Мирослав Здравковић: Тридесет књига којима се враћам

Један магистар књижевности ми је рекао да није важно колико ћу у животу књига прочитати већ којим књигама ћу се враћати, и да је богатство уколико се вратим на 30 или 40 прочитаних књига

Мирослав Здравковић (Фото: РТВ)

Септембар 1993. године у мом животу има велики значај. У том месецу сам по први пут пао, не један, него три испита истовремено да бих сва три у октобарском (крајем септембра) року положио, и два пута сам озбиљно повредио мајку. Први пут, када сам пао сва три испита, питањем: „како мислиш да ћу да положим испите уколико само спавам јер си нам дала по 7 цигарета?“ (себи шест), и други пут када сам се враћао након положеног последњег од ова три испита наручујући шта желим да једем када иза поноћи стигнем у Јагодину. Први пут сам гледао мајку како иде улицом и плаче, не обазирући се на пролазнике, до трафике где је исписала неколико чекова да би брату и мени купила по бокс цигарета. Други пут сам уместо иза поноћи стигао кући иза поднева наредног дана и више се, од тада, нисам јављао када крећем и када да очекује да ћу стићи.

На железничкој станици у Београду је на екрану стајало да возови који иду ка њему касне по 240, 300, 400 минута. Нисам помислио да се сви налазе на истој удаљености, а да је ово кашњење последица очекиваног доласка пар сати пре мог доласка на станицу. У возу сам водио жучну политичку расправу са човеком старости преко 40 година који је бранио државу и Милошевићев режим од мојих критика. Када смо стали мало пре Кусатка и када је схватио да смо пуштени ка месту саобраћајне незгоде из Београда, иако се знало да нећемо моћи даље, почео је он да псује, и државу и Милошевића. Пакосно сам се сладио и смирио сам своје незадовољство. „Па што ви сада говорите све што ја мислим?“ морао сам задовољно да питам, а он ми је одговорио да сам у праву све што кажем, али да сам превише млад да бих тако размишљао.

Мирослав Здравковић: Србија 2100.

Годину-две касније на повратку за Београд из Јагодине разговарао сам у возу са магистром књижевности, који је у воз ушао у Великој Плани и био је изненађен бројем и избором књига које сам прочитао као студент економије, а из лепе књижевности, филозофије, психологије, историје и других области. Рекао ми је, што стоји у наслову, да није важно колико ћу у животу књига прочитати већ којим књигама ћу се враћати, и да је богатство уколико се вратим на 30 или 40 прочитаних књига.

Ово је романсирано сећање где се мешају датуми и догађаји јер се ради о најцрњем периоду материјалног безнађа у коме сам заустављао време бирајући по 10-15 књига које ћу читати без помисли да данима изађем на улицу. На њој су трештали Цеца, Драгана Мирковић, Џеј и други великани српске културе и тадашње стварности и искључивање ми је било неопходно да бих смањио незадовољство које сам као младић у раним 20-тим могао да осећам када нисам имао пара да помислим да позовем неку девојку на пиће. Тада нисам знао да су девојци потребни лепа реч, осмех и пажња, да би се дошло до телесног задовољства, јер ме је некако Бранимир Штулић за…ао паролама и порукама, а Ник Кејв је додатно продубљивао депресију са „Papa Won’t Leave You, Henry“. Отац ме је много раније оставио самог, није постојао када ми је био најпотребнији.

Тада сам прочитао стотине књига, а сада се пробраним враћам.

Правити анализу сличности садашњег времена са тадашњим је злонамерно и то никако нећу чинити. Ми смо сада земља са стабилном економијом и најмањим економским падом у Европи, а култура, посебно на телевизијама са националном фреквенцијом, је на највишем нивоу.

Корона-закључавање је идеално време за нова откривања књига или враћање на прочитане.

Волео бих, старачки, да покажем свој списак најдражих књига неком драгом далеком младићу који сада има осећања (и материјална ограничења) слична мојим пре тридесетак година. Када се вратим прочитаној књизи, попут Ане Карењине, на пример, упитам се, шта сам могао да разумем од написаног као младић од 16 или 17 година у средњој школи без животног искуства?

Имам свеску у којој сам записивао мудрости и мисли које су ме дотакле и то сам престао да радим када сам читао „Благо цара Радована“ Јована Дучића, јер сам схватио да је сулудо преписати целу књигу.

Покојни брат је негде на послу ставио Пекићеву цинцарску пословицу „Ако немаш злотвора, роди ти га мајка“, што је одушевљавало његове колеге, прворођене као и он, претпостављам.

Описивати и образлагати сваку од наведених књига захтевало би много времена, а један немачки писац записао је да људи који воле новац имају најбољи избор књига, јер они немају времена за губљење. Економиста сам, нисам филолог или филозоф. Стога ћу само приложити списак, одолевајући искушењу да образложим зашто коју књигу вреди прочитати.

Списак је последица тренутног психичког стања и сећања, а не суочавања са породичном библиотеком у Јагодини, где би се стојећи испред хиљада књига многе још понудиле и препоручиле за поновно читање.

  1. Данило Киш: „Час анатомије“
  2. Борислав Пекић: „Године које су појели скакавци“
  3. Борислав Пекић: „Златно руно“
  4. Борислав Пекић: „Ходочашће Арсенија Његована“
  5. Милош Црњански: „Сеобе“
  6. Ото Дубислав Пирх: „Путовање по Србији у години 1829.“
  7. Радмила Тричковић: „Београдски пашалук 1687-1739“
  8. Иво Андрић: „Омер-паша Латас“
  9. Иво Андрић: „Травничка хроника“
  10. Иво Андрић: „На Дрини ћуприја“
  11. Иво Андрић: Зеко, Госпођица и друге приче
  12. Меша Селимовић: „Дервиш и смрт“
  13. Меша Селимовић: „Тврђава“
  14. Меша Селимовић: „Острво“
  15. Фридрих Ниче: „Тако је говорио Заратустра“
  16. Ернесто Сабато: „О јунацима и гробовима“
  17. Ернесто Сабато: „Абадон, анђео уништења“
  18. Ернесто Сабато: „Пре краја“
  19. Жозе Сарамаго: „Смрт и њени хирови“
  20. Габријел Гарсија Маркес: „Сто година самоће“
  21. Јован Дучић: „Благо цара Радована“
  22. Јован Дучић: „Верујем у Бога и српство“
  23. Јован Цвијић: „Психичке особине Јужних Словена“
  24. Оноре де Балзак: „Шагринска кожа“
  25. Сенека: „О срећи“
  26. Фјодор Достојевски: „Идиот“
  27. Шарл Бодлер: „Цвеће зла“ и „Париски сплин“
  28. Бранислав Нушић: „Аутобиографија“
  29. Радоје Домановић: Сабрана дела
  30. Петер Хандке: „Моравска ноћ“

Хандкеов мени на Морави

Скакавци, руно и Моравска ноћ су недавно прочитане па се квалификују за дубоку старост, уколико се доживи, док сабрана дела Домановића, и још неке књиге од одабраних, треба увек имати у близини.

Опрема: Стање ствари

(Макроекономија, 15. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: ,

5 replies

  1. Јагодина..? Сећањем решим се поновног читања..Историја је застала.Фјодора или са Достојевским се дружим сваки дан,Данас.Сећам се Капитала.Сећам се себе још увек.Не могу да читам више.

    3
    6
  2. Мирославе, ваш избор књига и ваша богата библиотека су ме потсетили на једну песму Луке Штековића (1935-2012)

    ПРИЗОР У БИБЛИОТЕЦИ

    Једна млада жена
    голих руку до рамена
    пребире по мојој библиотеци

    листа она
    књиге моје младости
    преврће пожутеле листове
    рукама голим до рамена

    књиге мојих бдења
    књиге због којих сам гладовао
    књиге од којих сам саздан
    књиге
    за које бих
    чини ми се
    убио

    (све скупа
    тона-две старог папира :
    вредност једног поштеног ручка
    и бутеље доброг вина
    рециклажни еквивалент
    за штампање једне збирке стихова)

    она
    само пребире по мојој библиотеци
    прелепим рукама
    голим до рамена

    док пламте моја читања

    (ломача ни да је опрљи)

    4
    6
  3. Ја сам лепо проживео 90-те, можда најлепше доба у мом животу. То су моје године 36-46, извињавам!

    3
    3
  4. Од поезије – само Бодлер. Добро, и то је више него ништа:-))) На мом списку од 30 књига мало би остало места за прозу, па и то тек негде од друге половине табеле.

    5
    1
  5. Деда Ђоле
    Захваљујем на лепој песми која описује и моју прошлост.
    Било је девојака голих руку, али и других који ме знају, које би поставиле питање када уђу и стану поред библиотеке у ходнику:
    „Ти си све ово прочитао?“
    Нисам, немам неколико живота да бих успео све, и само читајући.
    За поезију већ написах, након 150 стихова из Горског вијенца за петицу из с-х омрзнух је.
    Бертолд Брехт је немачки писац, мислим, око читања и новца.

Оставите коментар