Дејан Ђорић: На вест о смрти – Станислав Сташа Живковић (1923-2020)

У деведесетседмој години, у Београду, преминуо је историчар уметности и мачевалац Станислав Сташа Живковић 

Станислав Сташа Живковић (1923-2020). Фото: Приватна архива/Вечерње новости

Тихо и ненаметљиво, какав је био по нарави, у 97. години, угасио се живот професора, доктора наука, славног мачеваоца и последњег великог српског историчара уметности, из школе Светозара Радојчића.

Наша култура се обрукала, осим у Вечерњим новостима и на сајту Црвене звезде није било озбиљнијег помена о овом сјајном човеку и стручњаку, као што никада није изашао неки зборник њему у част, како то уобичајено Немци раде за своје хуманистичке научнике.

Живковић, рођени Београђанин, Филозофски факултет је завршио у Београду, где је и докторирао на катедри за Историју уметности 1967. године. Од 1958. до 1968, у херојско време нашег модернизма, водио је Галерију Културног центра у Београду, да би до 1989. био управник Галерије Српске академије наука и уметности и са те дужности отишао у пензију. Од 1965. до 1986. био је ванредни, затим редовни професор Универзитета уметности у Београду – предавао је на Факултету драмских уметности мачевање и историју стилова. Био је сарадник више институција у земљи и иностранству, као што су Народни музеј и Музеј савремене уметности у Београду, Матица српска и Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду. Писао је одреднице и сарађивао са уредницима највећих издавачких подухвата посвећених домаћој и страној уметности, од Ликовне енциклопедије Југославије, SAUR Allgemeines – Knstler Lexikon у Минхену, The Dictionary of Art, издавача Macmillan Publishers у Лондону (од наших стручњака за тај мамутски речник била је позвана још само Гордана Бабић) до Академије уметности у Москви. Током 50 година организовао је више од 300 самосталних, групних и студијских изложби.

Омиљени Сташа, узор дипломатског и смиреног човека, брзо се профилисао као наш највећи познавалац периода раног српског модернизма и импресионизма, откривши многе заборављене уметнике и њихова дела, друге вративши у јавни живот, у историју уметности и међу колекционаре, за које је био ауторитет (и сам је био колекционар). Од првог научног рада у београдском часопису Дело из 1959. године доскоро задњих дана живота када је писао за обимну књигу о Колекцији породице Биро, увек свежег духа, Живковић је објавио више од 25 самосталних књига. Капитална је његова докторска дисертација о Кости Миличевићу (два издања), као и студије посвећене Београдским импресионистима, Уметничкој школи у Београду 1919-1939. и Српским импресионистима. Збирка мемоарских есеја Живот слика имала је као ретки бестселер српског ликовног издаваштва четири издања, а књига Српско сликарство 20. века чини га једним од ретких (уз Миодрага Б. Протића, Лазара Трифуновића и Јерка Денегрија) аутора синтетичких студија српске модерне уметности.

Живковић се од 1946. бавио мачевањем, као државни репрезентативац, међународни судија, један од оснивача и председник Мачевалачког клуба Црвена звезда. Носилац је бројних награда и ордена.

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 8. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар