Дадоше туђину и језик, / а писмо туђина примише. / И кôд народа изгубише / јер вуку у туђем јарму
Радомир Батуран (Фото: Ризница српска)
Срби дадоше све туђину:
и куће родне,
и њиве плодне,
и фабрике,
и руднике …
Дадоше и села,
и градове на реци,
и поред реке,
и потоке и реке,
и луке …
Дадоше и партије,
и националне академије,
и библиотеке,
и матице,
и школе и факултете…
Дадоше и Владу,
и Парламент,
и Државу…
И кћери своје
на аде и сплавове.
Дадоше и награде туђину
који приста да живи са њима,
а своје уметнике
бедом удавише
и отераше у туђину.
И мајку Светог,
печата народа,
у туђини тражише:
у роду византијских царева,
маџарских краљева…
Никако у српском роду,
босанских банова.
И тако миленијум
Мајка печата народа
оста без рода.
Дадоше туђину и језик,
а писмо туђина примише.
И кôд народа изгубише
јер вуку у туђем јарму
Кога водите, слепе вође?
Поданици су вам већ угребани,
све једно где:
у земљи, камену, штици ил’ расејању
Ви што вучете у туђем јарму
вође сте народа „под једном шљивом“.
Јер, не послушаше Апостола:
„Не вуците у туђем јарму!“
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар