Институт Арчибалд Рајс: Прави смисао филмске приче која је у центру пажње

Вишедеценијски заборав који је прекрио судбину мале Даре и српских јасеновачких мученика није био ни случајан ни спонтан

Дара из Јасеновца (Фото: Александар Лекић)

Сензационални српски филм „Дара из Јасеновца“ тренутно је у центру пажње, и то из више оправданих разлога. Филм није сензационалан, или бар не би требало да буде – на почетку то ваља истаћи – по својој теми, зато што би Србима и свету откривао неку суштинску новину у вези са хрватским концентрационим логором Јасеновац и дешавањима у њему. Све што је у филму о Јасеновцу приказано већ је познато, а и по изјавама особља ангажованог на продукцији сасвим је јасно да су их заправо унутрашње кочнице, са или без разлога, спречавале да на екран ставе већину стварних грозота тог ужасног места. Филм ипак јесте сензационалан, али по нечем другом. По томе, што се после вишегодишњег таласа, у новијој српској кинематографији, идеолошки мотивисаних самомрзачких историјских фалсификата (цинично названи „Српски филм“, као амблем тог болесног жанра, одмах пада на ум) најзад појавио један филм чији су режисери себи поставили сасвим други циљ. То је да врхунац српског страдања, током за српски народ трагичног и у свему промашеног двадесетог века, прикажу што поштеније и верније, и притом без ритуалног наглашавања „српске кривице“ за оно што се догодило.

О уметничким вредностима филма „Дара из Јасеновца“ могло би се и требало расправљати, пре свега међу самим Србима. Та здрава расправа већ је започела и по свему судећи креће се у корисном смеру (овде, овде и овде). Уколико би се могао сумаризовати преовлађујући став у оквиру те унутарсрпске размене оцена и мишљења, то би било да са строго уметничког становишта филм није беспрекорно блиставо остварење, али да са фактографског углавном погађа право у мету, чак и ако у неким погледима то чини поприлично суздржано. О могућим разлозима за такву суздржаност (аутори је уљудно приписују бризи да претераним истицањем ужасавајућих детаља не трауматизују осетљивије припаднике гледалачке публике) могло би се нагађати, а полазна тачка би могла бити чињеница да је ову продукцију добрим делом финансирала држава. Самим тим, разложно се поставља и питање њеног уплива на сценарио и могућег емитовања са њене стране одговарајућих сигнала уметничкој екипи. А то би било да не таласа и „не претерује“ на начин који би могао да поремети врховне и најплеменитије вредности тренутне српске политике, као што су „регионална сарадња“ и „европске (па перспективно и евро-америчке) интеграције.“

Из филма Дара из Јасеновца

Како год, и независно од оваквих претпоставки, чак и у разводњеном виду филм је и даље довољно „шокантан“ да апатичну и летаргичну српску јавност раздрма и пробуди, и да је, хтела – не хтела, принуди на дубинско размишљање. Са свим унутрашњим и спољашњим бранама и препрекама постављеним у самом филму да се у том преко потребном аналитичком процесу не оде исувише далеко а посебно не до краја, филм „Дара из Јасеновца“ – сензационалан по општем поштовању главних обриса историјске стварности у материји којом се бави – сигурно ће на многа српска срца и умове деловати на начин који ће се скоро неизбежно отргнути из уских концепцијских оквира које су режисери поставили, што се извесно неће нимало свидети неким од крупних институционалних финансијера.

Када је већ реч о бранама и препрекама, па чак и лажним траговима, који су у филму местимично постављени, да укажемо на само један од њих који се чини неразумљивим и фактографски очигледно промашеним. На самом почетку (навели би тачан минут, али за сада то не можемо зато што се филм са интернета непрестано брише, па не можемо поново да консултујемо филмску грађу коју смо видели само пре неки дан) приказује се приспеће српског робља, које усташе терају у Јасеновац, на хрватску железничку станицу, која је јасно обележена као саобраћајница под контролом „усташке војнице.“ Међутим, над том зградом уместо заставе НДХ са шаховницом, без видљивог разлога вијори се застава немачког Рајха са кукастим крстом. Шта год да је у овом случају мотивисало режију, овакав приказ шаље јасну, али историјски потпуно неутемељену поруку да је врховни ауторитет и арбитар над тужним конвојем српских робова био немачки окупатор, а не његови мизерни локални хрватски сателити који су од окупатора добили plein pouvoir да према Србима, Јеврејима и Ромима поступају по свом нахођењу. А на шта се то сводило објаснио је немачки главнокомандујући у Загребу, генерал Глез фон Хорстенау, наводећи у свом дневнику да су у НДХ Срби били vogelfrei, слободна мета за одстрел. Стога – не, виђено у филму, који само делимично преноси утврђене историјске чињенице, није дело окупатора, као што хрватска промиџба самоодбрамбено инсистира, него је у потпуности дело Хрвата и њихове накарадне државе, коју су по несумњиво тачним речима њиховог блаженог верског поглавице „плебисцитарно“ прихватили, усвојили и са њеном се дивљачком праксом трајно поистоветили.

Глеза Фон Хорстенау и Анте Павелић (Фото: Википедија)

Али ако разматрања, не само поводом овог филма, него првенствено поводом појаве на коју се филм односи, доведемо до ове тачке и ту се зауставимо, без упуштања у контекст који је апсолутно кључан за разумевање свега што је за ову тему везано, смисао ћемо сигурно превидети, па макар филм сто пута гледали са праведничком индигнацијом и коментарисали га позивајући се на најнеупитније критеријуме филмске критике. Поготово ћемо га превидети јадикујући што „Дара из Јасеновца“ није била удостојена безвредним Оскаром, изневеравајући тиме инфантилно српско очекивање да би филм овенчан наводно престижном наградом цео свет са симпатијом гледао, до суза ганут неизмерном српском патњом, пре свега српске деце. Онај исти „свет“ чији су мародери, обучени више не у црне него друге боје униформе, у још увек свежем сећању малу Милицу немилосрдно разнели у парампарчад.

Прави узрок и контекст деценијама прећутаног и скриваног мучеништва мале Даре и њеног несрећног народа је завера искована пред крај Другог светског рата да се тешко компромитована Римокатоличка црква по сваку цену спасе за коришћење у предстојећем сучељавању са Совјетским Савезом, чији су углед и моћ опасно нарасли блиставом победом над нацистичком Немачком и њеним истомишљеницима и вазалима, међу којима су се истицали управо Ватикан и усташка Хрватска. Римокатоличка црква и њен мобилизациони потенцијал били су неопходни „западним савезницима“ за успешно обуздавање Русије и њеног (макар нетрадиционалног) утицаја на народе Европе и света. Изношењем на видело Јасеновца и грозоморних догађаја у Независној Држави Хрватској, био би задат смртни ударац моралном кредибилитету Ватикана, који се схватајући да Осовина губи рат ужурбано престројавао на Савезничку страну (видети бриљантну студију Олге Четверикове, „Изопаченици, или ко стоји иза Ватикана“).

То је контекст који је Јосипу Брозу у преломном тренутку обезбедио наизглед парадоксалну и неограничену англоамеричку наклоност и подршку, на рачун генерала Михаиловића и Југословенске војске у Отаџбини. То је такође кључ и за разумевање Брозовог мистериозног лета у августу 1944. са Виса у Италију (наводно да би се састао са Черчилом), којом приликом се у Риму састао са једном у том тренутку за њега још важнијом личношћу, а то је папа Пије XII. Све док докази о овој посети недавно нису били откривени, то је била тајна коју су и Ватикан и југословенске комунистичке власти љубоморно чувале, из разлога који су савршено очигледни.

Папа Пије XII (Фото: Нови лист)

Стратегијска ситуација која је настала пред крај рата, поред других фактора који су такође били у игри, запечатила је политичку судбину генерала Михаиловића и његовог покрета. Родољуб Михаиловић никада и ни по коју цену не би пристао да се Јасеновац и хрватска зверства у НДХ гурну под тепих, нити би на то пристала иједна послератна влада под његовим утицајем. За комунисту Броза, такав прљави компромис био је ниска и прихватљива цена коју је он не трепнувши био спреман да плати, заузврат за устоличење на власти. На великој шаховској табли, став по овом питању одредио је даљи ток историје и судбину милиона људи.

Хронологија и смисао догађаја документовано су објашњени овде.

Вишедеценијски заборав који је прекрио судбину мале Даре и српских јасеновачких мученика није био ни случајан ни спонтан. То је било последица подлог балансирања политичких циљева и интереса. Мученике не смемо заборавити, и ма колико суздржано оцртавши њихову патњу овај филм несумњиво доприноси оживљавању сећања на њих. Али не смемо такође штедети ни презир за њихове џелате и за макијавелистичке играче који су покушали да жртву ових невиних људи пониште и учине невидљивом.

Опрема: Стање ствари

(Институт Арчибалд Рајс, 23. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

10 replies

  1. Опет непотписан чланак !
    Непознати аутор тврди да се у августу 1944 год, Јосип Броз састао са римским папом Пијем ХII у Риму. Тврди такође да су докази о тој посети недавно откривени.

    Зна ли ко где су и какви су ти докази ?

    5
    19
  2. Деда Ђоле, ако си у мало бољој кондицији од Бајдена кликни на линк и погледај шта тамо пише.

    15
    1
  3. Не само да је чланак непотписан него је и лажан.
    На приложеном линку види се да је Тито посетио папу 29 марта 1971, приликом државне посете Италији, што је опште позната ствар.

    Према томе, аутор чланка је слагао да је Броз посетио папу августа 1944.

    4
    16
  4. Не улазећи ни у какве друге коментаре о великохрватском фиреру-манијаку Јосипу Брозу тзв. „Титу“, пилигринском фратру, малетшком витезу и почасном канонику цркве св. Јеронима у Риму (Види: Katolicka crkva u Jugoslaviji, Hrvatski tjednik “Danica”, 29. rujna 1971, Chicago, Ill. USA), који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду – Јосипграду, где му се и данас клањају извесни „Срби и Српкиње“, потомци великохравстих најамника, на срамоту јуначке Србије.

    Полазећи од чињенице да је др Веселин Ђуретић објавио докуменат којим се Италијанско министарство иностраних послова обавештава о Титовој посети катедрали св. Петра у Риму. Том приликом маршал је имао тајни сусрет са папом.

    У документу дословно стоји:

    „11 agosto 44
    Visita a S. Pietra del maresciallo Tito
    Beuito della notizia apareto sulla stampa di una visita a San Pietro di ufficiali Jugoslavi, comunico che a stato confermato in Vaticano che il maresciallo Tito ha visitato il 9 corp. col seguito la Basilica di S. Pietro, naturalmente in incognito“ (Види: Др Веселин Ђуретић, „Савезници и југословенска ратна драма“ – Триумф тактике заваравања, „Политика“, Београд, 16. фебруар 1992).

    17
    1
  5. @ Деда Ђоле

    Деко, ви цитирате сажетак текста који има 18 страна, а да ли сте га прочитали у целости? Молим вас немојте да се нервирате што је још једна тајна друга Тита изашла на видело. И немојте скретати са теме. Тема је филм „Дара из Јасеновца“ и улога Броза и „западних савезника“ у затрпавању истине о хрватским злочинима. Имате ли да кажете нешто о томе?

    15
  6. Тврдећи да је Броз тајно посетио папу 1944 год, аутор чланка се преварио приложивши линк на енглеском у коме се помиње Титова званична посета Ватикану године 1971. Ево извода из линка :

    “The milestones in the development of the relations between the Holy See and Yugoslavia, such as the signing of the Protocol of 1966, the establishment of full diplomatic relations in 1970 and President Tito’s official visit to the Vatican in 1971 are analyzed”.

    Што се тиче Буковићевих цитата из само њему приступних тајних архива, подсетимо се да је Јосип Броз у пролеће 1945 год наредио убиство без суђења око 85 000 усташа и њихових помагача, у Блајбургу, Кочевском Рогу, на Крижном путу.

    Јосип Броз је надгледао јавно суђење кардиналу Степинцу који је осуђен на 16 година строгог затвора :

    https://m.youtube.com/watch?v=X1U3h_TS5d0

    Трг Маршала Тита у Загребу је преименован у Трг Републике Хрватске а његов споменик у Кумровцу је миниран 2004 године.

    Лично немам никаквих симпатија за комунистичког диктатора Јосипа Броза, али ми сметају лажи.

    2
    11
  7. @ Deda Djole
    Према томе, аутор чланка је слагао да је Броз посетио папу августа 1944.
    ++++

    12
    1
  8. У овом контексту цитирали бисмо на овом месту књигу Arthurа Conte-а “Yalta ou le portage du monde”, дело је штампано у Паризу, награђено је наградом „Historia” 1964. године. У бившој неблагодарној Југославији публиковано је скраћено и фризирано хрватско издање Conte-oве књиге “Jalta ili podjela svijeta”, коју је објавила “Матица Хрватска” у Загребу 1968, у време тзв. Чехословачке кризе и уочи Брозовог тзв. „Хрватског прољећа“ 1971. године и нових Уставних предлога, у којем овај податак није објављен.

    Ево, шта каже Артур Конт на стр. 178-179 своје књиге:

    “Јосип Броз, речени Тито, син је хрватског сељака, бившег наредника у Хабсбургшкој војсци… Исто тако он зна добро да се снађе у својој новој ситуацији. Недавно се са невероватном ноншалантношћу сликао у свечаној маршалској униформи на степеницама цркве св. Петра у Риму… Видели смо исто тако како се понаша на талијанском острву Каприју, на једном коктелу, који је у његову част приредила веома богата американка, госпођа Harisson Williams… Он је знао да сретне генерала Донована, па и Черчила … Он често вечера или иде у лов с маршалом Тољбухином…” – “Josip Broz, dit Tito, fils d’un paysan croate, ancien sous-officier dans l’armee des Habsbourg… autant il sait evoluer tres naturellement dans sa nouvelle codition et c’est avek une extraordinaire aisance qu’il s’est fait recemment photographier, lors de son sejour a Rome, sur les martches de Saint-Pierre, en grand uniforme de marechal, entoure de gardes du corps brandissant des mitraillettes, ou qu’on l’a vu evoluer a Capri dans un cocktail servi en son honneur par la richissime americaine Mme Harisson Williams, en sa villa de reve. Il a su rencontrer le general Donovan, meme Churchill, d’egal a egal. Il a les meilleures vins et les plus beaux chevaux de la region, ill soupe souvent ou chasse avec le marechal Tolboukhine…” ( Види: Arthur Conte, Yalta ou le portage du monde, Paris, France, 1964/74, стр. 178-179).

    Особите везе великохрватског фирера-манијака Јосипа Броза са госпђом Harisson Williams и са извесним европским и америчким империјалистима-тријалистима, као и његово широкој публици непознато порекло даје нам повода, да створимо извесне закључке, када будемо покушали, да све биографске податке о тзв. „Титу“, расуте у нашој и светској штампи, саберемо у једну целину.

    Такође, што се тиче Броза, он је познат као вишеструки агент међународних тајних и јавних подземних покрета и организација. Користио је преко двадесет псеудонима, од којих бисмо поменули само неке: Загорац, Руди, Петар, Ото, Викторов, Клањчанин, Драгомир, Георгијевић, Јовановић, Спиридон Мекас, Јаромир Хавлицек, Валтер, Тито… Уочи Другог св. рата послат је из Париза преко Немачке у Југославију у својству енглеског обавештајца са фалсификованим канадским пасошем број 32829, под именом натурализованог Канађанина – Спиридон Мекас (Види: Stevenson, William. A man called intrepid – „Човек звани неустрашиви“, New York – London 1976); Др Перо Дамјановић, Јосип Броз Тито, НИН, Београд, бр. од 25. маја и од 1. јуна 1975).

