Пета трибина „Хандке у Србији”: Човек у доба опште самопромоције

Он пише графитном оловком. Нема мејл. Нема телефон с „вајбером”. Остаће упамћен по изванредном књижевном делу, савршеној и недосадној реченици и по људским врлинама, чуло се на трибини

Петер Хандке (Фото: А. Васиљевић)

Србија између Хандкеа и Мартенса – такву је тему иницирао писац Вуле Журић на петој трибини из серијала „Хандке у Србији”, који Удружење књижевних преводилаца Србије реализује под покровитељством Министарства за културу и информисање у републичкој влади. Поред Журића, о Петеру Хандкеу су овом приликом говорили новинар Драгана Игњић и песник Ранко Ђиновић.

– Ми се у читању самих себе крећемо између онога како о Андрићу пише новинар Михаел Мартенс, а његово дело није свеобухватна Андрићева биографија, већ једно свеобухватно ружење народа, и онога што можемо прочитати у недавно објављеној књизи сабраних Хандкеових есеја о Југославији. Та књига је за мене пре свега потресна, јер она нас суочава с нашим властитим искуствима, а та искуства обично су и даље отворене ране. И кад се Хандкеова запажања и његово осећање света додирну с тим ранама које су и даље отворене, ви се осећате лепо, јер свака врхунска уметност изазива задовољство, али у исти мах, и горчина и туга у вама постају још интензивније – рекао је Журић, додајући да је „Хандке на себе преузео велику обавезу, да буде огледало целе једне културе, целог једног духа, и он тај терет одлично подноси”.

Драгана Игњић је имала прилике да се сретне с Хандкеом. У пролеће 2019. направили су кратак интервју у престоничком хотелу „Москва”.

– Пре него што ће почети разговор, у оној гужви док се телевизијска екипа припрема, посматрала сам га: кретао се полако, гледао где ће да седне, а све време је певушио „Иде Миле лајковачком пругом”. Рекао ми је, поред осталог: „Ја, у ствари, желим само да ме сви оставе на миру, да пишем и да зарадим још мало новца.” Не можете судити о неком човеку на основу двадесетак минута проведених у разговору с њим, али та Хандкеова спонтаност, опуштеност, једноставност, а истовремено и промишљеност, јер он води рачуна о свакој речи коју ће изговорити, оставили су снажан утисак на мене – чули смо од Драгане Игњић.

Песник Ранко Ђиновић, дугогодишњи пријатељ Петера Хандкеа, причао је о босоногом нобеловцу:

– Одвео сам га у село Ретимље, у Ораховачкој жупи, где су извршени страшни злочини над Србима. Све време је ћутао. Родбина убијених Срба застала је пред згариштима својих кућа. Плакали су људи. Онда смо отишли на српско православно гробље које је било преорано. Нису људи знали где се тачно налазе гробови њихових драгих, и онако су падали по трави, насумице. У једном тренутку сам му видео сузу испод наочара. Узео је свећу, пољубио је, сагнуо се међу женама у црнини, запалио свећу. Отишли смо потом у манастир Зочиште, који је био миниран, и ту је Петер изговорио круцијалну, крстоносну реч. Кад га је један новинар упитао шта мисли о свему што је видео на Косову и Метохији, одговорио је: „Ово је универзум бола. Ја, као треће лице, не могу да учествујем у томе. Морам да ћутим.”

Са сесије одржане у Удружењу књижевних преводилаца Србије (Фото: Душко Петошевић)

– Из Велике Хоче, из куће у којој је спавао, искрао се и отишао у суседно село Зочиште, потпуно албанско, и тамо је шетао. Бос. Видела га једна жена па побегла, уплашила се: човек непознат, бос, ноћу хода кроз село – причао нам је Ђиновић.

По речима Вулета Журића, „само тај један корак који је Хандке начинио, искорачивши бос у анонимност, изазвао је невероватну узбуну у свету против којег се Хандке буни језиком и тишином, а ни једно ни друго том свету не пасује”.

– Он себе самопоништава, одриче се свега тога што носи са собом и наступа само као човек у ово доба опште самопромоције – нагласио је Журић. – Читава Хандкеова књижевна каријера саздана је на отпору. Видите како се први његов комад зове „Псовање публике”. Како се развијају ствари, још мало па ће публика бити довољна сама себи. За уметника ту, са свом том политичком коректношћу, више неће бити места.

Говорећи о поларизацији српске јавности која је доживела ерупцију кад је Хандке добио Нобелову награду за књижевност, Драгана Игњић констатује да су „одлуку Нобеловог комитета углавном осуђивали људи који Хандкеа читали нису” и истиче да је Хандке и својим делом, али и својим поступцима, својом спремношћу да помогне и непознатима, показао да је „човек са великим Ч”.

– Петер је прозорљив. Брзо чита људе, и немогуће је преварити га – надовезао се Ђиновић. – Он је најбољи слушач ког сам видео. Воли да се шали, воли да се среће с људима ван јавности, ван медија. С медијима воли да сарађује, културан је, комуникативан, али највише воли самоћу, тишину. А све време га је болела неправда према њему, према његовој породици. Не заборавимо да је он довео своју шеснаестогодишњу кћерку у Велику Хочу, у тај гето, да мештанима уручи новчану помоћ. Тих 50.000 евра дао је из свог џепа, био је то његов лични новац. Петер, иначе, нема мејл. Нема телефон са „вајбером”. Пише графитном оловком. Упамћен ће остати по изванредном књижевном делу, савршеној и недосадној реченици и по људским врлинама. Срео сам у животу много људи и, верујте, ово није политика: бољи је човек и Србин од половине Срба.

Владимир Д. Јанковић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 17. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар