Александар Тутуш: Бити најбољи и бити слободан

Не бити шраф, бити Новак Ђоковић, довољно је разлога за навући бијес данашњег неслободног и поробљеног свијета

Александар Тутуш (Фото: Лична архива)

 

Потрес или земљотрес

Колико год се језик непрестано разраста и развија из богате језичке ризнице протумаченог и усвојеног, сачекује нас смислом из још непрочитаног, а и на волшебан начин и из још ненаписаног и неизреченог кроз своју Логосну можност преко непрегледних поља могућег у запису пера судбине – не може да се не осјети оштар бол на сваку, па и на најмању промјену времена преко страшног ожиљка од ране кад су нам одрезали, ни мање ни више него исти тај језик, на пола. По некој невидљивој међи раздора подјељени синоними почеше звучати супротстављено умјесто складно и надопуњавајуће.

Бескрајна је листа, као што је непрегледан и бескрајан језик. И онај ожиљак забриди фантомским болом недостајућег уда свако мало. Боли нас екстремитет којег нема. Боле нас ријечи којих има, али су забрањене. Ријечи које одају.

Потрес или земљотрес су још врло благи примјери, иако ће код слушаоца у Загребу на примјер, засвјетлити лампица на неуобичајену и страну сликовитост ријечи земљотрес.

Кад се тло заиста затресе, кад прокуља непојамна снага стварања или разарања, као ових дана у Петрињи, онај ожиљак не само да жигне него се на мјесту шавова отворе живе ране из којих процури гној. Умјесто лингвистичке анализе, фонетских и морфолошких параметара, ријечи потрес и земљотрес вративши се кроз вријеме требају једну другачију мјеру.

Разорене куће у Петрињи (Фото: Антонио Бронић/Ројтерс)

Тек након злогласне Марије Терезије (1740–1780) у Петрињи је 1784. основана православна парохија а од 1785. се воде црквене књиге. Пупајући и листајући, чувајући вијековима западне империје од Османлијске опасности, а од запада чувајући себе и своје православно српство, већинско православно становништво Кордуна и Баније дочекало је двадесети вијек мислећи да је најгоре прошло. Но, најгоре је тек долазило. У Петрињском срезу, у Банском Грабовцу 1941. убијено је 2000 Срба из истог мјеста и око 1700 Срба из других крајева. Истодобно, у Марин Бријегу убијено је око 2400 Срба. На сам дан Божића, 7. јануара 1942. године, на Петрињском православном гробљу стрељано је 45 Срба из села Јошевице и Дејановићи. У оближњој, по страдалништву чувеној Глини, убијено је 2260 Срба, од којих је 417 заклано 29. јула у цркви Рођења Пресвете Богородице. Покољи су почели 11. маја стрељањем српских дјечака над ископаном јамом у селу Прекопи. Други покољ у глинској цркви десио се 4–5. августа 1941. над 300 Срба доведених из Вргин Моста и Чемернице. И поред затирања православних Срба у Петрињској општини током Другог свјетског рата, на попису становништва из 1991. половину становништва чинили су Срби. А године 2011. на истом подручју свега десетину.

Земљотрес који је задесио Петрињу и њене становнике није прилика за злурадост, већ за суосјећање за настрадале. Није ни посебна прилика за истицање српских жртава кроз историју. Те жртве не смију бити непоменуте нити један дан. У овом тренутку то помињање је само ехо узвика хрватских домобрана и хрватске младежи институционализоване у такозване навијачке скупине које су параван за све и свашта, упућених једном украсном Србину система Милораду Пуповцу док је обилазио порушено подручје и настрадале Србе: Убиј Србина!

У тој, несретној по Србе, Петрињи узвик Убиј Србина једнак је том истом узвику урликнутом у Јасеновцу. У Петрињи, у којој се на жалост, као и у цијелој Хрватској 1991. узима као мјера страдања, и кад се снага земљотреса изрази по Рихтеру, обавезно се дода и како је то било у упоредби са ћетнићким пројектилима.

Хрватска: Репортер ХРТ-а упоредио земљотрес са „кишом четничких пројектила“

Такав колаж редовно, још од те 1991. употпуњава добри Србин Пуповац. Његова је функција оригинална; осим што наводно представља Србе у Хрватској, у свакој прилици послужи политичком партнеру ХДЗ-у да га подметне вјечито гладној проусташкој десници која – умјесто да једном за свагда заврши са Србима и њиховим вратовима – буде задовољена са овим заморцем у којег фигуративно зарије своје вампирске очњаке гладне српске крви. Умјесто да критике и погрде буду упућене криминалној и злочиначкој ХДЗ династији, вампири кидишу на свој стари плијен. Тако јавност добије вјечито актуелну акциону представу на тему српско-хрватских односа, која је у случају земљотреса послужила да камуфлира колико је заједница и друштво у цјелини осиромашено, неорганизовано и неспособно да се носи са било чим, а камоли са једном елементарном непогодом каква је земљотрес или потрес, свеједно. Кад тресе, не бира.

Раџа или Дража

Новак Ђоковић је ушао у 302. недјељу владавине на ATP листи. Сви који спорадично или нешто редовније прате нашег истинског спортског хероја, који се још није, а надамо се да и неће, уштимовао у симфонију државе и спорта, знају да му за неколико седмица по дужини трајања на мјесту број 1 свјетског професионалног тениса још измиче швајцарски играч Роџер Федерер. Кад га и ако га Новак пристигне, постаће рекордер по останку на водећој позицији.

Бијели спорт. Рекли би због бијелих дресова или углавном бијеле пути играча. У каквој год симболици лежала повезница са овим популарним називом за спорт који се у овом облику игра од друге половине 19. вијека, чињеница јесте да је управо наш Новак Ђоковић доминантан у свијету готово читаву посљедњу деценију.

Но, нећу препричавати његове тријумфе, биће их још, него ми је намјера описати једну појаву покушаја специфичне медијске дисквалификације овог великог тенисера и човјека. Већ дуже времена лупа се ставља на сваки Новаков потез, безначајне ситуације које пуне исјечке стварности изгубљених у мору небитности. Фотографија са ракијом Дража једна је од таквих прилика. Небитна. Као и кампања свјетских таблоида које и поред безначајности ипак имају на концу и одређену функцију, а то је извјесно стварање притиска на нежељеног броја 1.

Новак Ђоковић са ракијом Дража (Фото: Твитер)

Смислили игру у којој нису најбољи. Историја угроженог елитизма води нас до извјесне Тоње Хардинг, бивше шампионке Сједињених Држава у умјетничком клизању. Не, није ово упоређивање умјетничког клизања и тениса, а још мање посве другачијих личности поменуте клизачице, која је узгред буди речено прва Американка која је успјешно извела троструки аксел што је изузетно захтјевна фигура у умјетничком клизању – и нашег тенисера.

Тоња Хардинг је била из нестабилне породице, кћерка конобарице која јој је шила хаљинице за прве наступе. И поред осебујног талента, за елиту умјетничког клизања Америке она је била и остала вајт треш, у потпуности социјално неподобна да представља САД. Иако су њени лични проблеми и умијешаност њеног бившег мужа у напад на њену директну супарницу доприњели краху њене каријере, остаје слободна идеја о извјесној неподобности која је можда добродошла за спортове резервисане за широке масе, али не и за посебне, спортове друштвене елите, попут поменутог клизања, али и коњичких спортова, голфа, тениса.

Условно речено, неподобност Новака Ђоковића је другачије и дубље природе. Захтјеви професионалног бављења спортом у овом случају тенисом су тешко замислив спој физичког напора, финансијског терета сталног улагања и неизвјесности, сати и сати претворених у године живота проведених на путовањима. Новак је поред, за нас обичне смртнике, незамисливог спортског успјеха, у том сплету изазова исковао свој просвијетљени слободарски дух који је способан на изниман начин промишљати и сагледавати стварност и без страха се о истој неувијено изјашњавати. Бити најбољи и бити слободан, не бити шраф, бити Новак, довољно је разлога за навући бијес данашњег неслободног и поробљеног свијета.

Политика: Хајка против Ђоковића трајаће још дуго

Глас Саруманов

Пред крај ове необичне и разабирајуће 2020. имао сам задовољство прочитати божићни интервју његове Преосвећености епископа бачког Иринеја за недјељник Печат. Након серије медијских иступа неколико епископа, његових духовних чада, овај интервју је једно уозбиљење и духовни печат једној црквеној мисли или струји која је можда најутјецајнија у СПЦ. Размишљање које брзо баца у заборав недорасле и нажалост помало неозбиљне иступе појединих владика о којима сам већ писао.

