Ивица Кузмановић: Можда је зли Фјодор имао право?

Боље нека боли алʼ нек будемо лицем у лице, него да прија а суштог и суштих да нема

Ивица Кузмановић (Извор: Лична архива)

Питања разума и одговори вере након прележане короне

Човек коме нико није потребан или је Бог, који има све у себи самом, или је дивља звер.
Аристотел, Политика

Свако разуман жели себи благостање на овом свету. Они умнији поред благостања на овом брину и о спасењу на оном свету, a надумни (мудри пред Богом и луди пред људима) не чезну ни за благостањем ни за спасењем-они само воле. Но, о њима је немогуће говорити, осим поезијом, те ћемо их оставити песницима за инспирацију, без покушаја да их рационализујемо нашим логичким немоћима и моћима. Разумни и они умнији су битија суђења, процене, оцењивања, мерења, приоритета… или како је то лепо приметио Лав Шестов: „Све што живи мисли само на корист“. Од црва до генија, од најгорег грешника до највећег светитеља, сви мисле на корист; сви бирају и процењују шта је корисно, па колико битија толико процена, колико битија толико истина, колико сневача толико засебних светова. Ипак, постоје тренуци када се сви разбудимо, заживимо у једном заједничком свету, и прихватимо једну истину, када се листа приоритета уопшти и сви на прво место те листе ставимо једно осећање, и имамо једну жељу – здравље.

Болестан човек се сав скупи у једну тачку. Одбаци све периферије на којима су разне мисли и осећања, прибије се, сажме, згрчи. Немоћ одвеже све ланце којима је привезан за небитно а бол га усмери на густину. У тој густини почне да назире нуклеус, суштину и што је болест дужа и бол јача тај нуклеус, то сушто, све јасније види. Са њега спадну привиди битности, маске, лажи, заблуде, све мале истине. Остане само једна тачка, чиста, сјајна, пуна светлости у безграничној тами, у најгушћем мраку.

Ковид болница у Италији

Како болест почне да попушта тако на ту тачку, ту суштину, поново почнемо да лепимо разне нуспродукте живота. Њен сјај све мање видимо, поново се ширимо, удаљавамо, везујемо… Почнемо да мислимо, осећамо, желимо, бринемо, надамо…; свако за себе сања, лаже се, храбри, свако за себе живи. И што смо здравији то смо даљи од оне сјајне тачке, од сопствене суштине а што смо даљи од ње даљи смо и од других. Ближњи нам постају даљни. Јер и шта ће нам било ко? Болесном треба лекар – здравом не треба нико. Здравом треба други као средство. Неко с ким ће да задовољи нагоне тела и потребе душе. Тако усредсређени на себе и за себе заличимо на дивље звери.

Зашто онда кад смо болесни имамо само једну жељу – да оздравимо? Зашто имамо нагон да тражимо здравље ако нас оно удаљава и води у нестајање, у отуђење? Каква је то људска подвојеност и да ли наш разум уопште може да процени шта је добро а шта лоше? Зар нисмо јели са дрвета познања добра и зла? Он свакако не може да тврди да је болест добра. А да ли је корисна? Са тим би већ могао да се помири. Али шта је то ако није добро а јесте корисно? Лек, можда? Да ли, понекад, бол која води патњи бива лек? Ах разуме горди а неспособни, за шта ми служиш у свету парадокса?! Можда је, ипак, зли Фјодор имао право: патња нас отрежњује, треба је пригрлити и волети, требамо за њом чезнути. Зар нисмо способни да видимо суштину без патње, без болести? Зашто се растачемо и удаљавамо од свог суштог, ка каквом то апсолуту тежимо, ка ништавилу разуђености? Зар нас само страдање може скупити, угустити? Зар не може другачије? Ах, разуме горди и неспособни само питања дајеш а одговора немаш. Зато бежим у веру, у њој и питања бивају одговором.

А она каже:

Ако може другачије, „да ме мимоиђе чаша ова“, чаша страдања и патње, нек ме мимоиђе, јер сам слаб, плашљив. Тридесет и три пута га се одрекох пре него што петао запева. Ето, толико сам слаб. Павле је био јак кад је био слаб а ја сам још слабији кад сам слаб, јер сам и даље Савле… прогоним, бијем, прекоревам и осуђујем…

Христоскару Пантократор (Фото: Викимедија)

Ако, пак, морам да испијем „ову чашу“, онда хвала ти Господе, највећа густино и величино, безгранична меро, и суштино суштих, на свакој болести коју допушташ, јер дражи ми је сваки бол који ме саставља да Јесам, него свака пријатност којом се растављам да нисам.

Боље нека боли алʼ нек будемо лицем у лице, него да прија а суштог и суштих да нема.

Посвећено др Антовићу, др Обрадовићу, др Ивани Милошевић и свима које нам болест покаже ближњим

Ивица Кузмановић (1982), уредник часописа и подкаста о васпитању и образовању деце и одраслих Благодарје, ученик пчела и учитељ солфеђа

(Корона циркус, 8. 1. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

3 replies

  1. Лепо.Болестан има само једну жељу а здрав човек хиљаду.

  2. Наш мали, заблудели и охоли разум, бесомучен таштином и самообманом метнут да буде врховни проценитељ спознаје добра и зла, беспокајно и ђавоимано остаје слеп, не у – виђа, не при – частвује ИСТИНИ да је он чаша жучи што сваку чашу меда зачемери и загрчи… Није он, разум мали, није он свог здравља, он своје болести јесте… Ах, да ме чаша ова, чаша малоразума мојег мимоиђе, да оздравим и исцељен будем у радости патње, у бестрашћу мартиријума кад се најчистије љуби без тескобе противуречности коју сам разум намеће… Пуста жеља моја, ни овај коментар, ради раслабљености моје, не мимоилази чаша малоразумна… Здрави људи нити пишу, нити читају. Они верују и љубе кротким пољупцем наште срца, сваку Чашу Очеву…

  3. За здравље, окрепљење, укрепљење, лепоту, склад, хармонију…
    – музиком и сликом!

Оставите коментар