Духовна герила: „Све вештачко“ или „Само природно“ – бирај!

„Колико је тога вештачког у вашем животу?“ питање је које свако себи мора да постави, ако хоће да спасе своју кожу

Фото: Фејсбук страница Spiritual guerilla

Грчеви у којима се управо сада човечанство болно увија никако нису само једна пролазна криза после које ће, ипак, све бити као пре. Да је у питању планетарна драма, која ће у пресудној мери одредити будућност људског друштва, не види само онај ко то намерно не жели. Многа питања која су одавно покренута постала су горућа, многе дилеме које већ дуго муче људски род траже хитно решење, а ипак, сва она – од „глобалног загревања“, преко „загађења животне средине“ и пандемија, до свих могућих „права и слобода“ – само су фасада (или маска) за пресудни дуел, завршницу велике битке која се води већ неколико векова. То је окршај између вештачког и природног, чије поприште није само читава планета, нити сваки међусобни људски однос, већ и душа сваког појединачног човека унутар себе саме. Један од ових принципа ће из овог двобоја изаћи као, можда, крајњи победник, док ће други бити, вероватно, коначно поражен. Како се дошло до ове ивице амбиса?

Овде нема ни места ни могућности да се читав процес темељно анализира, али се може скицирати неколико његових последњих „рунди“. У сваком случају, од индустријске револуције и развоја материјалистичких наука, са убрзаном урбанизацијом и лаицизацијом/секуларизацијом као њиховим последицама, човечанство је ушло у модерну епоху. Она је пролазила у знаку ослобођења од Бога и овладавања над природом, мада се то, посматрано из другог угла, може назвати и лишавањем од Бога и искоришћавањем природе (наклоност читаоца ка једној или другој формулацији је, узгред, већ сама по себи знак његове настројености и припадности једном од два данас супротстављена табора). Како год било, последица модернизације је одвајање од природне средине и посматрање исте као пуког извора „средстава за развој“ људских изума, дакле, вештачког света. За само пар генерација, човек је изгубио „чуло“ за природу и сваку емпатију према њој, а своје одушевљење усмерио према делима свога ума и својих руку.

Ништа боље од изјава савременика са врхунца модерности не илуструје ту промену парадигме. Писац Херберт Џорџ Велс изјавио је: „Све животиње су машине са унутрашњим сагоревањем“; биолог-еволуционист Џулијен Хаксли је тврдио: „Људско тело је машина која се поправља, тражи своје гориво и мазива“; а архитекта Ле Корбизје је написао: „Кућа је машина за становање“. Пре једног столећа, ова општа одушевљеност машинама дубоко се зарила не само у природу, него и у најлепша људска остварења, па је творац „Манифеста футуризма“, песник Томазо Маринети смело ускликнуо: „Аутомобил који јури лепши је од Нике са Самотраке!“ Тако је и уметност, умеће над умећима, доживела тужну судбину природе, управо губећи сваки додир са природним и постајући све више вештачка и концептуална. И дан-данас раширена одбојност „обичних“ људи према већини остварења модерне уметности није знак некакве „заосталости“ или „неспособности да се схвати“ него остатка природне виталности који се грчевито држи сећања на лепоту у свету који тоне у свеопшту ругобу.

Нике са Самотраке (Извор: Википедија)

Усамљени гласови „вапијућих у пустињи“ слабо су се чули у свеопштој халабуци машина и њихових поклоника. Узалуд је архитекта Хундертвасер поучавао о „пет човекових кожа“ (1. Епител, 2. Одећа, 3. Кућа, 4. друштво-нација-држава, 5. природа), указујући на њихову органску повезаност. Требало је да свако схвати да су кућа у којој живи, држава-нација којој припада и читава природа планете Земље заиста његове „коже“, личне и неодвојиве, колико год биле опште и колективне. У Хундертвасеровој перспективи израз „спасити своју кожу“ није имао нимало себично, већ сасвим универзално значење испуњено бригом и љубављу. Авај, чак ни стручњаци који су се његовим делом бавили нису ове лекције уопште схватили лично, него само као један бизарни концепт ексцентричног уметника.

А у међувремену, у одрицању од свега природног и продирању вештачког у све, дошао је ред и на самог човека. Куцнуо је час да се он одбаци на сметлиште прошлости и буде превазиђен, јер је постао кочница „развоју“. Трансхуманисти данас наступају нескривено, са отвореним програмом, који је, узгред перфидно присвојио наводну бригу за природу (па „упозоравају“ на глобално загревање, планетарно загађење, итд) и човека (па му укидају све слободе за његово добро). А заправо они, мрзитељи свега што није искључиво људско дело, логично мрзе не само природу већ и људе, јер их виде као препреку у претварању света у Царство Вештачког. Израз „људски ресурси“ јасно показује за шта они човека сматрају и треба бити потпуни слепац или идиот па не осећати гнушање пред овом монструозном синтагмом.

За крај, уместо устрепталог питања „Ко ће победити?“, треба се загледати у себе и поштено одмерити степен сопствене „поражености“. Да, поражености, јер већ и само припадање систему који глорификује „своје“ вештачко и гази све природно знак је да се са Злом начинио компромис. „Колико је тога вештачког у вашем животу?“ је питање које свако себи мора да постави, ако хоће да спасе своју кожу. И гле, већ такво питање довољно је за усправљање, довољно да се осети како, у ствари, још ништа није дефинитивно изгубљено. Штавише, свако ко то учини може спасити не само своју једну, већ и свих „пет кожа“ читавог човечанства и васцеле природе.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla, 4. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: ,

2 replies

  1. Религија

    Религија није
    У ланце везање
    У тор лучење
    Тијела мучење

    Религија је
    Упрезање
    Божијим нитима
    И тајнe учење

    Религија није
    Мач Охолога
    Религија је
    Раст до Бога

    Момчило

    23
  2. Fenomenalno….zao mi je sto na telefonu nemam svoju prirodnu cirilicu pisem…..neprirodno!

    1
    1

Оставите коментар