Тако владика не пропушта да, вјешто користећи примјере из литературе, рафинираном мисаоном конструкцијом интелектуалца старог кова даје одговоре на питања – која тако добро зна као да их је сам себи постављао – узимајући притом разна обличја; и теолога Јустиновца и борца за Косово, и некога ко има дубок осјећај за сваког Србина на планети. Једнако има разумјевање за сувремене изазове и проблеме пред којим се наше друштво налази. Божићни интервју од формата. Међутим, ишчекивајући надолазећи празник Христовог Рождества, читајући владичин интервју морао сам самопреиспитујући се погледати у назад ову бурну и необичну годину, а и оне раније. Владика није само одговарао на питања из интервјуа, већ је у свом силном замаху знања и духовне моћи разгртао недоумице много шире.

Епископ бачки Иринеј (Буловић): Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље

Тако ми је разоткрио чије је идејно началство изазивачког и више штетног него корисног цртања тробојки по јавним површинама црногорских градова у тренуцима кад је велики број учесника литија и незадовољних режимом Мила Ћукановића у трену могао да превагне у свом мненију на другу страну, изазван пренаглашеним порукама подршке АВ својим експонентима у Црној Гори. Нису људима мрске заставе, поготово не српске – али у једном тренутку је било прочитано од кога таква врста подршке долази. Вођа је у Црној Гори надмудрен и непотребно се сад, владико, враћати на заставе. Инсистирање бившег режима у Подгорици да преговара искључиво са представницима СПЦ у Београду потиче из исте кухиње.

Врло сродно том је питање из интервјуа, а тиче се опасности од раскола у Охридској Архиепископији и црногорско-приморској епархији, како написаше, и ретроактивно распознаје предводнике хајке која је годинама трајала на блаженопочившег Митрополита Амфилохија, под оптужбом да је склон идеји отцјепљења православне цркве у Црној Гори. Ноторна лаж и глупост. Сад се провлачи оно чувено неки људи у у врху Митрополије – а тобоже се са Митрополита скида свака одговорност. За то вријеме хиљаде просјечних читалаца и гледалаца је заведено том шупљом причом. Ако говоримо о јединству наше Свете и Апостолске Цркве, једино је тренутно може довести у опасност питонски загрљај државе у – од милоште званој – Симфонији.

Владика бачки Иринеј на сахрани патријарха Иринеја (Фото: Нова.РС)

И поменућу још један интересантан дио, који је на широке масе читалаца интервјуа требало да остави утисак таман као и прича о Косову, а то је размишљање о намјери министарке Гордане Чомић о легализацији истополних партнерстава. Гледајући с политичког аспекта прије свега је проблематично учешће поменуте министарке у Влади Србије. Да ли је неколико промила гласачке подршке довољно да се буде министар?

Један од сијасет разлога зашто су жути изгубили власт у Србији јесу такви политичари као Гордана Чомић. Надамо се да ће учешће ове госпође једнако коштати и ову власт. И прије него се и почне дискутовати о истополном партнерству, ако смо се већ такли те теме, да ли је владика бачки заштитио и пригрлио епископе СПЦ оптужене за тешка и срамотна недјела педерастије и педофилије само у име хришћанске љубави и праштања?

Хвале вриједан и разобличујући интервју.

Мир Божји! Христос се Роди! Србија Васкрсе!



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Самопоуздање

    Само
    По
    Уздање
    Самопоуздање

    У Бога
    Уздање
    Само
    Покајање

    С Богом
    Могу све
    Хоћу ли
    То је питање

    Све нам је дато
    Узмимо само
    Оно што нам
    Сљедује

    Момчило

  2. U samoj Petrinji tako rekuci Srba i nema. Sela oko Petrinje su bila skoro sva srpska, ali ni tamo nema nikog. Par staraca se vratilo i to je od prilike to. Mladji (65 do 58 godiste) obidju svoja sela onako preko ljeta. Ista prica sa Kordunom. U Karlovcu Srba isto tako skoro da i nema. U Slunju ama bas ni jednog Srbina vise nema. Sela od Mocila preko slunjski brda i Trzica sa jedne strane do Kose Furjana i Ljeskovca il Rastela vratili se starci da umru. Malo oko Vojnica i sela oko Korane da se i nadje koji Srbin, al moraju biti jako tihi. Selo Slusnica vise nema ni jednog jedinog Srbina, u stvari nema zitelja. ZVecinu ih pobili u onom velikom ratu a mislim da je zadnji zitelj poginuo kad se probijao koridor Od RSK dor RS. Tako da su nam „braca“ brze bolje i rjeku Slusnicu koja izvire u selu Slusnica preimenovali. Sad se zove Slunjcica jer prolazi kroz Slunj. U glavnom tamo nemate sto da zalite za Srbima jer Srba tamo nema. Al eto „nekad se lijepo zivjelo“ …..

    13

Оставите коментар