Драгиша Бојовић: У новоме патријарху не треба тражити новог Павла нити ће то бити нови Иринеj

На броду Светога Саве има места за све правоверне. И од будућег кормилара зависиће да ли ће се сви наћи на њему, каже професор Универзитета у Нишу и управник Центра за црквене студије

Драгиша Бојовић (Фото: Стефан Красић/Данас)

Свако чекање Божића, поготову у последњој недељи, непрестано увећава радост, доноси једну врсту унутрашње устрепталости, поништава свако сећање на невоље и искушења или то сећање превладава свешћу и вером да је наш свет привилегован присуством Спаситеља, његовом пројавом у светима својим, те да ће оно пролазно у овоме свету и у овом времену бити надвладано оним што је непролазно и вечно.

Нови динамизам историје брже и суровије нас сучељава са метаисторијом. Та позиција захтева непрестану будност православног хришћанина и увек тражи одговоре на изазове – каже у божићњем интервјуу за Данас Драгиша Бојовић, професор Универзитета у Нишу и управник Центра за црквене студије.

Професор Бојовић говори о хришћанском односу према проблемима насталим због вируса корона, стању у СПЦ, предстојећем изборном сабору на којем ће се бирати нови српски патријарх, јубилеју Центра за црквене студије, који ове године обележава 20 година рада.

Пандемија вируса корона променила је начин живота на целој планети. У духовној равни довела је у питање заједничке молитве свих религија. Шта је задатак хришћана у оваквим временима која многе подсећају на предворје апокалипсе?

То је релативно тачно. Јер није пандемија вируса, без обзира колико је опасна, довела у питање заједничке молитве, већ пре свега недостатак вере и сувишак страха. Печат таквом осећању дали су они од којих се највише тражило, а фактички су најмање давали. Ипак, знам за манастире и парохијске храмове у којима се типик није мењао, у које је долазио исти број верника као пре пандемије и у којима је дух саборности победио дух повлачења и пораза. Иако апсолутно не доводим у питање стварне ризике и опасности, несумњива је чињеница да су, пре свега, електронски медији допринели да у оваквим временима тражимо знаке апокалипсе. Нема сумње да је некакав циљ постигнут, да је човечанство доведено у својеврсно „стање згрчености“. Затворите очи за тренутак, па их отворите. Шта ћете затећи и видети: згрчена економија, згрчена политика, згрчена култура, згрчена духовност. Човечанство личи на благо шлогираног човека, коме је одузета моћ говора, а крик би му толико у овом тренутку значио.

Литургија током пандемије (Фото: Сродство по избору)

Поједине српске владике, не умањујући опасност од саме заразе, указују на „још погубнији духовни вирус страха“ који је пандемија изазвала. Да ли се и у којој мери СПЦ снашла у овој пандемијској ситуацији која је довела у питање чак и темеље исповедања вере пре свега релативизацијом самог причешћа и у црквеним круговима?

Не бих коментарисао поменуте исказе без обзира на њихову духовну и лексичку прецизност, јер су најчешће у раскораку са потребом снажнијег и бескомпромиснијег сведочења вере. Нема сумње, међутим, да је највећи атак учињен према светом причешћу. Јер у њему је смисао наше вере. Њиме се потврђује или не потврђује одлучност православног хришћанина да сведочи самога Христа, његово присуство, телом и крвљу, у свету и човеку. Христос који пребива негде далеко је, за разне „стручне тимове“, „пожељни“ Христос. Међутим, наш Бог је и на небу и на земљи. Он је непрестано ту поред нас, он је исцелитељ сваке болести и победитељ смрти. Ако је он у нама и ако смо ми у љубави са њим, могуће је победити страх овога света и осећати се сигурном у непрестаном осећању страха Божјег.

У 2020. Сабор СПЦ остао је без тројице архијереја, а преминуо је и бивши владика Артемије, који је 2015. искључен из СПЦ. Какве би последице њихов одлазак могао да има по односе у Цркви?

Када је реч о Цркви, највеће грешке правимо када Цркву гледамо очима овога света, па и упокојење несумњиво значајних архијереја, у које убрајам и некадашњег епископа рашко-призренског Артемија. Када би они могли да дају одговор на ово питање, нема сумње да би тај одговор запањио многе, јер сам уверен да би посведочили и неминовност смрти и, на другој страни, пролазност живота и вечност Цркве Христове. Али разумем не само знатижељу, већ и надање сваког човека, разумем потребу човекову и да у смрти види стварање нових околности, могућност искорака из некаквог стања створеног расцепа, без обзира колике биле његове димензије. Добронамерни православни хришћани су у непрестаном ишчекивању од 2010. године када се зачео тај расцеп. Сетимо се само колико је труда и међу лаицима учињено да до тога не дође, какви су напори били једног Предрага Драгића Кијука или Косте Чавошког, као и многих других. Десет година након тога ситуација је битно другачија. Фактички међу живима нису више главни актери. Остало је, међутим, њихово наслеђе. И сам постављам питање: кога ће Господ укрепити да учини одлучујући корак? Не желим да верујем да ће код једних преовладати самодовољност, а код других равнодушност. На броду Светога Саве има места за све правоверне. Сличну поруку сам средином прошле године у једној молбеној посланици упутио и епископу Артемију. И од будућег кормилара зависиће да ли ће се сви наћи на њему.

Сахрана патријарха Иринеја (Фото: ФоНет/МОД)

Ово није први Божић који СПЦ дочекује у припремама изборног Сабора. У којој је мери ово „реприза“ ситуације од пре 10 година после упокојења патријарха Павла или ипак постоје разлике у црквеним и политичким околностима у којима ће се 18. фебруара 2021. бирати нови патријарх?

Никада ништа није исто, односно најчешће је много тога другачије. У новоме патријарху не треба тражити ни новог патријарха Павла нити ће то бити нови патријарх Иринеј. На другој страни, увек је иста потреба да се у личности новог патријарха саберу све оне способности и врлине којима ће тај српски патријарх успети да одговори на све изазове времена у којем буде деловао. Често заборављамо да он није само патријарх у Србији зато што очекујемо да се његова духовна моћ потврди најпре у матичној држави и да ту одговори на све црквене и националне изазове. Поред тога захватило нас је једно стање песимистичког ишчекивања и превеликог страха од политичког утицаја. Нису одлучујуће руке које ће гласати. Зашто да не поверујемо у свемоћ оне „руке“ од које зависи избор новог патријарха? Желим, такође, да нагласим да често много тога не делује охрабрујуће ако се само фокусирамо на спољашњост Цркве. Потребно је поглед усмерити даље. Најбоље се то може објаснити на симболичком плану – ако поредимо Цркву са шкољком. Она није љуштура шкољке, већ онај бесцени бисер у њој. И кад је муљ преплави, тај бисер остаје исти, чист и блистав.

Како оцењујете стање и „однос снага“ у Сабору и шта би, према Вашем мишљењу, требало да буду главни токови црквене политике и деловања у матичној држави и дијаспори после избора новог поглавара?

Већ је много пута констатовано да је данас потпуно промењен „однос снага“ у Сабору. Може мој став звучати наивно, али ја мислим да то није одлучујуће при избору новог патријарха. Зар нисмо у прошлости имали, језиком свакодневице речено, случајеве да су фаворити пропали, а аутсајдери изабрани? Један од тих аутсајдера био је и патријарх Павле. Зар свест православних хришћана у Србији и расејању није створила једну ситуацију у којој се при помену речи патријарх најчешће мисли на патријарха Павла? Дакле, не треба страховати и бринути. Мислим да долази време када ће за патријарха бити изабран неко од духовних чеда некадашњих фаворита. Имамо више разлога за забринутост када је у питању попуњавање упражњених епархија. Све је мање кандидата за избор у епископе. Вероватно и зато има доста проблема, па чак и скандала, нарочито у неким тзв. западним епархијама. Верујем да ће нови патријарх, па и читав Сабор, посебну пажњу посветити томе.

Патријаршија (Фото: Д. Јевремовић)

Да ли и због чега врх СПЦ ћути на све што се на КиМ догађа последњих месеци, укључујући и предају електроенергетског система у руке Приштине и колико то има везе са тим да се Сабор није састајао дуже од годину дана и Цркву фактички води Синод?

На то ћутање се навикла Црква, а полако се навикава и јавност. Нисмо ни свесни какве све последице доносе овакве навике. Сигурно је да би на заседању Сабора, без обзира на онај однос снага који помињете, било критичких и конструктивних реакција на то.

Како оцењујете улогу СПЦ у политичким догађајима у Црној Гори у 2020, да ли се она завршава променом власти и колико ће у будућим догађајима недостајати митрополит Амфилохије, иако су све црквене одлуке доношене саборно – у оквиру Епископског савета ЦГ?

Црна Гора је пример како се мисија Цркве може остварити истовремено и трпљењем и активним ставом. Зар трпљење није показао народ? А тек утамничени архијереји и свештеници? На другој страни, зар народ није високо подигао крст страдања? Зар Црква није била уз верни народ? Уверен сам да у будућности неће бити потребе за сличном улогом Цркве. Искуство, које је стечено, морају пре свега искористити политичке снаге како би учврстиле владавину демократије и заштиту националног и црквеног идентитета. Своју најзначајнију земаљску улогу митрополит Амфилохије је обавио. Ново време рађа нове јунаке. Желим овде да истакнем да Међународни центар за православне студије припрема за штампу зборник „Осам векова Српске православне цркве у Црној Гори. Од Зетске епископије до Митрополије црногорско-приморске“. Пре годину дана, када смо започели тај рад, митрополит је инсистирао на томе да у зборнику буде нарочито осветљено питање лажне аутокефалије у Црној Гори. И то озбиљно доводи у питања она мишљења у којима је митрополит означаван као носилац некаквог црквеног сепаратизма. Као што се види, било му је нарочито стало да се на аргументован и научни начин разобличи мит о црногорској аутокефалији.

Молебан у Подгорици на Видовдан 2020. (Фото: Борис Мусић)

Да ли би и у Србији био могућ „црногорски сценарио“ и у којој мери ће од избора новог патријарха зависити однос Цркве према актуелној власти у Србији?

Дефинитивно никакав „црногорски сценарио“ није могућ у Србији. Може се написати читава студија зашто је то тако. Најважнија је чињеница да у Србији не постоји атак на Цркву какав је постојао у Црној Гори. Увек ће бити политичког уплитања, као што их је, још драстичније, било и у време претходне власти. Спадам у оне који сматрају да је веома важна сарадња државе и Цркве у очувању најважнијих националних интереса. Та сарадња не треба да угрожава аутономију ни једне ни друге институције. Како ће то изгледати од фебруара месеца, када се очекује избор патријарха, једним делом ће зависити и од првојерарха Цркве.

Поуке и богохуманизам

Кад је реч о протеклој години, без обзира на све невоље и жртве којима је била испуњена, у њој не треба тражити само хендикепе или пропуштене прилике, већ из такве године треба извући разне поуке, најпре ону да је сучељавање са болешћу и смрћу прилика за преиспитивање и сагледавање наших поступака, наших дела и недела. Ко је разумео да нас је ово време суочило више са душом него са телом, тај ће разумети да је на земљи све релативно и пролазно и да је питање наше егзистенције пре свега питање нашег сучељавања са слабостима и гресима и са свим оним што нас одваја од онога што би човек данашњице назвао хуманизмом, а православни хришћанин богохуманизмом. Хедонизам богатог појединца, не чак ни човека, занемарио је и обесмислио у њему не само истинску љубав, већ и могућност да закорачи на пут такве љубави. У таквом свету заблистало је богатство малог човека, које око не види и о којем ухо не чује и које ће бити окупаном оном зраком која долази из дубине душе, указује професор Бојовић.

Обележавање јубилеја

Да ли је и како пандемија утицала на православну богословску мисао код нас и шире и како се припремате за обележавање две деценије рада Центра за црквене студије?

Било је већих невоља у историји човечанства, великих разарања, ратова, епидемија, па је мисао Светих Отаца цветала, теологија се динамично развијала. Истински богослови су у свим временима посвећени сведочењу праве вере. Верујем да је тако и сада. У претходном периоду сам се трудио да више радим на неким важним заједничким пројектима као што је обележавање великих јубилеја: осам векова СПЦ, осам векова СПЦ у Црној Гори, 950 година Манастира Свети Прохор Пчињски… Такође се интензивно припремамо за обележавање двадесет година рада Центра за црквене студије. Поред тога нишки центри – Центар за црквене студије, Међународни центар за православне студије, Центар за византијско-словенске студије – објавили су у протеклој години многа вредна издања. Од онога што сам учинио на личном плану желим да поменем две књиге: „Српска књижевност и Свето предање. Истраживања рецепције библијске и светоотачке књижевности“ и Антологија српске теолошке поезије, од 11. до 21. века. Ова прва бави се једном важном димензијом српске црквене књижевности, а текстови у другој су једно од најлепших огледала српске културе у миленијумском трајању.

Јелена Тасић

Опрема: Стање ствари

(Данас, 7. 1. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Pavla tesko da ce neko dosegnuti, a ne dao Bog jos jednog Irineja

Оставите коментар