Београд је један од најзагађенијих градова света, а ЕУ прелази преко тога иако је проблем решив, закључује немачки лист у опширном тексту о загађености ваздуха у Србији
Београд међу најзагађенијим градовима на свету (Фото: Ројтерс/М. Ђурица)
Флоријан Хасел, новинар минхенског дневног листа Зидојче цајтунг (СЗ) боравио је у Београду и тамо упознао Ану Џокић која је као архитекта позната по својој алтернативној „политици простора“ и еколошкој оријентацији. Флоријан Хасел наводи да је Ана Џокић на својој кровној тераси у Београду поставила мерну станицу за загађење и да су измерене вредности и по 45 пута веће од највећег дозвољеног загађења по стандардима Светске здравствене организације.
Европски отровни врх
„Ако изузмемо неке пољске градове, ваздух нигде у Европи није тако лош као на Балкану – а последице су драматичне. И за друге Европљане загађење ваздуха спада у највеће здравствене проблеме. Агенција за екологију Европске уније ЕЕА наводи да годишње прерано умре 450 000 Европљана од последица удисања загађеног ваздуха. 72000 жртава отпада на Србију, Босну и Херцеговину, Северну Македонију, Албанију, Румунију и Бугарску. Али и економске последице су драматичне.
Светска здравствена организација процењује да штета коју је до 2010. због загађења ваздуха претрпела Србија износи 29 милијарди долара, а новијих података нема. То је око трећине привредног учинка Србије“, пише Флоријан Хасел.
Он онда наводи и узрочнике загађења: „Застареле термоелектране на угаљ, милиони приватних ложишта на угаљ и дрва, спаљивање остатака на њивама после жетве, спаљивање отпада и пластике и стари аутомобили – све то загађује околину. Али највећи загађивачи су термоелектране које користе угаљ: 18 од 20 највећих загађивача у Европи се налазе на Балкану, од тога 8 у Србији. Шеснаест балканских термоелектрана заједно имају емисију штетних материја као 250 термоелектрана у Европској унији“.
Флоријан Хасел каже да је Србија као партнер Европске енергетске заједнице пре више година морала да смањи емисију штетних материја, да је једна српска организација за заштиту околине тужила српску Електропривреду због тога, те да на неодрживо стање у Србији упозоравају и представници Зелених у Европском парламенту.
„… зависни од угља као други од хероина”
На овом месту новинар у свом тексту представља Марка Јовановића из села Велики Црљени, електричара који је на површинском копу Колубара радио десет година, а његов отац је ту радио цели живот. Он наводи Маркове речи: „Живимо и умиремо са угљем“. У тексту се описује да је Маркова ћерка, седмогодишња Звездана, већ у четвртом месецу после рођења добила тешке респираторне проблеме, а ни њеној старијој сестри Аники није било боље. Потом се наводи и изјава Маркове жене Јелене да лекови и инхалације често не помажу пуно. Али да од месних лекара нико не жели да каже да ови здравствени проблеми проистичу из загађеног ваздуха, јер је то табу.
Државни концерн Електропривреда Србије (ЕПС), подсећа новинар минхенског листа, производи 70 одсто српске електричне енергије на основу угља, али је и огроман послодавац за 30 000 људи.
Црни прах који повремено пада на Смедерево (Фото: Спутњику уступио Никола Крстић)
Флоријан Хасел наводи пример економске зависности људи од угља – Јелена зарађује као наставница историје 340 евра месечно, а њен муж на површинском копу око 850 евра. „Нигде не бих могао да зарађујем толико“, наводи новинар речи Марка Јовановића, „ми смо зависни од угља као други од хероина“.
Министарство енергетике ћути
У тексту се спомиње и да ЕПС хвали квалитет лигнита, док Драгана Ђорђевић са Института за хемију у Београду каже да је он „мизеран“ – три пута мањи него код висококвалитетног угља, а садржи и пуно сумпора и отровних материја као што је арсен и да све то сагоревањем одлази у ваздух. Новинар подсећа да је 2014. после поплава на површинском копу остало на хиљаде тона муља па је од тада загађење још веће.
„Министарство заштите животне средине није одговорило на питање о последицама сагоревања лигнита“, наводи се у тексту. У њему се може прочитати и податак да само једна од осам термоелектрана има постројења за филтрирање која би смањила емисију сумпора, ЕПС за то нема новац.
„Монополиста у производњи електричне енергије често је у губитку, а то је последица превеликог броја запослених, корупције и вештачки ниске цене електричне енергије за приватне кориснике. Струја кошта отприлике четвртину немачке цене и чак и не покрива трошкове продукције“.
Новинар минхенског листа цитира експерта за енергетска питања Александра Јововића: “Српско Министарство енергетике је само лоби Електропривреде Србије – и политички заробљеник броја радних места у ЕПС-у. Влада се боји губитака радних места и протеста па онда и не ради ништа, уместо да планира нужно одустајање од угља и прелазне програме као у Немачкој или Румунији. Са нашим путем у ЕУ термоелектране на угаљ немају будућност“.
Проблем решив, нема политичке воље
Флоријан Хасел пише да од пре неколико година и приватни корисници могу да купе лигнит као јефтино гориво за своја ложишта. „Преко половине домаћинстава се греје на примитивне пећи које сагоревају све и немају филтер. У другим балканским земљама тај број је још већи. То зими додатно повећава загађеност ваздуха. А лигнит је јефтин. Може да се купи чак и по 20 евра по тони, док висококвалитетни пелетирани угаљ са мање штетних материја кошта 200 евра.“
Стручњак РЕС фондације Александар Мацура је такође добио реч у тексту: „Заменом старих пећи новим, модерним могли бисмо да смањимо емисију штетних материја десет до двадесет пута“.
Београд, 15. 1. 2020. (Фото: picture-aliance/DPA/D. Vojinović)
Аутор новинског текста наводи да такве пећи са високим еколошким стандардима постоје у Шведској и Немачкој, али им је цена више од 2000 евра. То је недостижно за сиромашна балканска домаћинства. Мацура, међутим процењује, да би српски произвођачи могли да произведу такву пећ за 600 евра, када би Влада или међународни инвеститори одлучили да је производе.
У тексту се наводи да је Мацура овај концепт прошле године предочио високом службенику Владе, али да је реализација далеко. „Пројект би захтевао много координације, много посла изван удобне канцеларије, контакт са милионима сиромашних људи, а не нуди пуно простора за корупцију“, наводе се речи Александра Мацуре као објашњење за тешкоће на које у старту наилази ова идеја.
Осим тога у тексту су побројани потенцијали Србије у уштеди енергије, соларној енергији, биомаси, топлотној енергији земље. Драгана Ђорђевић каже: „Када бисмо све те потенцијале искористили не би нам била потребна ни једна термоелектрана“.
„Симбиоза нечињења”
Ипак, у Србији не постоји закон који регулише производњу соларне енергије. Људи могу сами да користе енергију из панела, али не и да продају вишак или да га преусмере у мрежу.
Због тога је Ана Џокић основала кооперативу Електропионир и прошлог лета од Електропривреде затражила дозволу за рад колектора, али до данас није добила одговор.
И веће фирме које се баве производњом чисте енергије као што је ЕГП споро напредују у Србији. . „Енергија добијена од сунца и ветра развијају се у Србији споро јер су административне препреке велике, а на локалном нивоу уз то иде често и корупција“, каже Велимир Гавриловић, заступник ЕГП-а у Београду.
Аутор Флоријан Хасел наводи у свом тексту да је српска Влада тек јануара прошле године основала радну групу која се бави загађеношћу ваздуха, али да су изостали значајнији потези – осим субвенција за куповину аутомобила на електрични погон, док је област угља остала недирнута: „Напротив, 14. маја 2020. председник Александар Вучић је славио отворење новог површинског копа у Колубари и најавио инвестиције од 500 милиона евра за угаљ за „наредних 60 година“. Мада је Европска унија одлучила да одустане од енергије на основу сагоревања угља, Србија планира и гради нове термоелектране – а критичари кажу да се при томе игноришу и српски закони“.
Стручњак за Енергетска питања Александар Јововић је за Зидојче цајтунг изјавио: „Наша влада се годинама прави да преговара са ЕУ о смањењу загађења ваздуха и о увођењу обновљиве енергије, мада не показује политичку вољу да нешто практично уради. А Европска унија се прави као да је све како треба. То је симбиоза нечињења“, пише Зидојче цајтунг.
Драгослав Дедовић
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Artiljerijska priprema da se “oposli” i EPS, nista drugo.