Свештеник Живко Илић: Епископ Атанасије Јевтић пресели се али Србе не напуштајући

Поводом 40 дана од уснућа у Господу умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића)

Свештеник Живко Илић и епископ Атанасије Јевтић (Фото: Лична архива)

[…] Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега
(Мт.  25, 21)

Владику Атанасија (Јевтића), некадашњег неуморног Архипастира захумско-херцеговачког и приморског, духовног оца и врлог учитеља, из овог свијета, који је још од младости љубио цијелим својим бићем, Господ је одазвао у Царство Небеско 19. фебруара/4. марта 2021. године, лицем на празник Светих Апостола Архипа, Филимона и Апфија. Брзином небеске муње ова вијест прође Васељеном и нађе пута до сваког срца и душе Србинове, никог не остављајући равнодушним, баш онако какав је био и сâм Владика.

Драги читаоци, пишем вам не слиједећи слијепо некакве техничке пропозиције, већ по осјећају, односно потреби садашњег тренутка. Свестрану и вишеслојну Владичину личност немогуће је смјестити у један текст, колико год он био опширан. Сходно томе, дотаћи ћу се само неких црта из Владичиног импресивног животописа и служења Богу Живом и Истинитом, како је Владика Атанасије[1] волио да каже и напише, цртâ које су мени остале упечатљиве. Сасвим сигурно, Владика ће да остане упамћен по ријеткој харизми своје личности и дубини богословско-философске мисли, те посједовању несвакидашњег дара за поимање тајне живота у Господу Исусу Христу. Они, који су прошли кроз Владичину тврдошку радионицу, могли су више да науче у његовој близини, неголи на било којем домаћем или свјетском Универзитету. Такође, Владика ће да остане упамћен по својој скромности којом је живио и служио свом и нашем Господу и ближњима, пошавши од скуфије, мантија, обуће, оловке, па до митре, одежди, Крста и панагије. Наиме, гледао сам га кад студентима нашег факултета у Београду, а који су родом с Косова и Метохије, даје посљедње новце. Савршено је знао да је у правом смислу ријечи наше било и остаће једино оно што смо дали другом, док ће оно што мислимо да је „наше“ у ствари појести мољац и проглодати рђа. Около скроман, а унутра: душа, срце, ум – ризница богословља. Владичино српско гостопримство тек је посебна прича: у манастирској трпезарији у Тврдошу ручали су и сити, а не само гладни. По мишљењу потписника ових редака, одлика по којој ће Владика да остане упамћен у највећој мјери, јесте његова благословена непосредност и једноставност у комуникацији с људима. Ова веома изражена карактерна црта његове врлинске личности требало би да краси сваког не само учитеља, већ и ученика науке о Богу. Уосталом ова особина требало би да буде особеност и сваког човјека уопште.

Епископ Атанасије Јевтић (1938–2021). Фото: Сајт СПЦ

Личне особине које су га красиле јесу: отвореност, проницљивост погледа, бистрина ума, јасноћа у изражавању, брзина мисли и вјештина промишљања, енциклопедијско знање како богословља, тако и свјетовних наука. Свјесно није упражњавао манире бечке школе, па је остављао утисак да је њен несвршени ђак. У свом монашко-учитељско-архијерејском служењу више је стављао акценат на српску доброту – претечу бонтона, простоту, правичност, незлобивост, искреност, поштење, честитост. Сваки сусрет с Владиком био је неописива радост; сваки његов покрет – догађај испуњен љубављу према ближњем, али не љубављу декларативном, већ непатвореном, дјелатном; свака његова изговорена ријеч – проповијед; свако слово – духовни буквар. Разговор с њим био је духовна гозба. И поред ерудиције, која је била резултат умножења таланата, посједовао је стрпљење да саслуша саговорника, јер је био сопственик знања које не надима. Често је говорио: „Човјек је пажња.“ Сматрао је да проблеми у међуљудским односима у већој мјери долазе због изостанка разговора, него због свађе. Имао је велико разумијевање за свакога. Као што иза марљиве медоносне пчеле остају њени љековити плодови, тако су и иза Владике остали томови његових дјела и чланака у теолошким, али и грађанским зборницима и часописима. Од свега што је Владика написао и оставио нам у аманет, најзначајније дјело је његова петотомна патролошка руковет. И његови преводи са старогрчког и јеврејског језика нису остали незапажени. У комплетној српској богословској литератури и у богословској мисли на српском језику је аутор који је цитиран у највећој мјери. Такође, као страни аутор, интензивно је навођен у студијама и часописима, у којима су објављивани Владичини текстови, на свим свјетским језицима. Његов теолошки опус сврстава га међу водеће теологе данашњице. Све ове чињенице препоручиле су га за избор у звање professor emeritus Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Тако је у српском православном духовенству постао први и (за сад) једини заслужни тј. доживотни професор. Владичине књиге из свих богословских дисциплина најоригиналнији су спој оног што су написали Свети Владика Николај Охридски и Жички и Преподобни Јустин Ћелијски, на чијем огњишту је новопрестављени духовно стасавао. На њиховом кладенцу напајао се, а заузврат, заједно са саборским Оцима, постарао се да наша два великана буду увршћени у диптих. И у деветој деценији свог животног вијека, Владика чијег Патрона и старијег имењака називамо Великим, и поред своје двадесеттрогодишње болести, неуморно је доприносио. Сваки откуцај његовог богољубивог и родољубивог срца био је за вољену мајку Цркву и драго му Отечество. Његови ученици и студенти из Београда и некадашњег Србиња, гдје је био први ректор – декан, дјеца коју је Христу узводио, то најбоље знају и памте.

Атанасије (Јевтић) и Ава Јустин (Поповић)

Овдје је неопходно нагласити велики допринос Владике на свим пољима црквеног живота. Широка је лепеза његовог служења. Значајна Владичина улога је у обнављању литургијског живота у православних Срба у XX/XXI вијеку, као и његов рад на повратку Светим Оцима и учитељима Цркве. Од нарочите важности за цјелокупну српску јавност је Владичин труд за наш напаћени народ на Косову и Метохији. Владика је принио велику жртву у бољем упознавању цјелокупне српске и свјетске јавности с библијским страдањем православних Срба у Јасеновцу, Јадовну, глинској цркви, Пребиловцима, као и упознавању о размјерама злочинâ које су починили непријатељи Крста с три прста. Ова чињеница допринијела је томе да поред Јеврејâ и православни Срби заузму своје мјесто највећих страдалника у историји рода људског. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је на трон Епископâ банатских 1991, гдје остаје једну годину. Из овог периода потребно је споменути Владичин допринос превазилажењу тзв. америчког раскола. Посебно значајан је Атанасијев долазак на трон Епископâ захумско-херцеговачких, у освит Одбрамбено-отаџбинског рата 1992. године. Владичино залагање најприје за назидавање живе Цркве, затим за изградњу нових и обнову старих храмова и манастира у светосавској и световасилијевској Херцеговини, остаће златним словима уклесани на сивом херцеговачком камену. Његова улога, у којој је великим старозавјетним Светим Пророцима подобан, личи на глас вапијућег у пустињи. У ово вријеме страдања за Крст Часни и слободу златну улога се састојала понајвише у томе што је српску сирочад, која су у вихору рата остала без очева – хранитељâ и бранитељâ храбрио, ожалошћене мајке тјешио, борце на првим линијама одбране бодрио, снажећи им вјеру, поспјешујући морал, уливајући наду у боље сутра. Особито је запамћен најприје по изналажењу начина да, од Грка – наше јужне браће издејствује помоћ како у прехрамбеним намирницама, тако и у новцу и побрине се да све буде подијељено најпотребитијима. С радоснима се њиховој срећи радовао, чак понекад и више од њих; са ожалошћенима је жалостио, ронећи сузе кад би ожалошћенима снаге понестало.

Кад би се неко од моћникâ било којег формата обрушио на слободу онеправдованих по било којем основу, према таквима би неустрашиви Владика пројављивао карађорђевску храброст и правдољубивост, стављајући до знања силнима да њихове жртве нису без заштите, а у исто вријеме постављајући насилнике на њихово мјесто. Ово све радио је не у намјери да угрози интегритет личности насилникâ, иако су сурови, већ искључиво с циљем да заштити права обесправљених, а безобзирни људи својим нечовјечним поступцима обезличују сами себе. Сматрао је да су и они, иако бахати, живе Иконе Божије, не презирући грешника већ гријех који је учинио. Е, пред таквим духовним витезом узмицали су и они који су мислили да су најмоћнији или којима је неко рекао да су највећи. Другачије речено, ненадмашна је његова улога у унапређењу духовног живота у Херцеговини у којој је заорао дубоку бразду и поставио високе стандарде. Владичину жртву за свој род – народ Војводства Светог Саве – Херцеговине никад није заборавио нити ће. Ово најбоље илуструје чињеница да су се, на дан његовог погреба, на Задушнице 21. фебруара/6. марта 2021. ријеке вјерујућих из цијеле Херцеговине и из свих крајева гдје православни Срби данас живе, слиле у Требиње, са истинском жељом да духовног горостаса испрате на починак у његов духовни перивој – великогоспојинску Светињу из IV вијека – манастир Тврдош. Поред Владичине браће и саслужитеља Архијереја, у поворци је запажен велики број свештеника, свештеномонаха, ђакона, монаха, монахиња и мноштво вјерних. Тог дана сви путеви водили су у Херцеговину, а и гдје би другдје.

Манастир Тврдош (Фото: Глас Српске)

Манастир Тврдош био је Владичина духовна база из које је са усхићењем полазио у нова прегалаштва и гдје би се с радошћу дјетета враћао, настављајући их. Дању би свједочио, а ноћу се молио и радио. „Крао је од свог сна“ не би ли нешто више написао! Ако Бог да, молитвама Светог Василија Острошког, параклис Васкрсења Христовог, у којем су похрањени земни остаци блаженоупокојеног нашег духовног оца и учитеља, постаће мјесто новог ходочашћа. Ово је најмање што сваки православни Србин може да учини за своју душу, а у знак благодарности нашем Господу, Пресветој Богородици, тврдошкој покровитељки и уздарје Владици. Једино у чему је Владика био површан јесте однос према свом тјелесном здрављу, које је у великој мјери запоставио да би свом роду допринио што више може.

Нама, посленицима на њиви Господњој преостаје да не жалостимо као они који немају наде, а што сигурно не би наишло ни на Владичино одобравање. Угледајући се на Њега, у истој мјери у којој је и он подражавао Преподобном Јустину Ћелијском, ми свакʼ према својим даровима, имамо Свету дужност да продужимо гдје он стаде и будемо достојни настављачи његовог дјела и имена. Свакако ће то да буде тешко, али не и недостижно; биће напорно, али и благословено. Само овакав однос према животу Владика би поздравио и благословио, а ми једино овако можемо да му се одужимо. Будући пред Господом понизни, пред људима би требало да смо уздигнута чела што бијасмо Владичини ученици. Замолио бих да ми буде опроштено уколико шта, а све због мноштва Владичиних дјела, нехотично изоставих. Због свега наведеног некʼ Господ овом дјетету у одијелу човјека подари рајско насеље! Проста му душа, лака Света земља српска. Владици Атанасију Новом Великом вјечан спомен и Царство Небеско, а његовим настављачима утјеха, благослов и лијепа молитвена успомена на њега. Богу хвала што га имадосмо!

презвитер др Живко Илић 


[1] Ἀϑανασία (= бесмртност).


Прочитајте још



Categories: Српско православно стање

Tags: , , ,

Оставите коментар