    8
    1
  9. Др Веселин Ђуретић је озбиљан историчар, објавио је цитирани докуменат у београдској „Политици“ о Брозовој посети папи Пију ХII у августу 1944. године.

    Такође, не упуштајући се ни у какве коментаре, констатовали бисмо, да је проф. др Лазо М. Костић објавио значајан чланак у „Американском Србобрану“ у току 1977. године о „Жртвама Блајбурга“ , који гласи…

    Л. М. КОСТИЋ: ЖРТВЕ БЛАЈБУРГА – КОЛИКО ЈЕ УБИЈЕНО ХРВАТА КОД БЛАЈБУРГА

    Читам стално о побијеној хрватској војсци у Словенији 1945. Хрватске емигрантске новине стално пишу о томе и износе баснословне цифре. Говоре о 150 и више хиљада убијених Хрвата. Ја сам то увек примио са скепском (као што сам тврдио да није приликом бомбардовања Београда од Немаца 1941. погинуло више од 5 хиљада душа). Ја сам статистичар (мада не у главном занимању) и од свих статистичких феномена највише ме интересовало установљење не могућности изнетих цифара. И кад сам на Економско-комерционалној високој школи у Београду предавао студентима Статистичку методологију, увек сам истицао да ће њихов главни задатак бити да установе колико су верни и колико могу бити тачни презентирани бројеви. Ја сам се такорећи у томе усавршио. И многе сам податке, и наше и стране, одбацио каткад а лимине као немогуће.

    То је био и случај са губицима Хрвата код Блајбурга. Али нисам хтео да о томе пишем, док не добијем поузданије податке.

    Сад су дошли и они, и то од никога мањег него од Милована Ђиласа који је био сасвим близак онима који су та убијства наредили и извршили (иако он кобајаги не зна ко је то наредио).

    Милован Ђилас сведочи да су југословенски комунисти поубијали све оне националне Југословене, који су им, маја 1945. године, предали Енглези: „…И неке од ових група продрле су до Британаца у Аустрији, који су их предали нама. Сви су поубијани осим жена и омладине до 18 година старости… Колико је било ту жртава? Верујем да то нико тачно не зна или да ће икада знати. Према ономе што сам ја узгред слушао од званичних лица која су се бавила тиме број је прешао 20.000 иако сигурно мора бити испод 30.000, укључујући све три наведене групе“ (стр. 449).

    Он то пише у III књизи својих мемоара која је изашла ове године на енглеском под насловом „Ратно доба“. И ја то преносим из минхенске „ИСКРЕ“ која је у броју од 1. Септембра 1977 донела опширан приказ те књиге. Он број свих убијених бораца из Југославије предатих комунистичким џелатима цени на 20 до 30 хиљада. То су били не само Хрвати, већ и Срби (углавном из Црне Горе) и Словенци.

    Према томе је Xрвата могло бити највише 15 хиљада, свакако никако не више од 20 xиљада. Онолико колико су Хрвати побили Срба за само један дан у њиховој злочиначкој држави.

    И Хрвати су убијали жене и децу, убијали су на најсвирепији начин, што је много обелодањено, а још више чека да се обелодани.

    Овде су убијени војници противничке војске, државе која је савезницима навестила рат. Они нису смели бити убијени, али још мање смели очекивати спас од Енглеза и њихових Савезника. Ако су их комунисти побили, они нису то смели учинити без сагласности „врховног команданта маршала Јосипа Броза Тита“.

    А он је Хрват, а не Србин, и све је то изведено на хрватски начин ( Види: Л. М. Костић, Жртве Блајбурга – Колико је убијено Хрвата код Блајбурга, „Американски Србобран – The American Srbobran”, December 9, 1977, Pittsburgh, Pa. U.S.A.).

    8
    1
  10. Foreign Relations of the United States, Diplomatic Papers 1994 Europe Volume IV. 86017.01/8-1844. Memorandum by the Deputy Director of the office of European Affairs Mathews) to the Secretary of State. Vrlo zanimljiv document Koji pokazuje da je Broz bio U Rimu 1944 Godine.

Оставите коментар