(UNZ, 1. 8. 2020)

Лин Дин је вијетнамско-амерички песник, путописац и публициста рођен 1963. године. Затварање граница у марту ове године због „пандемије“ затекло га је у граду Бусану у Јужној Кореји, где је био „заробљен“ до јула. Пошто није могао да се врати у Вијетнам, где је пре тога живео, одлучио је да промени средину, али због ограниченог кретања, није могао да бира куда ће отићи. Почињемо да га пратимо од тренутка кад је одлучио да допутује у Србију.

Бусан је био удобан, али нисам га доживљавао као свој дом, нимало, тако да сам скоро сваког дана проверавао које земље су поново отворене, да бих могао да се задивим свиме, поново, из другог угла.

На „Скрени с пута“ нашао сам користан чланак „Земље без било каквих рестрикција и услова за улазак“, али до 15. јула тамо су били само Мексико, Малдиви, Северна Македонија, Србија, Албанија, Турска и Танзанија. Пошто су чак три биле на Балкану, а и Турска је била близу, најлогичније је било да се упутим ка тој групи земаља, па сам повукао ороз.

Последње вечери, ушао сам у непознати аутобус да кренем у непознатом правцу. Убрзо смо напустили светле комерцијалне низове кућа и попели се у сиромашнији део, са оронулим кућама, тамним улицама и празним тротоарима. Један по један, сви су изашли док се возач и ја нисмо дотетурали, као исцрпљене избеглице, у прилично мрачно аутобуско преноћиште. У мраку сам отпешачио назад у најслађи град који вероватно никада више нећу видети. Хвала, Бусане!

Године 1937, Ребека Вест је овамо дошла возом.

„Онда сам мало одспавала и пробудила се у малом граду где није било ниједног минарета, где није било више трагова ислама него што би их било у селу у Сасексу. Били смо, у ствари, у Србији. Изашли смо на платформу и удисали ваздух, који је сад био српски ваздух. Био је другачији од босанског ваздуха као што се у Шкотској низински ваздух разликује од висинског; сувљи је и, као што кажу за тесто, краћи. Свако ко не зна да је једна врста задовољства напунити плућа у Јајцу или Лох Етиву а друга напунити их доле у Београду или у Ламермојру сигурно има поремећена чула која не разликују једну врсту воде од друге“.

Тако да су српски ваздух, вода, блато и мирис, итд. сви другачији од оних у Босни, Хрватској, Словенији, Албанији, Црној Гори, Северној Македонији, Косову, Српској и Крајини, итд.

Допутовавши из Јужне Кореје, с преседањем у Абу Дабију, разлике које су ме дочекале биле су много, много веће, наравно, почевши од аеродрома, који је био скроман. Од десет најсиромашнијих европских земаља, седам је на Балкану, али ко их због тога може кривити? Толико је ту било превирања.

Београд је сравњен са земљом 44 пута. У 20. веку, бомбардован је три пута. У Другом светском рату, стотине хиљада Срба је масовно убијено од стране Хрвата, што је неоспорна чињеница која је још увек мало позната.

У таксију до града, поново сам се упознао с бетонским стамбеним четвртима типичним за бивши Источни блок. Неколико београдских солитера су остаци из 70-их, можда историјски најгоре деценије за архитектуру. Велелепне зграде овог града с краја 19-ог и раног 20-ог века већ деценијама пропадају.

Прошао сам поред огромног постера са српским војницима, са строгом женом која салутира, с оптужбом у очима. Он је прекривао бивше jугословенско министарство одбране, које је НАТО бомбардовао 1999-те, а његови унакажени остаци тако остављени.

У оближњем парку неколико дана касније, наићи ћу на бронзану статуу мале девојчице са крпеном лутком у рукама. Уоквирена црним мермером у облику крила лептира, стајала је на обележју налик на надгробни споменик на коме пише „Малишанима убијеним у НАТО агресији 1999”.

Већина света, међутим, не види Србе као жртве већ као починиоце геноцида, што се доказује Опсадом Сарајева и, још више, Сребреницом.

Тринаестог јула 2012. Ерик Марголис (Eric Margolis) је написао:

„Средином 1990-их, свет је окренуо леђа масакрима над муслиманима у Босни. УН нису хтеле да их прогласе геноцидом јер би то захтевало војну интервенцију. Најсрамотније је то што је муслимански свет зажмурио док је скоро 160.000 босанских муслимана убијено, изглађивано и мучено у српским концентрационим логорима. Најмање 10.000 муслиманских девојака и жена је групно силовано, неке у специјалним логорима за силовање.“

Сто шездесет хиљада је огроман број жртава, али колико их је у ствари убијено, а не мучено и изглађивано? Марголис сигурно није мислио да су сви изглађивани, мучени и убијени? То је чудно двосмислен пасус за искусног писца.

У сваком случају, Марголис га је предвидео:

„Опомињао сам 1988. да ће Милошевић направити катастрофу у Босни и у Косови, регији јужне Србије са већинским албанским становништвом. Додуше, увек сам ценио Србе као храбре, интелигентне људе. Али Срби које је Милошевић окупио били су олош из сливника, криминалци, расисти, брутални узгајивачи свиња, фанатични свештеници.“

Осмог децембра 2017. Степски соко (Сејкер/The Saker) је представио потпуно другачију слику:

„Истина је да је тај рат имао све, сваки прљави трик је употребљен против Срба: многобројни лажно инсценирани злочини, псеудо-геноциди, илегалне тајне операције наоружавања терористичких група, јавно достављање оружја територијама под званичним ембаргом, намерни напади на цивиле, коришћење илегалног оружја, коришћење „демилитаризованих зона“ за скривање (до зуба наоружаних) војних одреда – шта год пожелите: све што је одвратно употребљено је против српског народа. Чак је и намерни напад на иначе заштићену новинарску професију сматран потпуно нормалним ако су новинари били Срби. А што с Срба тиче, они су, наравно, били демонизовани. Милошевић је постао „нови Хитлер“ (са Садамом Хусеином) а они Срби који су се латили оружја да одбране своју земљу и породице постали су геноцидни четници“.

Трећег јануара 2019. Степски соко је додао:

„Бригадни генерал Мари Галоа из француске армије осудио је НАТО уништење Југославије, и забележено је да је изјавио да су бесконачне приче о српским зверствима, као што су масовна силовања и опсада Сарајева, фабриковане. Галоа такође тврди да је немачка елита желела да се освети за жесток отпор Срба за време два светска рата, нарочито српских партизана који су задржали немачке дивизије упућене ка Лењинграду и Москви за време операције Барбароса. Иако су непрестано демонизовани, Срби су по много чему највеће жртве балканских ратова оркестрираних од стране НАТО-а, јер је стотине хиљада Срба на силу избачено из Хрватске и са Косова док је Србија претворена у зону слободне паљбе за НАТО током више од 70 дана. Вашингтон је искористио конфликт да би учврстио контролу над својим европским вазалима.“

Родитељи Степског сокола су побегли у Београд као руске избеглице, и чак му је бака била Српкиња, тако да ту постоји снажна емоционално веза, што Степски соко отворено и признаје.

Но ипак, Степски соко је на свом сајту успео да оповргне надуване бесмислице о Сребреници чврстим чињеницама.

Не зна се, чак ни приближно, колико је намерно погубљено, а не страдало у борби, било од Срба или других Муслимана, или ко је умро од глади, самоубиства или болести.

Главни сведок Међународног трибунала за злочине у бившој Југославији, и једини осуђени због непосредног учешћа у сребреничком „геноциду“ није био Србин, већ Хрват из Босне, Дражен Ердемовић.

Двадесет седмог јуна 1996. сам трибунал је прогласио Ердемовића ментално хендикепираним, али га је 5. јула 1996. ипак извео као сведока.

Још невероватније је да је Ердемовић признао да се борио за све три стране у конфликту, Србе, Хрвате и босанске Муслимане. Тип није могао да одлучи кога је покушавао да убије или одбрани.

У замену за сведочење против Срба, Ердемовић је затворен на само пет година, а затим му је додељен нови идентитет и пребачен је у нову земљу, тако да, ко зна, можда сада станује поред тебе као Џон Смит.

То је само комшијска туча, можда помишљате. Кога је брига за Црне Горе? Ја имам сопствене црне гузице да љубим. Већ клечим, газда.

Као и увек, међутим, Балкан нуди много лекција.

Срби нису имали земљу пет векова, а Хрвати су били без државе осам, али нису изгубили снажан осећај за нацију, то јест, свој национализам. То није спорна идеја, већ дубоко присутна нужда, јер како становништво са јединственом историјом, наслеђем и идентитетом може бити без домовине?

У 21. веку, такво племенско размишљање не сматра се само варварским, већ злом, укратко нацизмом, осим у Израелу, наравно. Сећате се гасних комора?

Кад народу заврћу шију, муче га или просто намаме у наднационалан ентитет, исправка, често насилна, је неизбежна, и управо то се догодило, више пута, на Балкану. Здрави узгајивачи свиња згрчили су се против Османа, Аустроугарског царства и комуниста, итд. Зар постоји већи напредак од тог?

Тај урођени национализам може бити прочишћен само када се становништво добро заплаши и/или му се испере мозак да би се одрекло себе, али Срби, и поред свих својих пораза и понижења током векова, нису то никада учинили. То је величанствена лекција.

Ребека Вест:

„Тако су Срби у првој Косовској бици научили значење пораза, не пораза сразмерног целокупном труду, јер су томе често били подучавани током историје, већ потпуног пораза, уништења заједничке воље и сваке појединачне воље. Друга Косовска битка научила их је да се може живети на тако ниском степену постојања да се чак ни пораз не може остварити. Трећа их је научила да чак ни тај ниво није најнижи, и да постоји ништавило за потчињене народе где нема ни победе ни пораза, већ побачаји који би, да је дошло до рођења, довели до таквог стања.“

Непрестано клани, дављени и отписивани, Срби су се поново рађали, захваљујући свом национализму.

Кад су Турци били у Београду, улепшали су град са 273 лепе џамије. Па где су, дођавола? Само једна је остала, нажалост, и Бајракли џамија је замало прошла као и остале кад је 2004. запаљена у знак одмазде за паљење српских цркава на Косову.

Саграђена 1575, елегантна је, интимна и пропорционална. Једино што се не уклапа је џезерски, бетонски минарет, очигледно новијег датума. Унутра, дивио сам се минберима, осмоугаoним дрвеним таблицама с угравираном калиграфијом и, нарочито, каменим, барокним рамовима око неких стихова – леп додир Истока и Запада. Светло је укосо падало кроз високе прозоре. Тамна купола је смиривала.

Ово је активна џамија. Неколико муслимана у оделима врзмали су се напољу, док нису сви отишли, тако да сам могао да им опељешим џамију, да сам хтео, и започнем Трећи светски рат. Изван капије била је стара просјакиња, али и она је нестала, јер сам јој већ дао шездесет центи.

После Бајракли џамије отишао сам у Дукат, турски ресторан, онда у Зеин, либански. Близу је био и арапски Зувар. Иако не тако космополитски као Бусан, савремени Београд није ксенофобични запећак. Кинеска брза храна је на сваком кораку, а постоји чак и кинески тржни центар у Блоку 70 на Новом Београду.

Ово пишем у бару Џиџи Миџи, где се без престанка пушта америчка поп музика. На зидовима су углавном фотографије америчких идола, као што су Хичкок, Дилан, Хендрикс, Буфало Бил, Џек Николсон, Џон Белуши, Ден Ејкројд, Луис Армстронг и Брус Ли (рођен у Сан Франциску, завршио Универзитет Вашингтон, оженио Американку и сахрањен у Сијетлу). Иако се урушава, Америка још увек опчињава. Знаковито, ту је само један Србин, Никола Тесла, и један Рус, Јуриј Гагарин, приказан као обичан безлични астронаут, са цитатом на енглеском, „не видим бога овде горе…“

Ово није туристички кафић, већ клуб Јанка Јанковића на Хаџипоповцу, делу града са једноличним зградама. Плаћам долар и деведест за пола литре Старопрамена, а сендвич с пршутом и гаудом кошта свега два и по долара.

Иако Вијетнам овде нема своју амбасаду, има један Вијетнамац на Београдском универзитету. Живећи овде већ девет година, студирајући да би стекао и другу диплому, овај младић толико воли Србију да је променио име у Јован Златановић. Још је чуднији био Јапанац који се борио са Србима и Русима у Босни. Самопроглашени „јапански четник“, ризиковао је живот одрекавши се плате и цигарa.

Најчудније је можда то што Србија чезне да се придружи Европској унији, али не и НАТО-у, у коме су већ Хрватска, Словенија, Албанија, Северна Македонија и Црна Гора. Сви нагињу ка Западу. Последњи при укрцавању, уживаће у немирној пловидби са великим момцима.

Бомбардујући Србију, Америка је пробудила Русију и Кину, и приморала их да изнова разумеју свет око себе. Све се променило после 1999. Ова мајушна нација опет је играла огромну улогу у поновном обликовању нашег света.

Доспевши на Балкан, Американци овде могу потражити опомене и надахнуће. За пет стотина година, српски народ ће и даље постојати.

Скратио и с енглеског посрбио: Светозар Поштић