији. То по себи није проблем, све док олигархија колико-толико води рачуна и о онима испод себе. Локална олигархија о томе води све мање рачуна и социјалне разлике у УК су веће него у другим европским државама. Оваква политика, за сада без побуне, олакшана је менталитетом грађана. Англосаксонци су издржљив свет који се ретко жали на живот и који традиционално поштује хијерархију, чак и онда када се некоме са стране то може учинити бесмисленим.

Са блога економисте Небојше Катића преносимо интервју који је дао у марту 2021. а који није објављен

Опрема: Стање ствари

(Блог Небојше Катића, 9. 4. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , , ,

1 reply

  1. Колика је предност и задовољство када имеш времена за читање оваквог штива.

Оставите коментар