Као што нема нити крепости (aretē) и врлине (virtus) без философије, нема нити чулности (hēdonē) и блаженства (eudaìmōnia) без поезије

Жак Луј Давид, Сократова смрт, 1787. (Фото: Викимедија)

Једном давно, у протеклом стољећу, у егзистенцијалној запитаности – јесам ли „нормалан” (мајчино: зашто ниси као и други), а читајући Кафку, усхићено закључих – „ипак, нисам сам!“. Чим пронађемо сабесједника, макар овај и не био наш савременик, а то је најчешће, то је прави празник за душу. Многи су наши велики ствараоци били покретани мислима својих предшасника, као што је Крлежа за своје мисли захваљивао Ничеу и Шопенхауеру, а Ниче пак, – Достојевском и Гетеу, итд. Мартин Хајдегер је на својем радном столу држао слику Ничеа, а на пут мишљења је кренуо захваљујући еминентним теолозима. Равнам се стога оном Хегеловом: „Сви су они потребни!“ (Историја философије). Нема неважне личности и лектире!

Мартин Хајдегер

Као што нема нити крепости (aretē) и врлине (virtus) без философије, нема нити чулности (hēdonē) и блаженства (eudaìmōnia) без поезије, даље пак, нема нити храбрости (andrēia) и мудрости (sophìa) без књижевности, и тако даље …

Како апелирати на емпатију или милосрђе, пак и разумијевање, код овдашњег појединца који је дио стада и у којег су присутни примордијални инстинкти и атавистичке склоности!? Шта овај овцолики лик зна о оштром планинском зраку и пратећем надахнућу и, напокон, у забораву битка о свом бићу!? Биједник који свој умишљени партикуларитет уздиже као принцип и према њему поступа, у налик је на глисту која живи у земаљском мраку гутајући блато, избацујући блато. Он не зна да је само подстанар глиненог стана, већ вјерује да је пуко месо, подложно пролазности и коначности, а не вјечна душа и асимптота Божија.

Како год и унаточ, не осјећам се опуштено и угодно на прославама било које врсте, јер сваке три секунде умире једно дијете од глади, (зар то блатњавим ушима не звучи као јерес?). Видим то, као да би ћелије бубрега игнорантски славиле, не марећи што ћелије јетре одумиру, јер оне прве не знају да су дио једног организма. Незнање не оправдава, а камо ли да спасава. Људи могу игнорирати стварност, али посљедице игнорирања неће моћи игнорирати, а таква је већина.

Милош Црњански (Фото: Време)

Небројено је много истих или сличних примјера у великих људи. Црњански је, примјерице, запазио и записао:

„ја сам се … док је у Сарајеву сиромах Принцип испружао своју руку, која није задрхтала, бавио пеглањем свога фрака“.

На овом мјесту, по мени, не пристоји уобичајена картезијанска рационализација типа „такав је свијет“ и „ту ништа не можемо“, не зато јер није точна, већ зато што стоји ван доброг укуса и бољих обичаја. Свакако, већина мојих ближњих разликује „пуцање“ од „пеглања“, али на равнодушан, лишен живота, начин, (apàtheìa). Њихов еуклидски начин поимања стварности и мој квантни начин размишљања – припадају посве различитим регистрима значења.

Унаточ Андрићевој књижевној неприкосновености и душевној непомућености (ataraxìa), мени је духом ближи Црњански, јер док је Андрић под окупацијом писао своје велике романе, Црњански у ратним годинама није ништа писао – како је касније сам казао –  „да се не пева у кући мртваца“. Два сасвим супростављена одговора на свјетско-хисторијске изазове који су вртложили нашу националну и личну егзистенцију. Елем, Крлежа се ставио у службу комунистичком режиму, позивајући да се изађе на сасвим недемократске изборе 1945. године. Андрић и Исидора Секулић су писали приче у складу са политичким очекивањем и учествовали у јавним акцијама. Црњански је ишао дугом стазом јавног понижавања…

Иво Андрић на тераси стана у Призренској улици, 20. 10. 1944. (Фото: Време)

Овдашњи је социјални дарвинизам и с почетка деведесетих метастазирао у сваку пору друштва те су понижења нас љубитеља књижевности (Андрић, Крлежа, Селимовић) постала закономјерна правилност на путу аутодидактике, а то од стране локалних блуна и редикула, који никада нису пребацили преко Алана Форда. У глобалистичком свијету, ми дистингвирани, идеолошки смо дискриминирани људи. Ми смо страна лица у односу на вриједносни систем тог свијета. Ми смо емигранти у унутрашњој стварности.

Categories: Аз и буки

Tags: Душан Косановић, књижевност, српска књижевност, филозофија