Јован Б. Душанић: Како је Волстрит купио Владу САД

У наредних неколико седмица објављујемо најинтересантније изводе из књиге проф. др Јована Душанића „Економско трокњижје, књига прва: Економија постмодерне и неолиберализам“

Претварање новца у власт и власти у новац две су главне гране економије Вашингтона. У таквој економији главну улогу играју крупне корпорације и политичари

Политичка опасност брзог раста неједнакости крије се у томе што при концентрацији доходака и богатства у уском кругу људи, грађани су све више уверени да постоји договор између политичке и пословне (бизнис) елите у земљи, да је власт корумпирана и да политичка елита ништа не предузима да ограничи похлепу богатих, него одлуке доноси у интересу најбогатијег уског слоја становништва, а на штету велике масе обичних грађана. Због тога они постају све више свесни да се демократија свела на узалудно гласање без правог избора, те да се треба борити против једнопартијске владавине бизнис странке, како то каже Ноам Чомски.

Вудро Вилсон, 28. председник САД, је пре више од једног столећа (The New Freedom, New York: Doubleday, 1913) упозоравао да „уколико се у САД нађу људи, који су довољно богати да купе владу, они ће то и учинити.“ Данас то давно упозорење постаје нарочито актуелно.

И демонстрације у САД (Occupy Wall Street) добрим делом су уперене против америчке власти и политичара који су корумпирани од стране богатих и моћних, пре свих, од великих финансијских фирми. Када се говори о крупним финансијским фирмама, онда се, пре свега, мисли на оне које су симболи секјуритизације кредита (финансијска иновација којом су својеврсном алхемијом брабоњци претварани у бисере), која је довела до слома тржишта стамбених кредита у САД, што је надаље био окидач за светску економску кризу 2008. године.

Велике финансијске фирме преживеле су кризу 2008. године јер им је влада САД дала инфузију од више хиљада милијарди долара. Тако је, само после годину и нешто дана од кризе из 2008. године, Goldman Sachs већ почетком 2010. остварио рекордан профит за сву своју историју (основан 1869. године) и менаџерима исплатио огромне бонусе. У чему је тајна жилавости крупних финансијских фирми?

После банкротства банке Lehman Brothers (јесен 2008) тадашњи министар финансија у влади Џорџа Буша Хенри Полсон, гувернер Централне банке Бен Бернанке и први човек Федералне резервне банке Њујорка Тимоти Гајтнер упозорили су да САД прети економска катастрофа ако се крупним финансијским фирмама не пружи финансијска помоћ од 700 милијарди долара. С тим су се одмах сагласили тадашњи председник Џорџ Буш и тек изабрани (још не ступивши на дужност) нови председник Барак Обама, а после тога и Конгрес.

Јован Б. Душанић (Фото: Лична архива)

Конкретан план (такозвани Полсонов план) помоћи крупним финансијским фирмама (ко ће добити средства, у ком износу и под којим условима) направили су Хенри Полсон и Тимоти Гајтнер. Касније ће се сазнати да им је главни консултант био Лојд Бланкфајн – први човек банке Goldman Sachs. За санацију посрнулих банака одмах је великодушно одобрено 700 милијарди долара кроз Програм откупа токсичних актива, тј. TARP (Troublend  Asset Relief Program).

Хенри Полсон је пре доласка на место министра финансија био на челу банке Goldman Sachs (1999–2006), а Тимоти Гајтнер је на место првог човека Федералне резервне банке Њујорка дошао захваљујући Роберту Рубину, који је био министар финансија у администрацији Била Клинтона (1995-1999), где му је Гајтнер био заменик. Рубин је раније, седамдесетих година прошлог века, био на челу банке Goldman Sachs. Полсон ће за свог главног оперативца за реализацију TARP програма поставити Нила Кашкарија, високо позиционираног функционера из Goldman Sachs.

Због тога не треба да нас чуди што је управо Goldman Sachs добио највећи део средстава. Захваљујући и тој чињеници Goldman Sachs ће бити у могућности да средином јула 2009. године објави да је у претходном тромесечју остварио рекордни квартални профит, а непуну годину дана пре тога био је на ивици банкротства.

