Политика: НАТО гарантовао да ће тзв. ОВПБМ положити оружје

Албанске вође и званичници Србије никада нису ставили потпис на заједнички документ, а команданти побуњене паравојне формације потписали су Изјаву о демилитаризацији

Припадници Здружених снага безбедности у акцији на југу Србије (Фото: ЕПА)

Побуна такозване ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе подигнута на основу непризнатог „референдума” Албанаца са југа централне Србије из 1992. године, са циљем да се припојe Косову, окончана је полагањем оружја ове формације, након што су њени команданти потписали Изјаву о демилитаризацији, у селу Кончуљ. Овај документ албански политички лидери су готово две деценије након оружаних сукоба погрешно интерпретирали као „Кончуљски споразум”, тврдећи да је Београд на основу њега наводно преузеo обавезу да амнестира припаднике ОВПБМ, због чега су својевремено говорили и да није спорно да се њеним припадницима подижу споменици.

Истина је, међутим, да су челници албанске паравојне организације 20. маја 2001. у Кончуљу, изјаву парафирали без присуства и учешћа представника тадашњих српских и југословенских власти, али су у овај процес били укључени међународни представници, тачније шеф НАТО канцеларије Шон Саливен. Како је „Политика” својевремено писала, поред представника ОВПБМ, Саливен је наведен и као супотписник поменутог документа о демилитаризацији у својству сведока. Београд је на овај чин одговорио три дана касније – на заједничкој седници Савезне владе и Владе Србије усвојена је информација о уласку Здружених снага безбедности у Копнену зону безбедности (КЗБ), али и јавна изјава „Амнестија је излаз”. Потписали су је потпредседник владе Небојша Човић, генерал Нинослав Крстић и, тада пуковник, Горан Радосављевић Гури.

То значи да албанске вође и представници званичних српских власти никада нису ставили потпис на било који заједнички документ, а органи Србије су на основу гаранција о полагању оружја ОВПБМ издали проглас „Амнестија је излаз”, који је био јавно истакнут на југу централне Србије. У њему су житељи овог дела земље обавештавани о томе да наше снаге располажу тачним подацима о грађанима три општине који поседују оружје, униформу, мине и другу војну опрему, док се они који су наоружани позивају да сав овај ратни материјал предају без последица. Већина припадника ОВПБМ учинила је то до 31. маја 2001, а у јулу исте године званично је дата амнестија за лица која су учествовала у оружаним сукобима против наших снага безбедности.

Припадници ОВПБМ (Фото: ЕПА)

У име Албанаца изјаву о демилитаризацији су у Кончуљу, иначе селу код Бујановца, смештеном у Копненој зони безбедности, потписали командант ОВПБМ Шефћет Муслију и његови сарадници Мустафа Шаћири и Ридван Ћазими. ОВПБМ се уз помоћ међународне заједнице обавезала на потпуну демилитаризацију, разоружавање и распуштање, најкасније до 31. маја 2001, уз закључак да се окреће борби за права прирадника албанске мањине кроз политички процес и да гарантује сигуран и миран улазак Здруженим снагама безбедности. Захтевало се и формирање мултиетничке полиције, тражило се да се КФОР стави на располагање за пријем оружја, као и да НАТО и мисија Европске уније помогну, прате и верификују процес демилитаризације. На тај начин представници КФОР-а, мисије ОЕБС-а, посматрачке мисије ЕУ и НАТО-а одиграли су кључну улогу у потписивању документа о прекиду ватре, тачније о уласку Војске Југославије у „тампон зону”, као и потписивању изјаве о демилитаризовању ОВПБМ.

Као једна од политичких „тековина” побуне на југу централне Србије, осим погрешне интерпретације „Кончуљског споразума”, остао је и термин „прешевска долина”, који редовно употребљавају Албанци из Прешева, Бујановца и Медвеђе, вештачки спајајући ове три општине у једну целину. Овај израз заправо је синоним за „источно Косово”, како екстремнији албански кругови зову тај простор, алудирајући да би он требало да се припоји лажној држави. Албански активиста Белгзим Камбери, својевремено је настанак назива „прешевска долина” објаснио речима да су термин Албанцима „уступили” Американци у време сукоба на југу 2000. и 2001. године. „Прешевска долина је појам који су овде донеле америчке дипломате са циљем да буде избалансирани компромис између источног Косова и југа Србије”, објаснио је Камбери.

Чињеница је, међутим, да се општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, у којима заједно живе Срби, Албанци и Роми, према административној подели Републике Србије, налазе у два различита округа са центрима у Врању и Лесковцу. Општина Медвеђа, наиме, удаљена је више од 150 километара од Прешева и Бујановца, а као део Јабланичког округа, смештена је на 47 километара од Лесковца и у њој, чак ни према признању самих албанских политичких лидера, никад није живело више од 25 одсто припадника њиховог народа, а према појединим тумачењима, тај удео данас износи око десет процената. Такође, појам „прешевска долина” нема историјско утемељење ни према једном релевантном истраживању.

„Референдум” из 1992. није признала међународна заједница

Помињање „референдума” из 1992. године, на којем су се Албанци са југа централне Србије изјаснили за аутономију, а тиме и наводно право да се уједине са Косовом, чиме би фактички заокружили североисточне „границе ’велике Албаније’”, у претходних 20 година постало је повремена пракса политичара из Приштине, али и из Прешева, Бујановца и Медвеђе. Ово изјашњавање не само да никада није признала држава Србија већ ни међународна заједница, чиме се делегитимизује и сам повод побуне, започете која је кулминирала 2001. године. Томе доприноси и чињеница да је овај такозвани референдум организован тако што су Албанци гласали по приватним кућама без икаквог укључивања државе и посматрача, који би оценили регуларност тог процеса. То касније није спречило поједине албанске лидере да говоре о готово плебисцитарној подршци одвајању од Србије. Наиме, уписано је нешто више од 45.000 бирача, а „да” је заокружило 97 одсто.

Никола Белић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 1. 12. 2020)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , ,

Оставите коментар