Љубомир Ив. Јовић: Ко је забранио градњу Храма Светог Саве

Градња Храма Светог Саве је дуго трајала, уз застоје, муке и невоље, које су некада биле не само бесмислене већ и неразумне

Храм Светог Саве (Фото: Политика/Н. Марјановић)

Опростили смо се од Његове светости, патријарха српског архиепископа Иринеја, који је сахрањен у крипти Храма Светог Саве чија изградња без његове изузетне активности и ревности још не би била завршена. А изградња ове српске светиње трајала је више од 100 година. Градитељи и патријарх имали су се на кога угледати. У хиљадугодишњој Србији манастире и цркве градили су верски великодостојници и државници, почев од рашких жупана у осмом веку, па немањићких краљева и царева, Светог Симеона и Светог Саве и других – током 200 година постојања, потом цара Душана и цара Лазара, све закључно са деспотом Стефаном Лазаревићем, Бранковићима, Обреновићима и Карађорђевићима.

Градња Храма Светог Саве је дуго трајала, уз застоје, муке и невоље, које су некада биле не само бесмислене већ и неразумне, што би обичан човек рекао ,,последица плитке памети”.

Ево једног примера, који се не сме заборавити, јер је благодарећи честитости и разборитости једног државника градња Храма Светог Саве настављена. А била је обустављена (забрањена) после политичког ,,става” идеолошког карактера.

Цитирам део из интервјуа Душана Чкребића листу „Време” од 31. маја 2012. године који је водила новинарка Зора Дрчелић:

,,Забрана наставка изградње Храма Светог Саве на Врачару, донета после рата, у ствари је била политичка одлука идеолошког карактера. Донета је у политичком врху Србије, а не у Скупштини Србије. Нема легитимитет. Преносила се годинама снагом политичког става, а да је никада нико није донео, нити потврдио ниједан компетентни државни орган Републике Србије. Није штампана у ’Службеном гласнику Србије’, као званична одлука. Када сам изабран за председника Председништва Србије, у мају 1984. године (до 1986 – оп. аут.), проценио сам да могу битно да утичем на промену заузетог политичког става о забрани наставка изградње Храма Светог Саве”, изричито је тада изјавио Чкребић. Додао је да се консултовао са председником Скупштине Србије Слободаном Глигоријевићем, Иваном Стамболићем, тада секретаром Централног комитета. Такође, и са Слободаном Милошевићем из Градског комитета који му је рекао: „Уради шта мислиш да треба да урадиш”. „Организованог отпора није било. Једино је Удружење бораца општине Врачар било против. У Републици сам постигао сагласност свих. Јуна 1985. у вили Извршног већа Србије, патријарху Герману и члановима Синода Српске православне цркве саопштио сам да могу да наставе изградњу Храма Светог Саве. То је била моја цивилизацијска обавеза. Том одлуком скинута је срамота наше генерације.”

Љубомир Ив. Јовић,
Нови Београд

Опрема: Стање ствари

(Политика, 1. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: ,

1 reply

  1. „Том одлуком скинута је срамота наше генерације”, ево трећи дан звони му у глави.

    Да ли се било којом одлуком, па макар била и из комитета, „са њихове генерације“ може скинути било шта ?

    Чак и да су се тада (1985) просто само склонили ни то не би било довољно али можда не би било толико касно за скидање љаге, као што је то било 2012 или дан данас.

    А љага није само „њихова“ али би тражити разумевање за то од „њих“ било превише.
    Што се грбо роди време не исправи.

    Сад ми још преостаје да се питам ко је и зашто апаратчицима Сбије дао зелено светло за укидање ове необјављене забране.

Оставите коментар