Шта је администрација Барака Обаме предузела после свега што се десило у вези са економском кризом? Ниједно службено лице у земљи није окривљено за злоупотребе положаја којима су омогућене велике финансијске махинације, нити су челни људи великих финансијских фирми позвани на одговорност за очигледне злоупотребе на финансијском тржишту. Администрација Барака Обаме није ни покушала да врати огромне бонусе који су менаџерима финансијских фирми исплаћени за период када су се они свесно бавили махинацијама, улазећи у огромне ризике.

Штавише, нова америчка администрација (демократе) Обаме продужила је исту економску политику свога претходника (републиканца) Буша и већ у фебруару 2009. године почиње са реализацијом плана Гајтнер-Самерс.  Банке су у својим портфељима имале значајне износе токсичних CDO који су били прилично безвредни. Нормално би било да банке то отпишу али би то изазвало банкрот многих банака пошто би губици по CDO били већи од вредности њихове имовине. Планом Гајтнер-Самерс обезбеђена су значајна средства са циљем да се омогући банкама да се ослободе ових лоших портфеља. Овим средствима стимулисани су хеџ и пензиони фондови да створе симулирано тржиште које ће довести до симулиране (знатно веће) цене токсичних CDO. То ће омогућити банкама да се ослободе безвредних актива по ценама које их спашавају банкрота.

Банке оснивају хеџ фондове обезбеђујући им почетна средства која, сагласно плану Гајтнер-Самерс, увећавају за приближно толики износ који добијају из државног трезора и неколико пута већи износ средстава који позајмљују од Централне банке. Са тим средствима откупљују токсичне CDO од банке по (симулисаним) ценама које спашавају банке. Банке се тако ослобађају токсичне имовине и њихови губици се пребацују на терет пореских обвезника.

Лоренс Самерс

Лоренс Самерс (Извор: Википедија)

Подсећам да је Лоренс Самерс један од најутицајнијих америчких економиста. Родио се породици (јеврејских потомака имиграната из Пољске и Румуније) економиста – мајке Аните (рођене Ероу) и оца Роберта Самерса (који је своје презиме Самјуелсон променио у Самерс). Рођена браћа његових родитеља – К. Ероу и П. Самјуелсон – су добитници Нобелове награде за економију. Докторирао је на Универзитету Харвард, где је постао и најмлађи професор (28 година), а у периоду 2001-2006. био је и његов председник. То место морао је да напусти због контроверзног говора из 2005. године (и оштрих реакција феминисткиња) у коме је тврдио да мушкарци и жене имају различите когнитивне способности. Био је министар финансија (1999-2001) у влади Б. Клинтона (поништио GSA закон – Glass Steagall Act – из 1933. године) и главни економиста Светске банке. Велики је поборник глобализације и финансијске дерегулације, члан Билдербершког клуба, штићеник Дејвида Рокфелера и миљеник Волстрита. Чарлс Фергусон (у књизи: Predator Nation: Corporate Criminals, Political Corruption, and the Hijacking of America, 2012) пише да је Лоренс Самерс „имао значајну улогу у доношењу најкатастрофалнијих економских решења у последњих 50 година“.

Новоизабрани председник САД, Обама је за гувернера централне банке поново поставио Бернанкеа, а за министра финансија Гајтнера, (кога је на месту првог човека Федералне резервне банке Њујорка наследио Вилијем Дадли, који је пре тога био главни економиста и извршни директор у банци Goldman Sachs). За свога главног економског саветника узео је Лоренса Самерса кога је поставио на чело Националног економског савета. За руководиоца свога кабинета Обама је поставио Емануела Рема, руководиоца у фирми Fredie Mac, а Гајтнер је за свога шефа кабинета поставио Марка Патерсона, бившег лобисту банке Goldman Sachs. Заменик саветника за националну безбедност постаје Том Донилон, главни лобиста Фани Меј. За помоћника министра иностраних послова по економским питањима постављен је Роберт Хормац, бивши вице-предсеник банке Goldman Sachs, а топ менаџер банке Goldman Sachs Гери Генслер постаје први човек Комисије за берзанску трговину. Пре тога, бивши лобиста банке Goldman Sachs Џошуа Болтен био је шеф кабинета председника Џ. Буша Млађег.

