Коста Чавошки: Комунистичка антисрпска картографија – како су Тито и КПЈ исцртали авнојевске границе

Због чега су за различите федералне јединице узете границе настале у различитим историјским тренуцима

Са Другог заседања АВНОЈ-а (Фото: Викимедија)

Магазин Геополитика у броју 109, објавио је текст проф. др Косте Чавошког у којем је утврдио како су Тито и КПЈ 1945. исцртали авнојевске границе. Различите федералне јединице узете су у границама у којима су биле у различитим историјским тренуцима од 1878. до 1939. године. За једне федералне јединице узете су границе које су за њих биле најповољније – Словенија и Хрватска,  док су за друге узете границе које су за њих биле најнеповољније – Србија. Словенија је узета у границама бивше Дравске бановине 1929.године, Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине а Србија у границама пре Балканског рата. Зашто је руководство КПЈ одбило предлог Моше Пијаде о успостављању обласне аутономије у Хрватској на територији негдашње Војне Крајине коју су претежно насељавали Срби?

Због чега су за различите федералне јединице узете границе настале у различитим историјским тренуцима – за Босну и Херцеговину 1878, за Црну Гору и Србију 1912, пре Првог балканског рата, за Словенију 1929, а за Хрватску 1939. година? Зашто није узета иста година? Ово нису академска већ далекосежна политичка питања, јер су избором различитих година поједине федералне јединице доведене у неједнак положај.

Далекосежне одлуке о томе које ће федералне јединице творити нову Југославију и у којим границама ће се оне конституисати доносило је најуже руководство КПЈ, које је у ратним условима чинила неколицина руководилаца око генералног секретара Јосипа Броза Тита, чија је реч обично била пресудна. Запаженији удео у доношењу ових одлука имао је и Едвард Кардељ, а потом и преостала двојица тзв. Велике четворке – Александар Ранковић и Милован Ђилас.

Тито и чланови Врховног штаба у Дрвару

Остаје нам сада да покажемо како је и на којој основи најуже руководство КПЈ извршило територијално разграничење. До открића ових необично значајних и далекосежних историјских чињеница, о којима скоро да нема речи у сачуваним и објављеним записницима са ратних седница Политбироа ЦК КПЈ, долазимо сасвим случајно у реконструисаним стенографским белешкама са седнице Председништва АВНОЈ-а од 24. фебруара 1945, поводом захтева Антифашистичког сабрања народног ослобођења Македоније (АСНОМ) и Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) да четири, односно три њихова представника уђу у Председништво АВНОЈ-а – сразмерно броју становника на својој територији с обзиром на то да је АВНОЈ био једнодомно представничко тело. Том приликом секретар Миле Перуничић изјавио је: „Све наше земље, све наше федералне јединице, нису сразмерно представљене у АВНОЈ-у. Такве су биле прилике под којима смо радили.“ Просечно их је било најмање у АВНОЈ-у из федералне Србије. До оваквог закључка Перуничић је дошао на основу поређења броја становника федералних јединица у ондашњим границама (фебруар 1945), а по попису из 1931, и броја њихових представника у АВНОЈ-у. Из тог погледа најпре сазнајемо да су, поред шест и данас постојећих федералних јединица, у том тренутку биле и четири области чији статус и припадност још нису били решени: а) Војводина, б) Косово и Метохија, в) Санџак и г) Панчево и Земун. А затим се у напомени даје следеће објашњење о границама појединих федералних јединица:

„Словенија је узета у границама бивше Дравске бановине; Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине; Босна и Херцеговина у границама одређеним Берлинским уговором; Србија у границама пре Балканског рата са срезовима узетим од Бугарске Версајским миром; Македонија – југословенска територија јужно од Качаника и Ристовца; Црна Гора у границама пре Балканског рата, са Беранским и Которским срезом и Плавом и Гусињем…“

То је, дакле, био онај изворни територијални статус који је најуже руководство КПЈ током рата дало свакој федералној јединици. Оно што најпре изненађује, то је чињеница да су, изузев Македоније, различите федералне јединице узете у границама у којима су биле у различитим историјским тренуцима у распону од преко шездесет година – од 1878. до 1939. године. И, што је најгоре, за једне федералне јединице узете су границе које су за њих биле најповољније, док су за друге узете границе које су за њих биле најнеповољније. То ћемо одмах показати.

Словенија је узета у границама Дравске бановине, које су утврђене Законом о називу и подели земље на управна подручја од 1929. године. Према осталом делу Југославије, то су и њене данашње границе. Нема никакве сумње да је за Словенију то било најповољније решење, јер су се практично сви Словенци на територији ондашње Југославије нашли у једној федералној јединици. Чак је Пленум Освободилне фронте, без претходне сагласности АВНОЈ-а, донео одлуку о прикључењу Словеначког приморја и свих анектираних делова Словеније, што је задирало у односе са страним суседним државама – Италијом и Аустријом.

Подела Краљевине Југославије на бановине

Најповољнији територијални статус добила је Македонија. Граница на око 10 односно 15 километара јужно од Качаника и Ристовца је и данашња граница Македоније према Србији. Повољност овог решења огледа се у томе што није било Македонаца северно од ове границе, док је у границама Македоније остао знатан број Срба, Албанаца, Турака и Муслимана. Чак је 3. августа 1945. Председништво АВНОЈ-а донело Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и у косовско-метохијској области, којим је практично санкционисано протеривање из Македоније, а делом и са Косова и Метохије, оних колонизованих Срба и Црногораца који су за своје ратне заслуге најчешће добили земљу која до тада није обрађивана, односно сеоске утрине, или су је за свој новац купили. Једино је македонском руководству ускраћена могућност да попут словеначке Освободилне фронте и хрватског ЗАВНОХ-а, донесе своју одлуку о прикључењу матици делова суседних држава насељених Македонцима.

Босна и Херцеговина такође су добиле веома повољан територијални статус, с обзиром на то да су узете у својим историјским границама, потврђеним на Берлинском конгресу 1878. године. Управо захваљујући томе, ова федерална јединица има код Неума излазак на море, чиме је, пак, хрватска Далмација пресечена на два дела. Ова повољност територијалног статуса Босне и Херцеговине има међутим, различито значење за народе који у њима живе. Границе потврђене Берлинским конгресом су, са становишта интереса једне нације да се сви њени припадници нађу у једној федералној јединици, једино повољне за муслимане. Оне би биле још повољније да су тим границама обухваћени и муслимани који живе у Санџаку, који је касније подељен између Србије и Црне Горе. Међутим, оне нису најбоље решење за Хрвате и Србе, који се тиме одвајају од својих матичних јединица. Јер, ако се за основу федерализовања узме начело националне хомогености федералних јединица, онда је останак великог броја Хрвата и Срба изван граница Хрватске и Србије у озбиљном нескладу са тим начелом. На то ће сигурно многи рећи да се због измешаности становништва, баш као и у Швајцарској, у Босни и Херцеговини уопште не могу повући етничке границе између Хрвата и Срба и муслимана. То је несумњиво тачно, али се тиме показује не само ваљаност већ и мањкавост начела националне хомогености, пошто се оно, колико су то југословенске границе допуштале, доследно могло спровести у случају Словенаца, али се није могло на исти начин спровести у случају других југословенских народа.
Црна Гора је узета у границама пре Првог балканског рата, што значи да јој, као касније и Србији, нису признати резултати ослободилачког рата против Турака. Но, за разлику од Србије, Црној Гори је то добрим делом надокнађено, јер су јој придодати срезови Беране, Плав, Гусиње, које је Црна Гора задобила у последњем рату против Турске, а затим и Которски срез (од Херцег Новог до Бара), који је у време балканских ратова и раније био у саставу Аустроугарске. Изван овако одређене ратне авнојевске Црне Горе остали су срезови Пљевља, Бијело Поље, Ђаковица и Пећ, које је Црна Гора задобила у рату против Турске.

Рада Врањешевић, говор на Првом заседању ЗАВНО БиХ (Фото: Викимедија)

Територијални статус који је током рата добила Хрватска предмет је различитих тумачења. Полазну основу за њене територије представљала је Бановина Хрватска утемељена споразумом Цветковић–Мачек од 26. августа 1939. године, која је поред Савске и Приморске бановине и среза Дубровник, обухватала и срезове Илок, Шид, Брчко и Градачац. Ваља такође додати да је у оквиру историјских граница Босне и Херцеговине Приморска односно Бановина Хрватска, обухватала срезове Травник, Фојницу, Бугојно, Ливно, Прозор, Коњиц, Мостар, Љубушки и Дувно, тј. добар део Херцеговине и централне Босне. То је заправо после толиких векова прва територијална и административна целина која је обухватала три историјске хрватске покрајине – ужу Хрватску, Славонију и Далмацију. За време Аустроугарске и раније, Далмација је била у саставу Аустрије, а ужа Хрватска, Славонија и касније Војна Крајина, у саставу Угарске. Међутим, поменута територија утврђена током рата није се у потпуности поклапала са територијом Бановине Хрватске већ је била исправљена, односно умањена историјским границама Босне и Херцеговине, којима је дата предност у односу на границе негдашње Бановине Хрватске. Захваљујући томе, из оквира Бановине Хрватске искључене су херцеговачке општине насељене претежно хрватским живљем. То је учињено и са срезовима Брчко и Градачац у северној Босни. Тако је авнојевска Хрватска имала нешто мању територију од предратне Бановине Хрватске. Не треба, међутим, заборавити да се већ тада рачунало са проширењем Хрватске, и без претходне сагласности АВНОЈ-а, донета је одлука о прикључењу Истре, Ријеке, Задра, и анектираних делова Хрватске и хрватских јадранских острва слободној Хрватској.

Бановина Хрватска (Карта: Википедија)

Велике недоумице изазива територијални статус авнојевске Србије, која је узета у границама, пре балканских ратова (тзв. преткумановска Србија), уз додатак двају срезова узетих од бугарске после Првог светског рата. То значи да авнојевској Србији нису признати резултати ослободилачких ратова против Турске и Аустроугарске, које је она водила од 1912. до 1918. године, тј. да је Србија ратним одлукама највишег партијског руководства добила статус као да те ратове уопште није водила. Посебно је занимљиво поређење границе авнојевске и тзв. Недићеве Србије под немачком окупацијом. Оне се у свему поклапају, осим у својим јужним и југоисточним границама. Ратна авнојевска Србија обухватала је и два среза насељена Бугарима, који су Недићевој Србији одузети. Али је зато Недићева Србија обухватала и Нови Пазар и део Косова око рудника Трепча, укључујући и Косовску Митровицу, које авнојевска Србија није обухватала.

Овакво утврђење граница федералних јединица за време рата изазива бројна и неугодна питања. Због чега су за различите федералне јединице узете границе настале у различитим историјским тренуцима – за Босну и Херцеговину 1878, за Црну Гору и Србију 1912, пре Првог балканског рата, за Словенију 1929, а за Хрватску 1939. година? Зашто није узета иста година?

Ово нису академска већ далекосежна политичка питања, јер су избором различитих година поједине федералне јединице доведене у неједнак положај. Узмимо за пример Хрватску и Србију. Шта би, на пример, било да је за обе федералне јединице узета иста година – 1912. или 1939? Да је узета 1912, Србија би била у границама прекумановске Србије, а Хрватска у својим административним границама у оквиру Угарске, које су обухватале ужу Хрватску, Славонију и Војну Крајину, а искључивале Далмацију. У том случају би Далмација, Војводина, Санџак, Косово и Метохија били у прилици да сами одлуче о свом статусу, пошто би се нашли изван ових граница.

И тада би свака од поменутих области могла сама да донесе одлуку да ли ће уопште ући у састав хрватске, односно Србије, и под којима условом – да ли као интегрални део или посебна област са мањом или већом аутономијом. Да је којим случајем узета 1939. година, тада би се Хрватска успоставила у границама Бановине Хрватске, а Србија би била успостављена на целој југословенској територији источно од Бановине Хрватске, после претходног издвајања Босне, територије која је некада припадала Црној Гори, територије 10 односно 15 км јужно од Качаника и Ристовца (данашња Македонија) и Санџака, као спорне територије на коју су могле полагати право и Босна и Црна Гора и Србија. У таквом случају, Војводина, Косово и Метохија сматрали би се интегралним делом Србије и не би уопште били у прилици да сами одлучују да ли ће ући у састав Србије и под којим условима – да ли као аутономна покрајина или као интегрални део.

Треће заседање АВНОЈ-а у Београду 1945. године (Фото: Музеј историје Југославије/Википедија)

Такође се може поставити још неугодније питање. Ако је за различите федералне јединице узета иста година, зашто приликом утврђивања њихових граница није поступљено на исти начин? Различито поступање може се показати на примеру Србије и Црне Горе. И Србија и Црна Гора успостављене су у границама пре Првог балканског рата, с тим што су Црној Гори придодати срезови Беране, Плав и Гусиње, које је Црна Гора задобила у Првом балканском рату, а Србији два среза насељена Бугарима које је она освојила у Првом светском рату. Разлика је не само у величини придодатих територија већ и у природи права на те територије. Беране, Плав и Гусиње су националне територије за коју је Црна Гора водила ослободилачки рат, док су срезови насељени Бугарима анектирана територија после пораза Бугарске у Првом светском рату. Уз то је Црној Гори придодат которски срез од Херцег Новог до Бара, који током више векова турске владавина на Балкану није припадао Црној Гори, већ најпре Млетачкој Републици, а потом Аустрији. Србији, пак, нису придодате никакве територије насељене Србима које су за време турске владавине до 1912. налазиле изван српских граница.

Недоумице друге врсте изазива повлачење границе између Хрватске, с једне, и Босне и Херцеговине, с друге стране. Ту су биле у сукобу историјске границе Босне и Херцеговине из 1878. (успостављене знатно раније карловачким миром од 1699), и границе Бановине Хрватске из 1939. године. Предност је дата првима на рачун других. Није, међутим објашњено, због чега је тако поступљено. Границе Босне и Херцеговине су уистину историјске, али нису етничке. Границе Бановине Хрватске утврђиване су сходно начелу националне хомогености. Како се ратно руководство КПЈ определило за стварање националних федералних јединица, а не, дакле, за некакве швајцарске кантоне, који су најчешће успостављени у својим историјским границама, већ за совјетске републике засноване на начелу националног самоопредељења – остаје нејасно због чега је у овом случају дата предност историјским, а не етничким границама. Разлози за овакво решење очигледно нису били начелни већ прагматични. Коначно, остаје и питање зашто појединим федералним јединицама нису признате њихове најповољније границе чак и онда кад на поједине територије унутар тих граница није полагала право ниједна друга федерална јединица. Овом приликом реч је о Србији. Иако на територију Војводине (узете у целини) и Косова и Метохије ниједна суседна федерална јединица није полагала право (ни Хрватска, ни Македонија, па ни Црна Гора), нити, пак у изричитим одлукама Другог заседања АВНОЈ-а има неког помена о њиховом посебном статусу, ратно руководство КПЈ није укључило ове области у састав Србије. Притом треба подвући извесну разлику између Војводине, с једне, и Косова и Метохије, с друге стране. Од самог почетка било је јасно да ће Војводина остати у саставу Југославије, али је било нејасно какав ће статус имати. Тако се у прогласу АВНОЈ-а народима Југославије од 30. новембра 1943. говори о јуначкој и слободољубивој деци „Србије и Хрватске, Словеније и Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније, Војводине и Санџака“.

Одлука Другог заседања АВНОЈ-а

Према расположивим изворима, током рата најуже руководство КПЈ није било склоно успостављању аутономних области или покрајина унутар појединих федералних јединица. Постоје сведочанства да је Моша Пијаде правио преглед општина у негдашњој хрватској Војној Крајини, које су претежно насељавали Срби, и да је предлагао успостављање одговарајуће обласне аутономије. На састанку најужег руководства КПЈ тај предлог је одбијен. Приликом доношења Закона о Уставотворној скупштини изашло је навидело да ће Војводина и Косово и Метохија имати посебан статус, тј. да ће бирати 15 односно 10 посланика у Скупштину народа, поред 25 које ће бирати Србија као федерална јединица. Посебну пажњу заслужује објашњење због чега је тако поступљено. Како за образовање аутономних покрајина и области унутар једне или више федералних јединица није било никаквог основа у изричитим одлукама Другог заседања АВНОЈ-а, прибегло се једном објашњењу које се и данас користи. Речено је да је тако поступљено у духу АВНОЈ-а. И управо из овог духа изведена су касније тзв. Авнојевска начела која, по замисли својих твораца, треба да имају надуставни карактер.

Доношењем савезног Закона о Уставотворној скупштини коначно је обелодањено да конституисање двеју аутономних јединица унутар Србије није било у самосталној надлежности њених највиших органа већ је то, као и у Совјетском Савезу, била ствар одлуке највишег савезног органа – Привремене народне скупштине. А тиме је право Србије на властито самоорганизовање било у битној мери ограничено. Остаје да се види да ли се то ограничење тицало само Србије, или је оно било универзализовано и као такво применљиво и на друге федералне јединице у којима становништво неке уже области жели посебан статус.

Нацрт првог послератног устава ФНРЈ као да је давао за право оваквом тумачењу. Чланом 2. ставом. овог нацрта се, додуше, само у Србији образују две аутономне јединице (Аутономна Покрајина Војводина и Аутономна Косовско-метохијска област), али је зато чланом 22. ставом 2. алинејом 2. била предвиђена могућност „оснивања нових аутономних покрајина и аутономних области“. Да је којим случајем ова могућност бар још једном била искоришћења у некој другој федералној јединици, а за то је било и историјских и етничких разлога, тиме би образовање аутономних области и покрајина унутар појединих федералних јединица постало ствар универзалног начела, које је, под једнаким условима, применљиво на све федералне јединице.

Фото: Музеј историје Југославије

Таква могућност поново се појавила крајем 1945, приликом општенародне расправе о преднацрту првог устава нове Југославије. Према казивању Вицка Крстуловића, др Ш. Синовчић и Франић предложили су образовање аутономне области Далмације у оквиру Републике Хрватске. У име министра за Конституанту, Едварда Кардеља, Милован Ђилас је овај предлог одлучно одбацио као неприхватљив и реакционаран. „Ако бисмо Далмацији дали аутономију, ми би(смо) цијепали хрватску нацију као цјелину” и ми би (смо) онемогућавали њен несметан развитак”. А најважнији разлог због којег је требало одбацити овај предлог било је начело националне хомогености на основу које је извршено федерализовање Југославије. Или, како је то Милован Ђилас изјавио: „Ми не постављамо федерацију ни на каквим другим основама него на основи националитета. Може ли неко казати за Далматинце да ли су нешто друго него Хрвати.“ То је несумњиво тачно, али се одмах поставља питање зашто је ратно руководство КПЈ одбацило предлог Моше Пијаде о образовању обласне аутономије негдашње Војне Крајине, претежно насељене Србима, пошто је неоспорно да је овде реч о једном другом националитету, који као такав не би „цепао хрватску нацију као целину“.

У практичном приступу решавању националног питања током рата, видни су трагови претходне политике коју је у овој области водила КПЈ између два рата. Та политика достигла је врхунац у одлукама IV конгреса КПЈ октобра 1928. у Дрездену, којима се признаје легитимност тежњи к националном самоопредељењу све до отцепљења не само јужнословенских народа већ и националних мањина и позива радничка класа да свестрано помаже све „акције маса које воде ка образовању независне Хрватске“ и „независне Црне Горе“, односно да помаже „борбу за независну и уједињену Македонију“, „борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију“, признаје „мађарској националној мањини у Северној Војводини право на отцепљење“ и подржава парола „независне Словеније“. Ти трагови су посебно видни приликом признавања статуса народа (отуда је признато само пет народа) и дуготрајног колебања око статуса Косова и Метохије.

Најважније одлуке о федерализовању Југославије и међусобном разграничењу федералних јединица доношене су без претходног изјашњавања појединих народа Југославије на референдуму или на неки други демократски начин – закључак је проф. др Косте Чавошког у тексту објављеном у Геополитици, који је, иначе, у интегралној верзији објављен још давне 1986. године у 291 броју Књижевне речи.

Опрема: Стање ствари

(Геополитика, број 110)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

8 replies

  1. У реакционарној дискусији о југословенској кумунистичкој федерацији, која се развијала у току Другог св. рата и после, по унапред утвђеним и диригованим инструкцијама учествовали су „експерти“ лондонског Форин офиса, вашингтонског Стејт департмента, римског Интермариума, фабијанци, бундисти и бољшевици, који су у Југославији оживели повампирену малу Аустро-Угарску, која је у „себи била парализована и на дуг рок неодржива“, како то лепо рече проф. др Мирко Косић у расправи „Заблуде и замагљивање у нашој политици“. Разуме се, српски комунисти-интернационалисти су у Јајцу 1943. године Србе разбили, обесправили и осакатили и лишили супстанце стварајући нове нације на њихов рачун.

    Једини Србин међу српским комунистима-интернационалистима у Јајцу, који се заложио за стварање српске аутономне покрајине у Федералној Држави Хрватској у којој су од 1941. до 1943. године хрватске усташе починиле незапамћене злочине над незаштићеним српским цивилним становништвом, био је Моша Пијаде. Србин јеврејског порекла – “He is a Serb of Jewish origin…” (Види: John Gunther, Behind curtain, New York, 1949, str. 106).

    Пијаде је мислио на будућност српског народа у Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Барањи и Далмацији, којег су српски комунисти-интернационалисти, Брозови великохрватски најамници на челу са Чолаковићем, Ранковићем, Савићем, Поповићем, Жујовићем, Ђиласом и осталим доглавницима на заседању у Јајцу, после незамамћених покоља над српским народом у тзв. „Независној Држави Хрватској“ , сместили у Брозову велику Федералну Државу Хрватску .

    Треба имати на уму да су Пијадин предлог одбацили Сретен Жујовић, Александар Ранковић и Милован Ђилас (Види: Исидор Ђуковић, Моша Пијаде и аутономија Срба у Хрватској, “Нин”, од 28. августа 1988, стр. 5), који су били пореклом Срби.

    На крају, ево шта о томе каже Милован Ђилас у својој књизи “Wаrtime” – (“Ратно доба”), где дословно стоји:

    “У току једног скупа, Пијаде је изнео предлог да се Србима у Хрватској одобри територијална аутономија.. Баш се био вратио из Хрватске са ташном пуном статистика које су се тицале броја и распоређености Срба у хрватским областима. Чак је на једној карти обележио, у вези ове српске аутономије, границе које су оцртавале области у којима је већина Срба, у Лици, Банији и Кордуну (Напомена: Код горе цитираног Ђуковића, стоји:

    “Моша је као из неба ставио пред нас на сто географску карту територије од Јадранског мора преко Лике, Кордуна, Баније и Славоније до мађарске границе…”). На Пијадиној карти ова се тертиторија провлачила као једно црево, остављајући по страни Србе у Славонији, чије би увођење у српску аутономну покрајину прикључило и многе хрватске области. Идеја је била нова, Срби из Хрватске понели су се храбро у току устанка. Сви присутни су ћутали и били у неприлици. Мислим да је сам Тито показивао нелагодност; можда је као Хрват био у незгоди да се овој идеји супростави; можда су се противуречени интереси сукобљавали у њему. Био сам први који је изразио своје непријатељство према предлогу Моше Пијаде. Одвојена територија била је неприродна, без центра или виталности, и ставише служила би као гориво за хрватски национализам. Кардељ ме је одмах подржао. Пијаде је био на гласу као најревноснији Србин у Централном комитету. Најзад, Ранковић је био тај који је Мошу ућутао, запажањем да Срби и Хрвати нису толико различити да је потребно делити сваку покрајину. Тито је мирно прихватио наш став…” (Види: Milovan Djilas, Wartime, New York, 1977, p. 358).

    Интересантно је да Моша Пијаде, београдски јеврејски-манипулатор, који се представљао и као „Србин Мојсијеве вере“ – „… која болна глупост. Јевреји нису само народ него и вера и то најстарија монотеистичка религија, која је претходила и хришћанству и исламу“, како то рече Ева Рас у књизи коју је објавила под насловом „Темура“ (Види: Ева Рас, Темура, Бања Лука – Београд, 2018, стр. 18), један од главних аутора Брозовог устава 1946. године изнео свој став 1945, о монархији и националном питању:

    „Демократска Федеративна Југославија, рођена у Јајцу била је већ народна република иако није носила то име. Уставовтворна скупштина угасиће монархију и онај последњи дах који је остао на пожутелим несавременим међународним папирима. То ће бити и формална потврда одлуке коју је народ сам већ донео на изборима од 11 новембра. Јер на дан избора, од 7,432, 469 бирача гласало је за федеративну народну републику 90,48%, дакле огромна већина народа. Кутија без листе, чије се све куглице никако немогу рачунати као активни гласови за монархију, дошла је од броја уписаних бирача само на 8,2% а од свих који су изашли на биралиште само 9,52%. Погледамо ли како је гласао народ у двема бројно најачим и политички најважнијим јединицама, Србији и Хрватској, видећемо колико је у њима тежак пораз реакције која је сву наду полагала у те земље. И Србија и Хрватска одлучно су гласале за народну републику. У Хрватској је за републику гласало 91,52% бирача. У Србији галасало је за народну републику од уписаних бирача 68%, а од оних који су изашли на биралиште 88,59%. Воља народа дошла је је до пуног, одлучног и коначног израза. Одлука коју ће Уставотворна скупштина донети, да Југославија буде федеративна народна република биће само озакоњење јасно изражене слободне народне воље…“(Види: „Борба“, Београд, бр. 286, 26. новембар 1945; Моша Пијаде, Изабрани списи, 1. Том, 4. књига, Београд, 1966, стр. 103).

    13
    2
  2. КАКО НАМ ЈЕ КОМИНТЕРНА СКРОЈИЛА СУДБИНУ У ДРЕЗДЕНУ 1928. ГОДИНЕ, КОЈУ СУ ЈОСИП БРОЗ И ПОДЈАРМЉЕНИ СРПСКИ КОМУНИСТИ-ГЛОБАЛИСТИ ДОСЛЕДНО ОСТВАРИЛИ

    „Политика Јосипа Броза Тита, закамуфлирана паролама које су држале српски народ у заблуди, о братству и јединству и равноправности, када се сведе целокупни учинак његове владавине, била је доследно остваривање одлука Дрезденског конгреса КПЈ од 1928. године. И то у сваком погледу. И у погледу растурања Југославије и стварања самосталних држава појединих народа, и у погледу систематске подршке косовским Албанцима у сепаратистичким активностима и напорима да створе ‘велику Албанију’, и у обесправљивању српског народа. Све изузев обећања војвођанским Мађарима је остварено.“ – Борисав Јовић

    Знао је великохрватски фирер-манијак, Павелићев агент од утицаја, буржоаски најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ да опстанак прекодринских Срба онемогућава успостављање Независне Државе Хрватске, зато их је обесправио, осакатио, прогонио, уништавао, мрзео и тлачио, као и његов газда Анте Павелић, који је спроводио геноцид над Србима у тзв. „Независној Држави Хрватској“ под окриљем немачких и италијанских окупатора.

    Јосип Броз је 31. октобра 1946. године у свом говору у Загребу подвукао особеност решења националног питања у великохрватском ФНРЈ Рајху:

    „У нашем уставу, рекао је Тито, јесте највредније то, да је он ријешио национално питање, да је он поставио темеље једној новој држави, која је баш због правилног рјешења националног питања постала тако чврста, тако јединствена, тако монолитна да јој данас завиде многи други народи. У чему се разликује данашње друштвено уређење од уређења у старој Југославији, па и од друштвеног уређења у многим другим државама. Оно се разликује y томе што смо ми ријешили национално питање. У Старој Југославији национално питање било је неријешено. Умјесто тога било је национално угњетавање и неравноправности. Народи нијесу могли да се развијају и да гаје своју националну културу, јер национална права нијесу била једнака. У нашој новој Југославији свака нација, Хрвати, Словенци, и Македонци и Црногорци, као и националне мањине, имају своја пуна права, имају све услове који су потребни за развитак једног народа, имају све услове за развитак своје културе, имају све услове за пуни привредни развитак…“ (Види: „Политика“, бр. 12443, Београд, 1. новембар 1946).
    Полазећи од чињенице да су и пре IV конгреса КПЈ који је одржан у Дрездену 1928. године, подјармљени српски аустромарксисти, комунисти-интернационалисти гушили и умртвљавали националну свест српског народа и да су после Првог светског рата, који је за нас Србе био рат за национално ослобођење и уједињење, нападали нову државу да је „тамница народа“ и да је настала као резултат великих ратова у Европи, коју треба разбити.

    Такође, имајући у виду, да су подјармљени српски аустромарксисти, комунисти-интернационалисти организовани одмах после 1918. године у Комунистичку партију Југославије, имали изразито непријатељски однос према новој држави, која је никла из крви и жртава најбољих синова нашег српског народа. Њихово главно комунистичко-интернационалистичко уточиште био је београдски Универзитет, где су се међу студентима врбовали, усавршавали и припремали „велики кадрови“ Комунистичке партије Југославије (Види: Редакциони Одбор, Три деценије револуционарних збивања у Београду 1920-1950, Београд, 1979; Миломир Марић, Деца комунизма, Београд, 1989; Милица Дамјановић, Напредни покрет студената Београдског универзитета од 1919-1929, књ. I-II, Београд, 1966/1974; Редакциони Одбор, Црвени Универзитет 1919 – 1941 – Зборник радова, Београд, 1966; Даница Баста, Револуционарни покрет у Београду 1918-1921 године, Београд, 1969; Уређивачки Одбор, Комунизам на Београдском универзитету 1929-1940, Београд, 1940).

    Њихов вођа проф. Сима Марковић, назвао је нову државу једном од оних држава „које су постале као узгредни продукти у процесу распадања империјализма централних сила после светског рата“. За њега је „национализам класна идеологија буржоазије“. У једној дебати у Уставотворној скупштини 18. априла 1921. године Марковић је рекао: „Ова наша држава није резултат једног логичног процеса у развитку националне свести… Наша држава исто тако као и Чехословачка и Пољска, у ствари је само једна од продуката светског рата. Ми имамо за свој постанак у првом реду да захвалимо пропасти имеријализма централних сила. А један од најтежих и најзначајнијих удараца томе империјализму задала је руска револуција. И зато ми дугујемо свој велики дуг за национално уједињење поред американских, енглеских и француских топова, још и руској револуцији, бар у истој мери“.

    Марковић је свесно говорио неистуну, јер је хтео да своје мишљење о фабијанско-бундистичко-бољшевичкој „буржоаско-демократској“ револуцији у Русији наметне српској јавности, истичући њене заслуге, којих није било за наше национално ослобођење и уједињење.

    Нападајући само биће нове државе, Марковић је подредио националне интересе интересима фабијанско-бундистичко бољшевичке револуције у Русији. „Интерес револуцији, каже Марковић, увек је изван интереса сваке поједине нације. И када моментални интерес једне нације дође у сукоб са интересом револуције, онда се онај први мора увек жртвовати“.

    Ни један Србин чисте, поштене и непокварене душе, чији су идеали били ослобођење и уједињење нашег поробљеног народа, није могао остати равнодушан према оваквом ставу и раду српских комуниста-интернационалиста, србофобичних коминтерновских најамника. Свакога је ово морало до дна срца заболети, сваки је на ово морао реагирати из пијетета према толиким узвишеним борбама и жртвама које је српски народ дао за ослобођење и уједињење.

    Најзначајнији успех коминтерновских најамника, аустромарксиста, комуниста-интернационалиста у Србији били су везани за слободне изборе 1920. године, када је КПЈ добила већину у 39 општина, међу којима Београд, Ужице, Ниш, Ваљево, Уб, Лесковац, Крагујевац, Ђаковица, Пирот, Скопље, Куманово, Битољ, Охрид, Штип, Велес…(Види: Едиб Хасанагић, Из историје Југославије 1918-1945, Београд, 1958, стр. 170; Ivan Avakumovic, History of the communist party of Yugoslavia, Volume one, The Aberdeen University Press, Prinited in Great Britain, 1964, стр. 49; Саво Пешић, Интернационализам и КПЈ – Анализа интернационализма у теорији и пракси КПЈ између два рата, Загреб, 1986; Енвер Реџић, аустромарксизам и југословенско питање, Београд, 1977).

    У вези националног питања и става Коминтерне и резолуције IV Конгреса КПЈ који је одржан 6. новембра 1928. године у Дрездену у Немачкој, цитирали бисмо Мошу Пијаду, Брозовог саветника и првог утавотворца 1946. године, који је објавио дело под насловом „Историски архив Комунистичке партије Југославије“, где између осталог стоји:
    “IV КОНГРЕС КПЈ (ДРЕЗДЕН – ОКТОБАР 1928)

    в) Борба за водећу улогу у покретима угњетених нација

    Партија треба да концентрише борбу радничке класе, сељаштва и угњетених нација пре свега против главног непријатеља, хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије.
    У борби против њеног режима националног угњетавања у првом реду треба да стоји наша Партија у самој Србији, где је база хегемонистичког режима, признајући отворено право на отцепљење и право на оружани устанак против националног угњетавања, и проповедајући и сама указујући систематску помоћ покретима угњетених нација…
    Будући да масе народа теже ка отцепљењу, добила је парола самоопредељења до отцепљења у последње време нарочито актуелни значај, и конкретизовање ове наше пароле значи најпуније помагање свију акција маса које воде ка образовању независне Хрватске…

    За независност Хрватске бори се наша Партија без икаквог услова или резерве. Зато Партија не сме ограничити право на самоопредељење само на претставнике радничких и сељачких маса, нити смемо нашу општу агитациону паролу радничко-сељачке власти и Балканске федерације радничко-сељачких република постављати као услов за наше учешће у борби маса за независност Хрватске, него ћемо ми у току борбе за независност Хрватске масама објашњавати да се коначно ослобођење, како хрватског, тако и осталих угњетених народа на Балкану, може осигурати само извојевањем радничко-сељачке власти и стварањем Балканске федерације радничко-сељачких република.

    Партија ће најпуније помагати све акције маса које воде к образовању независне Црне Горе, притом безобзирно демаскирајући директне експоненте хегемонистичког режима и колебљивост буржоаског воћства Црногорске федералистичке странке и објашњавајући масама да се коначно ослобођење црногорског народа може осигурати само извојевањем радничко-сељачке власти и стварањем Балканске федерације радничко-сељачких република.
    Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с македонским национално-револуционарним покретом, препорођеним у лицу ВМРО (об) Унутрашње македонске револуционарне организације (уједињене) и позива радничку класу да свестрано помажу борбу за независну и уједињену Македонију.
    Парија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с албанским национално-револуционалним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.
    Признајући мађарској националној мањини у Северној Војводини право на отцепљење и борећи се против свију врста националног угњетавања над војвођанским Мађарима и Немцима, Партија истиче да мађарски радници и сељаци немају очекивати своје ослобођење од енглеских империјалиста и Хортијевог режима, већ само од заједничке борбе с радницима и сељацима осталих угњетених нација Југославије, а у првом реду са српским радницима и сељацима против владајућег режима националног и класног угњетавања, као и против савезника тога режима, мађарске и немачке буржоазије у Војводини.
    Тежња за независношћу Словеније дубоко је усађена у масама и истичући, насупрот издајничкој и лакејској политици словеначких клерикалаца, као и насупрот неопредељеном и колебљивом ставу СДК у Словенији, паролу независне Словеније, Паритија ће правилно одговорити тежњама широких маса словеначког народа…“ (Види: Моша Пијаде, Историјсхи архив Комунистичке Партије Југославије – Том II, Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919-1937, Београд, 1949, стр. 162-163; Гордана Влајчић, Југословенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987; Сима Марковић, Трагизам малих народа, Београд, 1985; Перо Морача, Катарина Рашић-Михајловић и Милован Босић, „Пролетер“, Орган Централног комитета КПЈ 1929-1942, Београд, 1968; Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Извори за историју СКЈ, „Класна Борба“, маркистички часопис, Орган КПЈ – Секција Комунистичке интернационале, Књ. 1, 1926-1929, Београд, 1984, стр. 541; Уређивачки одбор, Нацонално ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, Орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, јануар 1941; Др. Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972; Борисав Јовић, Велика превара – Како су Срби изгубили век – Друго проширено и допуњено издање, Београд, 2020).

    Ради историјске истине, ваља још рећи да је проф. Коста Новаковић (Драгачевац, Чачак, 1886 – скапао 1938. године у току Стаљинових „чистки“ у сибирским тајгама, као и проф. Сима Марковић и Филип Филиповић… ), образложио тзв. Македонско национално питање у Краљевини Југославији у свом делу „Македонија македноцима! Земља земљорадницима!“, које је публиковао у Београду 1924. године. Такође, имајући у виду да се Новаковић у Србији удружио са бечко-берлинским марксистима баљезгарима и са њима радио на стварању антисрпских, терористичких и антидржавних комунистичких-интернационалистичких конспиративних партијских ћелија, због чега је ухапшен 1926. године. Из затвора је побегао 1927. године и емигрирао у СССР. Између осталог, Новаковић је као комунистички делегат из Србије учествовао 1922. и 1923. године на Првој и Другој земаљској конференцији КПЈ у Бечу ( Види: Коста Новаковић, Македонија македонцима! Земља земљорадницима!, Чачак, 1966; Моша Пијаде, Изабрани списи, Том 1, Књига 2, Београд, 1964).

    За ову згоду ваља рећи, да су подјармљени српски аустромарксисти, комунисти-интернационалисти деловали као туђинска авангарда србофобичне Коминтерне и западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, и да су се удружили са осталим државним непријатељима. Тактички су заоштравали несугласице између појединих покрајина у Краљевини Југославији, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на самоопределење и отцепљење несрпских нација и националних мањина. На чему је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала Брозова великохрватска, дрезденска и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тзв. „међународне заједнице“ и завојевачког НАТО пакта несрпски народи и албанска национална мањина на штету нашег обесправљеног потлаченог, осакаћеног, пониженог и окупираног несрећног српског народа.

    16
    2
  3. Komunisti su odlično obavili posao! Hrvati i Srbi bili su konstitutivni narodi u SR Hrvatskoj, stoga je neprirodno pozivanje na srpsku autonomiju koja ionako ne bi obuhvaćala najbogatiju srpsku zajednicu. Onu u Slavoniji. Na komuniste ljuti mogu biti Slovenci koji su, zbog hrvatske Istre, ostali bez Trsta i okolice. A osobito kosovski Albanci kojima je onemogućen referendum.

    Mile Kordić «Zloslut sa Kosova» (str. 105)

    Što vi, bre, druže Novo, pustiste ovima iz Albanije Kosovo i Metohiju?

    Ne razumeh ga.

    Kako to mislliš?
    Što pristadoste da se Kosmet pripoji Albaniji?
    Ko je, more, pristao?
    Vi Srbi
    Niti te razumem, niti o tome što znam.
    Kakav si mi ti major i komesar kada to ne znaš? Tamo iza granice, u Bujanu, održana je ta konferencija gde ste vi pristali da se Kosmet pripoji Albaniji.

    Vidim da čovek ne priča napamet, a krivo mi što ništa o tome ne znam.

    Ko je bio na toj konferenciji? – pitam.
    Bio je Fadilj i svi oni njegovi iz Albanije, a od vaših je bio Paljoka i još neki.
    Pavle Jovićević?
    Jeste, on. Paljoka.
    I on je pristao na to?
    Pristao i potpisao. To ti je svršena stvar, čeka se samo oslobođenje.

    Enver Kelmendi

    Jedna srpska izreka kaze:drvo bez grana i covek bez mana-ne mogu biti.Ovo vazi i za pokojnog J.Broz-Tito.Tito nas albance je prevario posle zavrsetka Drugog svetskog rata.Naime u Bujan (Albanija) od 31.12.1943-2.01.1944 je odrzana Konferecija u kome je receno da posle rata Kosovo moze da sama odluci dali ce ostati u Srbiji odnosno Jugoslaviji ili u Albaniji.Tako da 1945. godine ispalo da Albanci „hoce“ u Srbiji.Druga velika zameka,koja se adresira na Tita je sto on dozvolio da se Albanci proteruju za Tursku i to od 1948-1956.,za vreme dok je bio i A.Rankovic u funkciji.

    U vreme kada je Poluža prišao partizanima (bio je to kraj 1943) oni su kao i Bošnjacima -Muslimanima dali mnoga obećanja koja kasnije nisu nikada ispunili.Bošnjaci su u toku rata imali svoje partizanske brigade isto kao i Albanci, imali su odvojene kazane, u početku su mogli da nose polumesec i zvezdu na kapama, kao znak raspoznavanja.

    Tito im je mnogo obećao, ali je nakon rata izneverio.

    Partizanski NOO Kosova su 1943. i 1944. održali Konferenciju u Bujanima ( na teritoriji Albanije ) na kojoj je u završnom dokumentu naročito istaknuto:“Kosovo i Metohija je kraj naseljen najvećim delom albanskim narodom, a koji kao i uvek, želi da se ujedini sa Albanijom“.

    Ovaj Proglas su potpisali Mehmed Hodža, Pavle Jovičević, Rifat Beriša,Dževdet Doda, Fadilj Hodža, Hajdar Duši, Zećirija Redža, Imer Pulja, Džavid Numani i dr.

    Među njima je najvatreniji bio Miladin Popović ( delegat KPJ u Albaniji ) koji se zalagao za prisajedinjenje Kosova Albaniji.

    9
    3
  4. G. Cavoski,
    Pustite to, to sada nikoga ne zanima.
    Zasto se ne oglasavate po pitanju vaseg predsednika?

    10
    6
  5. Mister X,
    Ово треба да занима сваког свесног и савесног Србина како у Србији, тако и западно од Дрине и Уне. Да не заборавим споменути Србе у расејању, широм света. Могу само да замислим зашто Вас овакве историјске истине, макар објављене и са тако великим закашњењем, уопште на занимају.

    12
    5
  6. @MB,
    Ne mozete Vi nista da zamislite.
    Ajde da se vratimo u doba Turaka, i tu ima itekako vaznih tema, za razglabanje
    Mozemo i pre toga.
    A Kostica cemo da pustimo da poklanja Kosmet, to je sad manje aktuelno od komunista, Turaka, Austro-Ugara i cega sve ne. O Koletu cemo da cutimo. Mislim stvarno…

    7
    3
  7. Делује као да је група наоружаних и немилосрдних авантуриста, која се састајала у иностранству и те састанке називала конгресима, победила у рату и да је тако добила могућност да управља државом, па и да црта границе по свом укусу. Како се десило да они победе, а не ми, и како се десило да имају савезнике на све четири стране, а ми ни на једној, то је право питање.

    8
    3
  8. Odgovor je vrlo lagan. Komunisti su obećavali ravnopravnost, a ustaše, četnici i ostali borili su se za hegemoniju jednoga naroda.

    3
    10

Оставите коментар