Полемика Б. Србљановић и П. Гаге Антонијевића: Да ли је „Дара из Јасеновца“ плагијат „Дјеце Козаре“

Полемика Биљане Србљановић, с једне, и Предрага Гаге Антонијевића и Максе Ћатовића, с друге стране, о оптужбама да је филм „Дара из Јасеновца“ плагијат „Дјеце Козаре“

Предраг Гага Антонијевић и Биљана Србљановић (Фото: НоваС)

Питање да ли је Дара из Јасеновца редитеља Предрага Гаге Антонијевића заснована на плагијату или није изазвало је буру у јавности након што је драмска списатељица Биљана Србљановић на друштвеним мрежама упоредила причу из тог филма са сценаријем Арсена Диклића из 1986. године по ком Лордан Зафрановић снима „Дјецу Козаре“. Антонијевић тврди да је сценарио за „Дару из Јасеновца“ аутентичан, да је Диклићев текст видео тек кад је био при крају снимања, а да је због ранијих навода да је плагијат тужио Зафрановића за клевету.

Драмска списатељица Биљана Србљановић у свом посту на Фејсбуку изнела је паралеле између Даре из Јасеновца и сценарија за Дјецу Козаре, према којима су неки од сцена и мотиви скоро па истоветни. Диклићев сценарио по ком је Зафрановић „деценијама покушавао” да сними филм добила је, како је навела, пре два дана, након што је погледала Дару из Јасеновца.

„Сценарио ‘Дјеце Козаре’ почиње збегом жена и деце из козарског краја, где их усташе пресрећу и спроводе на железничку станицу, раздвајају и гурају у теретне вагоне за транспорт у логор Јасеновац, а да жртве и не знају где иду. Исто тако почиње и ‘Дара’. Први злочин коме Рада присуствује догоди се већ на перону. Исто се деси и Дари“, пише Биљана Србљановић.

У сценарију Арсена Диклића, указује она, главна јунакиња, девојчица Рада, остаје сама са два брата („једног у наручју кога носа“) након што им мајка страда. Исто је и у тексту сценаристикиње Наташе Дракулић у Дари.

Помиње још једну малтене истоветну сцену, која се у Дари, додуше, дешава нешто касније у филму. У Диклићевом сценарију у питању је тренутак када се жедне жене са децом затрчавају ка јединој чесми, отимајући се о сваку кап воде. Метеж усташе „смирују“ рафалима и убиствима. У Дари се отимачина и рафали дешавају због хране. Девојчици Ради се у тренутку буди нагон за самоодржањем и граби преко гомиле да напуни лонац водом за себе и брата, без обзира на сав ужас око ње. Исто као Дара, с тим што она узима чинију.

„Рада, девојчица са марамом, у Лордановом филму остаје са својим двогодишњим братом сама, јер јој овог другог одведу у децу-усташе“, пише Биљана Србљановић и наводи да се исто дешава и Дари, којој усташе одводе побратима (дечака који јој је поверила на чување жена из логора).

Фото: Дистрибутерска кућа Мегаком

И Рада и Дара када први пут виде Диану Будисављевић и сазнају за спискове и бројеве, схватају да можда има излаза из пакла…

Такође, Ради један од дечака-логораша прича како се спасао ликвидације тако што је, када су одвајали мушку и женску децу, на главу ставио женску мараму и претварао се да је девојчица… Баш тако и Дара спасава свог брата.

Србљановићева наводи и да се практично изговарају истоветне реплике у оба филма: „Ништа дијете, само ти делај свој посао“, односно „Само ти сине ради свој посао“, старина каже усташи у стравичној сцени масакра. (Истина, овај мотив појављује се и у публицистици о Јасеновцу, па и у роману „Нож“ Вука Драшковића.)

„Рада сведочи највећем и најопаснијем паклу – дечијој болници из које малена мртва тела лопатама износе и товаре на кола, и којој нико не сме прићи. Дара сведочи највећем и најопаснијем паклу – дечијој болници из које нико жив никада не излази, а сама ће касније и схватити зашто“, указује Србљановић.

Она додаје и да у оба сценарија постоје сцене у којима Лубурић и усташке психопате убијају логораше из забаве, кољу србосеком; потом прикази часне сестре, евиденције за покрштавање, жена које помажу око болнице, улоге католичке цркве у свему… Разликују се, како је навела, расплети.

Биљана Србљановић напомиње и да је „Наташа Дракулић једна изузетно талентована сценаристкиња и да, суштински, уопште није до ње, да је испунила захтеве редитеља”, те да је уверена да би “самостално написала одличан сценарио”. Покушаји да дођемо до коментара Наташе Дракулић нису, ни после више телефонских позива, уродили плодом.

Да је сценарио Даре из Јасеновца плагијат говорио је у новембру 2019. године Лордан Зафрановић, редитељ још неснимљеног филма о Јасеновцу Дјеца Козаре. Он је тада у једном телевизијском интервјуу причао о свом филму и хијенама које су му онемогућавале да за њега добије новац од Филмског центра Србије (ФЦС).

Биљана Србљановић (Фото: НоваС)

„Имам огромно искуство и у писању и у читању сценарија. А сценарио Дјеца Козаре на најхуманији начин говори о злу, али са великим одмаком и разумевањем. У питању је изузетан писац који се зове Арсен Диклић и сматрао сам да ништа боље на ту тему – тему Јасеновца нисам имао у руци. Понудио сам га на првом конкурсу Филмског центра Србије, и колега Жарко Драгојевић је сматрао да не треба уопште дискутовати о том филму, али други су били против и он је дао оставку“, причао је Зафрановић.

Драгојевић је 2018. дао оставку на место председника конкурсне комисије ФЦС која одлучује о избору домаћих дугометражних филмова с националном темом који ће добити финансијску помоћ државе. На тај потез се одлучио јер је, како је изјавио, наишао на неразумевање осталих чланова комисије за филм “Дјеца Козаре”. Тим чином Драгојевића је, како је нагласио Зафрановић, тада филм постао јаван.

„На другом конкурсу, где су нас уверавали да ћемо сигурно проћи, одједном су се појавили – ја га зовем Лејди Гага и једна списатељица која се зове Наташа – са сценаријом на исту тему. Узели су моју тему. Иста девојчица је у питању. Филм почиње исто са девојчицом, која се код мене зове Рада, а код њега Дара. И захваљујући утицају политике, и то из највећег врха, он је добио новац за филм. Колико се само година чекало на ту врсту филма, а онда је наједанпут због лове настала велика гужва око свега, око филма о Јасеновцу… Те хијене су изашле и кренуле ка државној лови“, изјавио је тада Зафрановић.

Зафрановић је тек из четвртог покушаја, и након буре у јавности, летос добио новац за Дјецу Козаре од Филмског центра Србије – 30 милиона динара.

Редитељ Даре из Јасеновца Предраг Гага Антонијевић, у одговору на овакве оптужбе, истиче да је сценарио Наташе Дракулић аутентичан, а да је редитеља Дјеце Козаре тужио, између осталог, и због оптужби за плагирање.

„Лордана Зафрановића смо у јуну прошле године тужили суду због клевета разних врста, укључујући и то. Тешка срца, није ми то био циљ, али морали смо. Вређао ме је и лично и рекао да је то плагијат. То је јако ружно, неколегијално и непрофесионално. Само говоримо о истим историјским темама. Сценарио нема никакве везе, једноставно су то исти историјски догађаји. Све је то чисто као суза“, наводи Антонијевић.

Он наводи и да није прочитао пост Биљане Србљановић, да је само чуо за те паралеле, али да је „сигуран да то нема везе једно с другим“. На питање о сцени са вагонима на почетку одговара контрапитањем: „Како да не буду вагони, када су вагонима довожени?“ Слично каже и за то што мала Дара види убиство на станици, на сцену са рафалима…

„То су све општа места многих логорских филмова. Имате свађу око хране у 10 филмова. Није то пало с неба. Нисам читао то што је Биљана писала детаљно. Могу само да кажем да је Лордан тужен, идемо на суд, где ћемо имати шансу да то расправимо, а ко год хоће нека изволи, нека погледа сценарија. То је једино што имам да кажем, друго не“, каже Антонијевић.

Лордан Зафрановић: Подударност сценарија „Даре” и „Дјеце Козаре” посао за адвокате

Корисници друштвених мрежа наводе и да је он, као председник комисије Филмског центра Србије, могао да види Диклићев сценарио.

„Ја сам тај сценарио прочитао тек пред крај снимања свог филма, када сам био у комисији. А ниједан се сценарио не пише за седам дана. Немам друга посла, него да узимам туђи сценарио. Само говоримо о истим историјским чињеницама, а нико нема монопол на историјске чињенице. То су историјски догађаји који су свима доступни. Тврдим да је наш филм апсолутно аутентично дело“, подвлачи редитељ Даре из Јасеновца.

Јелена Копривица/Матија Јовандић

(НоваС, 23. 2. 2021)

Предраг Гага Антонијевић, Макса Ћатовић: О (не)моралу професорке

Хајка дела београдске чаршије на филм Дара из Јасеновца, у недостатку других аргумената, попримила је ових дана бизаран облик након што је Биљана Србљановић монструозно и без икаквог основа оптужила Наташу Дракулић да њен сценарио није оригинално дело. Зарад заштите интегритета нашег филма и тачног информисања јавности принуђени смо да одговоримо, наводи се у писаном саопштењу које су заједнички потписали продуценти поменутог остварења Предраг Гага Антонијевић и Макса Ћатовић.

Њихово саопштење насловљено О (не)моралу једне професорке преносимо у целости:

„Професорка Биљана Србљановић је недавно на друштвеним мрежама и у свом подкасту, а што су пренели многи медији, оптужила своју бившу студенткињу Наташу Дракулић (била јој је својевремено асистент на ФДУ код професора Филипа Давида) да њен сценарио за филм Дара из Јасеновца има извесних сличности са сценариом Дјеца Козаре Арсена Диклића инсинуирајући тако да сценарио Наташе Дракулић није оригинално дело.

Наташа Дракулић (Фото: Курир)

Тај покушај блаћења филма Дара из Јасеновца и Наташе Дракулић је заснован на апсолутним неистинама пласираним у јавности било из незнања професорке Србљановић или њених других, свакако не часних намера.

Сценарио за филм Дара из Јасеновца је аутентично, оригинално и на историјским чињеницама, личностима, догађајима као и сведочењима преживелих логораша базирано дело. Ниједна прича о Јасеновцу се не може испричати а да се те историјске истине и личности не дотакну. И оне нису ничије ауторско власништво већ део колективног сећања о страдању Јасеновачких новомученика. Очигледно је да професорка Србљановић за разлику од Наташе Дракулић није хтела или није стигла да се упозна са сведочењима Ђорђа Милише, Егона Бергера, Драгоја Лукића, Драгутина Ћургуза, Миленка Вигњевца, Милана Басташића, Николе Николића и многих других. Јер да јесте не би транспорт жртава возом у Јасеновац, начин пријема у логор, убијање србосјеком, појаву Дијане Будисављевић, улоге часних сестара у католичењу српске деце, постојање и „чишћење болнице“ пред долазак инспекције, хрваћење и облачење у усташке униформе српских дечака приписала ауторству и оригиналној креацији Арсена Диклића. Поготову не чувене речи свеца СПЦ Вукашина из Клепаца „само ти сине ради свој посао“ што представља врхунац незнања или нечег далеко горег професорке ФДУ.

Што је много много је и са Биљаном Србљановић о свему овоме детаљније други пут и на другом месту.

Г. Зафрановић је већ, још прошле године у јуну, тужен због личних увреда редитеља и клевета да је сценарио филма Дара из Јасеновца плагијат сценарија Дјеца Козаре и ускоро ће имати прилику на суду да одговара за све што је на један ружан и интелектуалцу недостојан начин јавно изговорио. Нажалост, неће бити и једини.

Предраг Антонијевић (Фото: НоваС)

Придружиће му се и неке новине и појединци који су злонамерно ширили стручно мишљење професорке Србљановић. Немамо никакве сумње да ће се Дара из Јасеновца на суду одбранити од ових подлих и све више политичких напада. А и без суда Дара се већ сама одбранила несвакидашњом емотивном реакцијом вишемилионског гледалишта у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Очигледно то и највише боли неке београдске кругове који би волели да овај филм никада није ни снимљен.

Дакле, поново, не улазећи у њене мотиве прљавог напада неистинама на бившу студенткињу, питамо професорку Србљановић зашто је одбила позив сарајевске Н1 телевизије да се у емисији суочи са Наташом Дракулић? Зашто није смела да јој у лице изговори подле инсинуације које је ширила путем друштвених мрежа и да чује тачку по тачку одговор сценаристкиње “Даре”. Штета, јер да није побегла, професорка би имала, на пример, прилику да се упозна, између осталог, са сведочењем Ђорђа Милише из његове књиге штампане још 1945.г.

„Услијед сталног придоласка, у паклу Јасеновцу сакупио се големи број заточеника. О подне, сви заточеници пред казанима чекали су поредани по двоје у дугим низовима (реповима). Одједном дојурио до пред саме казане аутомобил и из њега изашао Љубо Милош. Дозвао главног кухара и упитао, колико има заточеника. Одговоривши да ће одмах извидити и јавити му број, Милош једва спомене: `Није потребно, вас је… настави свом шоферу, да му из аута преда његову `шмајсерицу`, с којом простреља неколико стотина заточеника. Сви остали разбјежани заточеници морали су се вратити и преко мртвих другова примати јадну храну. Такво је било наређење Милоша, који је све то мирно проматрао, смијао се и удаљио аутомобилом…”

Да ли и даље тврдите професорко да је Наташа Дракулић узела из Диклићевог сценарија сцену кад усташа пуцњевима „смирује“ борбу логораша око воде и то претворила у идентичну сцену, само око казана хране у Дари кад Љубо Милош из шмајсера побије логораше? Или је сцена у филму верно пренета из књиге Ђорђа Милише издате четрдесет година пре него што је Диклић написао свој сценарио? И тако вам је чињенично стање за сваку вашу наведену сличност сценарија Даре и Дјеце Козаре. Немојте се само залудно надати да ће те са лакоћом којом сте уверили људе из вашег политичког окружења убедити и јавност Србије да је Арсен Диклић креатор, аутор и власник живота и судбина Ђорђа Милише, светог Вукашина из Клепаца и других логораша и мученика. Као и Наташине баба стрине Даринке Грбић по којој овај филм носи име – Дара и 20 ближих рођака побијених у Јасеновачким логорима, у Јадовном и у упадима усташа у Личка села за време НДХ укључујући обе рођене прабабе и са очеве и са мајчине стране.

Филм ,,Дара из Јасеновца“ (Фото: Косово Онлајн/Снимак екрана)

Професорка, зашто вам је монструозно бацање блата на вашу студенткињу и на филм Дара из Јасеновца било прече од истине? Ако је то резултат вашег очигледног непознавања материје што прво не позвасте Наташу Дракулић да вас упути на одговарајућу литературу и сведочења које је користила и тиме омогући да проверите сопствене „теорије“ пре него их пласирате у јавност? Бар тај минимум академског понашања вам је професорски морални кодекс налагао. Чему исхитрена жеља за јефтиним сензационализмом по цену наношења тешких увреда вашој студенткињи и потом бекство са сарајевског Н1 кад је требало да се са њом суочите? Да нису посреди неки други скривени и ванфилмских мотиви?

Ми одговор на то тренутно не знамо, али ће се утврдити. Међутим, оно што је већ сада апсолутно јасно је да сте као професор ФДУ пали на најважнијем испиту. Испиту из морала.

И то вам није први пут. Пали сте и када сте својевремено привођени због куповине дроге и наставили да радите на ФДУ на месту доцента као да се ништа није десило. У свакој земљи „европских вредности“ за које се тако жустро јавно залажете док држите лекције грађанима Србије, ако већ сами не би поднели оставку, били би сте одмах удаљени са наставе са забраном физичког приступа школским установама. Овако нам остаде да гледамо како и даље „учите“ туђу децу и чак како од неки дан седите у етичкој комисији формираној на ФДУ поводом случајева сексуалног узнемиравања у којој треба да одлучујете о моралности неких ваших колега.

„Европски“, нема шта, професорко Србљановић!

Опрема: Стање ствари

(НоваС, 8. 3. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Списатељица, то му је ваљда писац женског пола? Питам само онако..

    9
    4
  2. Ona je spisateljica jer ona spise.

Оставите коментар