Међутим, у исто време имамо и прелазак високопостављених државних службеника на високоплаћена места у бизнису. Та пракса траје деценијама. Чарлс Х. Фергусон (Charls H. Ferguson: Predator Nation: Corporate Criminals, Political Corruption, and the Hijacking of America) пише да је и Клинтонова администрација демонстрирала потпуну беспомоћност пред праксом да крупне компаније ангажују бивше државне службенике. „Роберт Рубин је дошао у администрацију Клинтона из банке Goldman Sachs, а 1999. године је са места министра финансија отишао за вице-председника корпорације Citigroup, чији су послови по преузимању других компанија били легализовани законима, на чијем доношењу се ангажовао Рубин. Лора Тајсон, која је била на челу Националног економског савета убрзо после одласка из администрације председника заузима место у савету директора Morgan Stanley. Том Донилон, који је руководио администрацијом Министарства иностраних послова, после државне службе постаје главним лобистом Fannie Mae. Први човек административно-буџетског комитета Френклин Рејнс одлази на чело Fannie Mae и активно учествује у махинацијама при подношењу званичних обрачуна. Водећи аналитичари Мајкл Фроман и Девид Липтон су прешли у Citigroup. Лари Самерс, последњи министар финансија за време Клинтона, постаје председник Харварда и пружа консултантске услуге великом хеџ фонду Taconic Capital, а када је био присиљен да напусти Харвард, прелази у такође велики хеџ фонд  D. E. Shaw.“

И тако се деценијама наставља стално кружење људи из волстритовских кабинета у кабинете државне администрације и обратно, а лица која су, у великој мери, одговорна за кризу не само да не одговарају за то, него остају на високим положајима (често и напредују), те настављају да раде по старом систему. Како пише Џефри Сакс (The Price of Civilization) „Претварање новца у власт и власти у новац две су главне гране економије Вашингтона. У таквој економији главну улогу играју крупне корпорације и политичари. Корпорације финансирају политичке кампање, а затим лобирају дерегулацију свога пословања и добијања послова за обављање важних државних функција. Политичари извлаче новац из корпорација пружајући им за то политичке услуге“.

Бронзана скулптура Артура ди Модике, позната као Улични бик или Пуњени бик, постављена у центру Волстрита 1989. (Извор: Печат)

Група лобиста са Волстрита се убраја у најактивније и најагресивније, али и финансијски најиздашније спонзоре како демократа, тако и републиканаца. Они годишње издвајају стотине милиона долара само за сенаторе и конгресмене,  поготово за оне који предлажу законе и чланови су економских и финансијских комитета. Бивши главни економиста ММФ-а Сајмон Џонсон (S. Johnson, The Quiet Coup, Antlantic Home) тврди да финансијски сектор сада контролише владу САД у мери која је до сада била виђена само у неразвијеним земљама. Постаје све очигледније да САД последњих деценија све мање функционишу као држава, а све више као корпорација. То је додатно подстакнуто и  одлуком  Врховног суда САД (5 гласова за и 4 против) да одбаци Тилманов закон из 1907. године који је 26. председник САД, Теодор Рузвелт донео како би  спречио компаније да новцем могу да купују политички утицај.

Због тога не чуди да за огромне махинације на финансијским тржиштима до сада ниједној великој финансијској компанији није суђено, већ да су малобројне од њих са властима постизале нагодбе и плаћале казне као правно лице, а његови менаџери нису кажњени, упркос старом правилу да кривична дела не врше банке, него банкари. Очигледно да се сматра да су велике финансијске компаније сувише велике да би биле озбиљније кажњене, а њихови менаџери свесно иду у веома ризичне послове и у случају успеха добијају астрономске новчане награде, а уколико на тим пословима остваре велике губитке, одлазе са тих положаја, уз  велику новчану надокнаду у виду такозваног златног падобрана и никоме не одговарају. Први човек пропале (2008) банке Lehman Brothers, Ричард Фулд власник је нове консултантске куће (Matrix Advisors) и има кључну улогу у два велика инвестициона фонда (Pimco и Blackstone) који су лансирале два нова финансијска производе – Side Astruse Alt-A или скраћено low-doc. Опет се ради о стамбеним кредитима који се одобравају несолвентним клијентима. И као да ништа нисмо научили из недавне прошлости, поново се врши секјуритизација тих стамбених кредита и на финансијском тржишту ствара се нови опасни балон.

*  *  *

 Поред проблема великих неједнакости у примањима (доходовна неједнакост), наша пажња треба да буде усмерена и на проблем све веће концентрације богатства у рукама веома уског круга људи (имовинска неједнакост).

У првом издању књиге Економија постмодерне (2014) објавио сам како, према извештају међународне организације Оxфам (Oxford Committee for Famine Relief) из јануара 2014. године, 85 најбогатијих људи на свету поседује богатства једнако оном којим располаже 3,6 милијарди најсиромашнијих људи – више од половине светског становништва. Две године после када је узашло друго издање ове књиге према новом извештају Оxфам-а (јануар 2016) ситуација је погоршане – сада 62 најбогатијих на свету поседује богатства једнако оном које има 3,7 милијарди најсиромашнијих људи. У време када излази треће издање књиге Економија постмодерне у новом годишњем извештају Оxфам-а, који је објављен уочи почетка Светског економског форума у Давосу (јануар 2019) и који преносу Гардијан, наведен је податак да је у 2017. години 43 најбогатијих милијардера располагало богатством колико сиромашна половина света. Док се богатство светских милијардера повећало за годину дана за 12%, у исто време 3,8 милијарди људи сиромашније половине света додатно је осиромашило за 11%.

Проблем концентрације богатства до сада је био ван фокуса озбиљнијих разматрања, да би са појавом књиге Капитал у XXI веку (Capital in the Twenty-First Century) коју је написао Тома Пикети (Thomas Piketty) доспео у жижу интересовања и изазвао веома оштре полемике. У овој књизи од скоро 700 страница Пикети, професор Париске економске школе, користи статистичке податке које је дуже од једне деценије прикупљао и обрађивао са сарадницима Емануелом Саезом (Emmanuel Saez) са Оксфорда и Ентонијем Еткинсоном (Anthony Atkinson) са Берклија како би могао да прати концентрацију богатства на примеру великог броја (двадесетак) земаља у дугом временском периоду (три века уназад) и утврди одређене законитости.

До Пикетијеве револуције, како истиче нобеловац Пол Кругман (видети овде), већина наших сазнања о неједнакости богатства потицало је из анкета у којима се од насумично изабраних породица тражи да попуне упитник, а њихови одговори се сабирају и дају статистички портрет целине. Пикети са својим сарадницима се окренуо другом извору информација – пореској евиденцији и укрстио је пореске податке са другим изворима и тако добио информације које омогућавају да се прати концентрација богатства у дугом временском периоду – у Француској чак од XVIII века.

На бази обрађене богате базе података аутор егзактно доказује да је просечна стопа приноса на капитал од три до четири пута већа од просечне стопе привредног раста и прихода од рада (плате запослених). Пикети истиче да уколико се лидери богате три пута брже од осталих, у њиховим рукама долази до концентрације капитала, која на крају може да достигне 90% или 100% националног капитала, а то значи да средњој класи ништа не остаје и она нестаје.

Изузетак у историји капитализма представљају три срећне деценије после Другог светског рата, када је изгледало да се проблем неједнакости решава. Смањење неједнакости у том периоду био је резултат изузетних околности изазваних тешком економском кризом и Другим светским ратом, када је дошло до буквалног физичког уништавања актива и знатног смањења концентрације богатства, те пораста пореза. Од осамдесетих година XX века долази поново до заоштравања проблема неједнакости и оно је већ достигло размере које су бележене крајем двадесетих година прошлог столећа – непосредно пред избијање Велике депресије.

