Свако ширење илузије о обнови некаквог средњовековног модела сарадње између државе и СПЦ, опасно је пре свега за саму цркву и њену аутономију, упозорава проф. Чворовић
Зоран Чворовић (Фото: Вечерње новости)
Професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу Зоран Чворовић изјавио је да ће од личности новог патријарха умногоме зависити однос Српске православне цркве (СПЦ) и власти, указујући да је у њеном интересу поштовање начела одвојености цркве од државе.
„Уколико власт патријарха процењујемо формално, из угла канона Православне цркве и Устава СПЦ, онда је равна власти сваког другог епископа. Наиме, Православна црква као целина, као и све аутокефалне помесне цркве, саборно су устројене, што значи да је сабор свих епископа највиша власт у Цркви, а патријарх је у односу на друге епископе само ‘први међу једнакима’“, објаснио је правни историчар Чворовић, у разговору за Бету.
Како је навео, „као што ни један епископ не може самостално одлучивати о питањима која се тичу целе цркве, то исто не може да чини ни патријарх“, односно „једном речју, ни православље уопште нити православне помесне цркве немају свог папу“.
„Иако је патријарх ‘први међу једнакима’, за њега су према Уставу СПЦ резервисана извесна права части, свештенодејстава и управе. Поред осталог, патријарх представља СПЦ пред својом државом и иностраним државама у којима делује СПЦ, председава Светим архијерејским сабором и Синодом, чији је стални члан“, додао је Чворовић, јавности познат и као аутор књиге „Право и Православље“.
Ипак, нагласио је, „лични карактер и историјске прилике могу уздићи патријарха знатно изнад његове формалне позиције одређене прописима Устава СПЦ“, наводећи патријархе Варнаву (Росића) и Гаврила (Дожића) као примере из новије историје СПЦ, „врло утицајне особе, које су умногоме одређивале став Српске цркве, посебно према властима“.
Политика: Бирање патријарха – од краљевог указа до апостолског жреба
„Краљ Александар Карађорђевић је приликом избора Варнаве за патријарха веровао да је добио на челу Српске цркве човека који ће му бити послушан, али је криза око Конкордата показала да се и те како преварио у процени његове личности“, подсетио је Чворовић, који је за патријарха Павла рекао да је својим „богоугодним животом“ стекао огроман углед.
Како је Чворовић указао, од тога ко ће бити српски патријарх, упркос „скромних формалних овлашћења“ које има, „умногоме ће зависити какав ће у будућности бити однос СПЦ и државних власти Републике Србије“.
„Свака државна власт по природи ствари тежи да успостави надзор над црквом, јер тако потврђује своју сувереност – да је највиша власт у земљи. Режими који имају снажно изражене аутократске црте, какав је и цезаристички, лични режим Александра Вучића, теже да ставе под ефективну контролу државних власти целокупно друштво и све његове установе, а посебно оне чији је утицај на јавност велики, каква је СПЦ“, рекао је Чворовић.
Он је навео да се став СПЦ о Косову, а потврђен више пута на архијерејским саборима, разликује од става Вучића, коме је важно да на њеном челу „добије ‘кооперативну’ особу, која би у случају закључења такозваног свеобухватног правно обавезујућег споразума учинила све да јавност не чује јасни и гласни став СПЦ“.
„Догађаји у Црној Гори су показали да Српска црква има утицај и капацитет да на важним националним темама, каква је и косовско-метохијска, буде главни иницијатор пада неомиљених режима“, рекао је Чворовић, мислећи на литије које је митрополија црногорско приморска организовала против закона о верским заједницама.
Он је истакао да би српска држава требало да блиско сарађује са Српском црквом, али и са другим традиционалним верским заједницама, у појединим областима, а посебно приликом креирања културне, образовне и демографске политике, додајући да такав модел кооперације није противан уставном начелу секуларности државе Србије.
Александар Вучић и патријарх Иринеј (Фотодокументација „Политике”)
„Насупрот томе, обнова средњовековног модела симфоније између Цркве и државе не само да је супротна начелу секуларности, већ за успостављање овог модела не постоје у савременој Србији мистички предуслови. На челу државе Србије се не налази крунисани и миропомазани владар с којим би Црква сарађивала у духу средњовековне симфоније“, објаснио је Чворовић.
„Свако ширење илузије о обнови некаквог средњовековног модела сарадње између државе и СПЦ, опасно је пре свега за саму цркву и њену аутономију. У савременим условима много је већи интерес цркве да инсистира на поштовању начела одвојености цркве од државе, јер пре свега техничке могућности чине савремену државу знатно тоталитарнијом од средњовековне“, оценио је Чворовић.
Он је рекао и да Сабор СПЦ сазван за 18. фебруар бира само патријарха, одговарајући на питање када ће се бирати нови митрополит црногорско-приморски, јер је након упокојења митрополита Амфилохија на том месту сада администратор, епископ будимљанско никшићки Јоаникије.
„Тај Сабор не може да одлучује ни о једном другом питању. Митрополит црногорско-приморски биће биран на редовном мајском заседању Сабора. За новог митрополита не мора да буде изабран неко од епископа из Црне Горе, такав услов не предвиђа Устав СПЦ“, објаснио је Чворовић.
Међутим, како је рекао, „дуга и добра историјска пракса говори у прилог тога да за митрополита црногорско-приморског треба да буде изабран неко ко је из Црне Горе или је у Црној Гори обављао епископску службу, пошто су црногорске црквене и политичке прилике, а нарочито данас, специфичне“.
„На трону Светог Петра Цетињског треба да се нађе неко ко добро познаје прилике и људе у Црној Гори и ко ће мудро да води једну од најугледнијих српских епархија, да одоли тежњама за црквеним осамостаљивањем, а да истовремено пренагљеним потезима не изазове деобе и расколе“, оценио је Чворовић.
Опрема: Стање ствари
(Бета/Данас, 13. 2. 2021)
Categories: Вести над вестима
Оставите коментар