Мајкл Проџер: Фрида Кало – краљица кича

Њени подржаваоци су ти који јој, на сва звона разглашавајући је мученицом за све, чине медвјеђу услугу

Аутопортрет са огрлицом од трња (Фото: widewalls.ch)

(The Critic, јануар/фебруар 2021)

Кад је 1954. године умрла, Фрида Кало била је позната као успјешна умјетница с личном историјом достојном оперских трагедија. Неке стране њеног живота биле су познате јавности, попут два брака с познатијим сликаром, гламурозних међународних боемских кругова у којима се кретала, љевичарских политичких склоности и дугогодишњих медицинских проблема. Била је занимљив лик, али познат само у родном Мексику, уз тек незнатан одјек изван упућених кругова у иностранству.

Двадесетак година по њеној смрти тако је углавном и остало. Док је седамдесетих година поново нису открили критичари феминистичке умјетности, важила је за особењака, епизодног глумца, лик дискретног историјског тренутка, и ствараоца помало чудних фолклорних слика у чијем је средишту био сам умјетник.

Сад је, пак, свеприсутна – слављена не само као велики умјетник, већ, што је још важније, као велика жена. Вриједи примијетити колико је као робна марка брзо и далекосежно прешла пут од култа до клишеа. Појавила се на поштанској марки у Америци, новчаници у Мексику, и била лик у балету, двјема операма и неколико представа, док је филм о њеном животопису у ком ју је глумила Селма Хајек био кандидат за Оскара у шест категорија.

Селма Хајек као Фрида Кало (Фото: Гардијан)

По њој је назван један џез албум, и била је лик безбројних књига, укључујући три романа. Њена кућа у Мексико Ситију сад је музеј који мјесечно посјети 25.000 гостију, а по њој је назван и оближњи парк. Улица у Сан Франциску преименована је у Сокак Фриде Кало, а добила је и градско обиљежје као значајна фигура LGBTQ покрета.

Уз то, њен упечатљив изглед испоставио се као неодољив за произвођаче играчака: фирма Мател је 2018. направила барбику с њеним ликом у знак прославе Међународног дана жена, која је узбуркала духова јер је приказана као претјерано мршава и без препознатљивих спојених обрва (које је увидјела као заштитни знак и цртала их оловком за обрве једне француске козметичке фирме), на шта се надовезало питање ауторских права.

Ако Вам се не свиђа Фрида барбика, можете навући Фрида патике, пити из Фрида шоља и флаша за воду, сједити на Фрида јастучићу, носити њен лик на чарапама, кесама за куповину, одјећи, носити свој мобилни телефон у Фрида футроли, чак се и штитити од короне маскама с њеним ликом.

Што се њене умјетности тиче, 1990. је постала први латиноамерички умјетник чија је слика продата за више од милион долара – слика Дијего и ја на аукцији је достигла цијену од милион и 430 хиљада долара. Кад је Лувр 1939. откупио њен аутопортрет, Оквир, била то је прва слика неког мексичког умјетника ХХ вијека коју је откупила нека велика међународна галерија (сад је у Центру Помпиду). Мексико је 1984. забранио изношење њених радова ван земље. Критичари су потрошили ријеке мастила пишући о њој. Савремени умјетници укључујући Синди Шерман и Марину Абрамовић наводе да је извршила утицај на њих, док је Мадона истовремено колекционар и самоизвикани обожавалац.

Дијего и ја

Њен најближи такмац по препознатљивости и легендарности је Ван Гог. Било би, пак, вид јереси и помислити да њен умјетнички значај можда није попут његовог. Додуше, основа њене тренутне славе уопште и нису њене слике, већ њен живот. Изнад свега, садашње доба сматра неодољивом чињеницу да је велики дио живота провела у болу – физичком и емотивном.

Како је критичар Џон Бергер написао у збирци огледа из 2001:

„Што је постала легенда широм свијета дијелом има везе с чињеницом да је у овим мрачним данима новог свјетског поретка саосјећање у болу један од суштинских предуслова за обнову достојанства и наде.“

Ваљало би се можда присјетити заводљивости читавог њеног животописа, пошто су многе његове ставке подударне с оним што је данас важно. Као прво, рођена је 1907. као местикиња – од оца Нијемца и мајке урођеничког и европског поријекла, и као дијете боловала од дјечје парализе. Намјеравала је да студира медицину, што је стално присутна тема на њеним сликама, нарочито послије повреде у саобраћајној несрећи кад је имала 18 година.

Фрида Кало, фотографија Тонија Фрисела за часопис Вог из 1937. (Фото: Викимедија)

Због те повреде је највећи дио живота морала носити потпорне структуре од челика и гипса, преживјела тридесетак операција, имала побачаје, а усљед гангрене одсјечена јој је десна нога. Један њен пријатељ изјавио је да је „живјела умирући“.

Током опоравка од саобраћајне несреће, ради прекраћивања времена у болници почела је сликати, при чему је сама била главни предмет својих слика: „Сликам себе јер сам често сама и себе познајем најбоље“. Занимање за Претколумбовску умјетност и Мексиканидад, вид носталгичног национализма, извршили су утицај на њен лични стил.

За муралисту Дијега Риверу први пут се удала 1929, а други пут, послије кратког развода, 1940. године. Била је у везама и с мушкарцима и са женама, укључујући Лава Троцког, дивио јој се „папа надреализма“ Андре Бретон, путовала је у Америку и Европу, била члан Комунистичке партије Мексика, продавала слике глумцу Едварду Џи Робинсону, познавала Марсела Дишана и Пикаса, била инспирација модном креатору Елзи Скјапарели, и изашла на глас као упечатљив карактер и неко чије је слике тешко сврстати у одређену категорију.

Дијего Ривера и Фрида Кало у атељеу; на зиду је њена слика Две Фриде из 1939. (Фото: Архива Хултон/Гети)

Све вријеме настојала је на том да је Мексиканка, на свом политичком ставу, на снази себе као жене и на својој важности као сликара, рекавши једном америчком новинару који је интервјуисао пуно славнијег Риверу: „Наравно да мали није лош, али ја сам та која је велики умјетник.“ Посљедњих неколико година било је обиљежено болом и медицинским кризама: умрла је с 47, уз гласине да је о самоубиству.

Ово је, разумије се, трагична, страшна и тријумфална прича, али она истовремено скреће пажњу с њених слика. А била је значајан умјетник: њено дјело је можда солипсистичко (од неких 143 слике 55 су аутопортрети), али то је разумљиво; њене слике бола су дирљиве и потичу из саме утробе; њен псеудонаивни стил био је новина; њена откривања јаства била су авангарда у то вријеме.

Као контрааргумент се чује да јој се слике сувише лако читају као дословни пренос физичког и менталног стања; да се у сликарском погледу скоро да није развијала ни тематски ни технички; да су јој политичке слике празњикаве и кабасте; да јој је стил с временом постао кичаст. И да није лако препознати њен утицај у потоњој умјетности.

Ја и моји папагаји, 1949. (Фото: Њујоркер)

Ни за шта од тог она није крива. Њена тежња да буде позната и значајна одражава потребу жене тог доба, уз то инвалида, да јој се чује глас.

Њени подржаваоци су ти који јој, на сва звона разглашавајући је мученицом за све – од феминизма, расних и питања сексуалности до антиколонијализма и антикапитализма – чине медвјеђу услугу.

Мајкл Проџер (Michael Prodger) је историчар умјетности и књижевни уредник

С енглеског посрбило и приредило: Стање ствари



Categories: Посрбљено

Tags: , , ,

Оставите коментар