Пошто у укупним приходима богатих доминирају приходи од капитала, а веома мали проценат отпада на приходе од рада (док је ситуација код сиромашнијих слојева становништва супротна), Пикети закључује да исконске силе капитализма воде огромном расту неједнакости и концентрацији богатства на врху социјалне пирамиде. То значи да се тако враћамо не само назад у XIX век него идемо још даље уназад ка патримонијалном капитализму – где доминира наследно богатство у којем кључне позиције у економској, социјалној и политичкој структури друштва не заузимају талентовани појединци, него богате династије.

Пикети сматра да велика прерасподела доходака и концентрација богатства има негативне економске, социјалне и политичке последице и да у таквим околностима капитализам једноставно не може да функционише. Насупрот неолибералној догми о потреби снижавање пореза и одустајању од прогресивног опорезивања, Пикети се залаже за повећање пореза и прогресивно опорезивање – али не само текућих доходака него и акумулираног богатства. Он предлаже да се уведе додатни порез од 1% за домаћинства која имају имовину вредну од милион до пет милиона долара, 2% на имовину већу од пет милиона долара и пореска стопа би прогресивно расла, те би на имовину вреднију од милијарде долара она могла да буде и 10%.

Књига Капитал у XXI веку Томе Пикетија прво је објављена (2013) на француском, а касније (2014) и на енглеском језику и одмах је постала прави бестселер. Све похвале добила је од најпознатијих савремених економиста, као што су нобеловци Стиглиц, Солоу и Кругман. Washington Post (28.3.2014) о овој  књизи пише као о „светлој интелектуалној појави која представља тријумф економске историје над теоријским математичким моделовањем, која доминира економијом последњих неколико година“.

Истовремено, књига је изазвала и многе критике које (по правилу, уместо оспоравања наведених чињеница и изведених закључака) често иду на идеолошку дисквалификацију самог аутора. Опонентима се не свиђа ни назив књиге (асоцира на Капитал Карла Маркса), а за аутора тврде да је Марксов ученик – његова савремена инкарнација, да има негативан однос према тржишту и антипатију према богатим, и да је нови идеолог глобалног интервенционизма. Веома утицајни неолиберални Wall Street Journal истиче да је ова књига испуњена „средњовековном мржњом према чињеници да се финансијским  капиталом остварује профит“.

Штавише, оспоравање до сада владајуће основне неолибералне догме о богатству квалификује се као напад на богате и пореди са нападима на Јевреје у време Хитлера. Тако Кен Ленгоун (Ken Langone), оснивач трговинског ланца Home Depot, истиче да је исто то, мада другим речима, говорио и Хитлер у Немачкој, а познати капиталиста из Силицијумске долине, Том Перкинс (Tom J. Perkins), у Wall Street Journal-у упоређује нападе на један проценат најбогатијих са ратом који је нацистичка Немачка водила против једног процента својих Јевреја.

Нобеловац Кругман је у New York Times-у (25.04.2014) објавио колумну под симболичним називом „Паника због Пикетија“, у којој пише о ужасу који је захватио многе због чињенице да је Пикети аргументовано срушио мит о томе како су огромна богатства заслужено стечена. Кругман подсећа да је, историјски гледано, било неколико линија одбране да се озбиљно расправља о проблему огромног богаћења веома уског слоја друштва.

Прво се негирало да долази до све веће концентрације доходака и богатства, па када ови покушаји нису крунисани успехом, тврди се како је то оправдано – повећани дохоци на врху социјалне пирамиде представљају заслужену награду за пружене услуге и због тога богате не треба називати олигарсима, него ствараоцима радних места. С друге стране, ако је неко сиромашан, то је зато што није довољно добар или се није довољно трудио, односно што је лењивац.

Гребатори и лењивци

Професор Универзитета у Кембриџу, Ха Џун Чанг у  тексту „Гребатори и лењивци“ пише: „Баук кружи Европом. Овом чувеном реченицом почиње Комунистички манифест. Данас Европу поново прогони баук. Али за разлику од 1848, када су Маркс и Енгелс написали овај текст, сада није реч о комунизму већ о – бауку лењости. Прошли су дани када су више класе плашиле разјарене руље која ће им поразбијати главе и одузети имовину. Данас је њихов највећи непријатељ армија лењих гребатора, чији хедонистички животни стил – финансиран несносним порезима на богатство – паралише развој економије…

Ха Џун Чанг (Извор: Нови стандард)

Многи у еврозони верују да су за еврокризу одговорни лењи Медитеранци из Грчке и Шпаније. Они су годинама живели на рачун вредних Немаца и време проводили пијуцкајући еспресо. И све док се они не приморају да засучу рукаве, од еврозоне неће бити ништа. Проблем са овом причом јесте у томе што је она само прича… Према ОЕЦД-у, људи у Грчкој, нацији забушаната, радили су у 2011. просечно 2.023 сата, тек нешто мање од радохоличара из Јужне Кореје са 2.090 сати. У истој години, Немци су ‘рмбачили‘ 1.413 сати (30% мање од Грка), док су Холанђани званично нација највећих лењиваца на свету, са 1.379 радних сати годишње…

Ако су легенде о лењости до те мере провидне, зашто људи у њих верују? Зато што су многи током периода тржишно-либералне доминације подлегли миту о томе да сваки појединац сноси искључиву одговорност за своју судбину. То је почело са Дизнијевим филмовима које смо гледали као деца и који су нам говорили: ‘Ако верујеш у себе, све можеш да постигнеш!‘. Бомбардовани смо порукама да су појединци – и само они – заслужни за све што им се догоди у животу. Принцип компаније L’Oreal гласи: ‘Ако неко годишње зарађује милионе, то је због тога што толико вреди. А ако је неко сиромашан, то је зато што није довољно добар или се није довољно трудио‘. Будући да је политички рискантно критиковати сиромашне због њихове неспособности, напад се усмерава на лењиве гребаторе без трунке морала, да би се на крају, у име борбе против лењиваца, уништавале институције које помажу сиромашнима. Онима који од тог система неумерено профитирају, предности оваквог погледа на свет су очигледне: они свет редукују на појединце и тиме скрећу пажњу са структурних узрока сиромаштва и неједнакости“.

Када се показало да извор великих богатстава није предузетништво, него наследство, у немогућности да аргументовано оповргну Пикетија, опоненти иду на његову идеолошку дисквалификацију називајући га (нео)марксистом. Кругман пише да то не треба да чуди јер, „у недостатку аргумената, неолиберали оптужују за пристрасност црвеној идеологији све оне који доводе у питање било који аспект догме о слободном тржишту“.

На крају колумне Кругман пише да чињеница што апологети америчких олигарха не могу наћи разумне аргументе не значи да ће они у политичком смислу одустати, пошто новац још увек о много чему одлучује. Ипак, идеје, такође, имају утицај на то како говоримо о друштву и шта, на крају крајева, предузимамо, а паника због Пикетија показује да код опонената понестаје идеја.

*  *  *

Пикетијева књига је добила велики публицитет, али је непримећено остало једно, по мом мишљењу, интересантно истраживање групе младих истраживача  Швајцарског федералног технолошког института у Цириху (Џејмс Глатфелдер, Стефани Витали и Стефано Батистон). Они су себи поставили задатак да истраже међусобне везе компанија како би емпиријски утврдили да ли у светској привреди постоји малобројно али моћно супер језгро у чијим рукама је концентрисана огромна власт или светска привреда представља једну аморфну масу којом управља невидљива рука тржишта.

Овим истраживањем покушали су да изађу из идеолошке сфере и емпиријски утврде мрежу глобалне корпоративне контроле и саставе карту структуре економске моћи. Резултате истраживања објавили су (октобар 2011. године) у часопису Plos One под насловом The Network of Global Corporate Control.

У једном од интервјуа Глатфелдер истиче да му је било невероватно да се истражују сложени системи у космосу или у организацији молекула, а да у исто време не знамо како функционише наше друштво, поготово привреда. Наглашавајући да ми никада нећемо разумети наше садашње проблеме, док не изучимо модел контроле који постоји у друштву, он је са својим сарадницима покушао да се позабави овим проблемом. Неолиберална догма каже да привредним процесима управља невидљива рука тржишта и да су ови процеси резултат економских законитости. Глатфелдер наглашава да се њихова анализа заснива на реалности која је толико сложена да се морају напустити све догме, па и догма о слободном тржишту.

Да би урадили модел глобалног корпоративног система они су обрадили огромну масу података о односу власништва између највећих транснационалних компанија (ТНК)  које послују у више земаља. Из базе података Орбис за 2007. годину (која садржи 37 милиона компанија и инвеститора) они су издвојили 43.060 ТНК  и направили схему њихових акционара, те акционара акционара итд. Тако су дошли до око 600.000 чворова (власника – људи, компанија, фондација…) и преко милион веза (линкова) – власничких односа. Међутим, видели су да контрола и власт међу 600.000 власника није ни приближно равномерно распоређена.

Због тога су урадили мрежу глобалне корпоративне контроле у виду кугле (лопте) са мноштвом међусобно повезаних тачака. У неким тачкама на тој кугли спаја се много више линкова него у другим и те тачке имају много већи утицај на функционисање целог система. Анализирани су подаци о власништву за 43.060 ТНК и добила мрежа  са преко 600.000 чворова и преко 1.000.000 линкова.

Док је две трећине (64%) ТНК дистрибуирано у границама малих изолованих кластера с малим бројем чворова, остала једна трећина (36%) је лоцирано у јединствену џиновску повезану мрежу од 460.000 чворова. Да би у целости контролисао компанију, акционару није неопходно да је 100% власник њеног капитала и за то му је потребно 51% вредности капитала. Поред тога, акционар може контролисати једну компанију која има контролу над другом компанијом итд. Пратећи све ове контролне односе утврђено је да 737 водећих акционара контролише 80% вредности ТНК, а још уже језгро од само 147 акционара контролише 40% вредности ТНК. Међу њима нису само реални људи колико компаније које владају другим компанијама.

Мрежа глобалне корпоративне контроле

На крају се дошло  до једног моћног супер језгра од 20-ак ТНК, пре свега банака (углавном из САД) међу којима постоје јаке узајамне везе и у њиховим рукама је концентрисана огромна власт над светском привредом.

Аутори овог истраживања истичу да проблем велике концентрације власти над светском економијом са собом носи системски ризик за глобалну економију. Због високог степена међузависности овог моћног супер језгра који доминира у светској економији веома је рањив систем у целини – када једна компанија из овог језгра има веће проблеме они се брзо шире и на друге компаније у језгру и због њихове доминације угрожена је стабилност светске економије. Решење би било да се уведу антимонополска правила која би санкционисала велику концентрацију и стварање моћног супер језгра у чијим је рукама концентрисана огромна власт над светском привредом.

Супер језгро ТНК

Ово истраживање младих швајцарских научника је од великог значаја јер оно сада емпиријски потврђује интуитивне спознаје, многих који су се бавили и писали о овом проблему, да постоји супер језгро, које чине мали број моћних ТНК (пре свега банака из САД), које има контролу над светском економијом.

Међутим, то је веома важан али тек први корак и сада би требало покушати у истраживањима направити додатни напор и у анализу, поред међусобних власничких, укључити и кредитне односе између ТНК. У савременом свету све већи значај имају неакционарне форме контроле над компанијама, међу којима су најважније кредитне, јер често кредитори имају већу контролу над компанијама него акционари. Из анализе младих швајцарских истраживача видели смо да моћно супер језгро од 20-ак ТНК чине, пре свега, банке из САД, а оне су узајамно чврсто повезане са Америчком централном банком – њени су акционари, имају заједничке акционаре, те од ње добијају огромне суме (јефтиних или чак бескаматних) кредита којима купују акције других компанија по целом свету.

Извор: Печат

Фељтон је урађен по књизи проф. др Јована Б. Душанића ЕКОНОМСКО ТРОКЊИЖЈЕ, књига прва: Економија постмодерне и неолиберализам, издање ИП Филип Вишњић, Београд, 2020.

Опрема: Стање ствари

Шира верзија текста који је објављен у Печату 5. 3. 2021.

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар