Мирослав Здравковић: Поверење у полицију, правни и политички систем у Европи 2013. године

Млади, те давне 2013. су мање веровали у полицију, судство и политику од просека, а са старошћу од 25 до 49 година ово неповерење се појачавало

Извор: N1

Мотив за ову цртицу су ми текст професора др. Јована Душанића објављен на Стању ствари (овде) и вест (овде) о квалитету живота у Београду.

Професора Душанића изузетно поштујем и имао сам пар пута прилику и да слушам, на економском факултету и промоцији књиге Небојше Катића (мислим).

Од 2000. до 2004. године имао сам веру у промену економског система док подаци нису почели да ми буде и сумњу. Та сумња је ескалирала формирањем прво портала економија.орг, а затим и макроекономија.орг. Цена неолибералног концепта реформи било је стварање једне од највећих економских неравнотежа у европској и светској економији, по угледу на покровитеље УК и САД. Последице осећамо и тек ће доћи на наплату.

Амерички председнички избори 2020. представљају тачку на којој се ломи ресуверенизација, чији је представник Трамп, и кородна-хиперглобализација, која се налази иза Бајдена. Ово ми се у мислима меша заједно са старосном структуром у Немачкој, а да бих указао на то да је прецизност информација важна како би се правилно сагледавало стање ствари и процеси, из прошлости и шта нам доноси будућност.

У Немачкој је однос Немаца и странаца 3:1. Међутим, уколико се пажљиво погледа приложена слика лица страног порекла су се готово изједначила са Немцима, код је Немаца двоструко више са 40 година, троструко са 50, пет до десет пута са 60… Колико је мултиетничност у Немачкој већа од индикатора једне четвртине од укупног броја становника?

Али, то је проблем за немачке службе безбедности, што бих своје ограничено време на планети Земљи и тиме оптерећивао.

Након текста о квалитету живота Београђана пожелео сам да проверим чега све има у Евростату тим поводом и дошао до података о поверењу у систем 2013, где има и наших података, и заинтересовао сам се да видим разлике у детаљима, у погледу образовања, старости и на крају и пола, тек да испаднем и полно коректан.

Подаци за Србију из 2013. су далеко од наше стварности, правог стања ствари. То је била прва година након пораза „жутих“ и последица које су они направили у безбедносном, правном и политичком систему. Од тада је криминал готово искорењен, полиција се опходи са нежношћу према грађанима, посебно према омладини која кличе светом Косову, правна држава ради такорећи по принципу 24/7 а политички систем је тако добар и демократија на тако високом нивоу да је готово немогуће пронаћи особу која би критиковала свете истине које се изнесу у јавност. Овакав напредак је мало која држава имала у тако кратком року.

У полицију (4,3) мање поверење у Европи (без података за БиХ, КиМ и Албанију) имали су само становници Бугарске. У правни систем је мање поверење имало пет земаља а у политички систем у 8, ако још увек добро видим.

Прво шта ме је изненадило у овим подацима била је чињеница да на нивоу ЕУ особе са високим образовањем више верују у ова три система него они са нижим степеном образованости, и то важи у свим земљама! Како је ово могуће? Можда због општег осећаја лица са мањим образовањем да живе у неправди у односу на школоване људе? Не знам. Ваљда би основна функција интелектуалаца и факултетски образованих лица требало да буде да све доводе у сумњу?

Већ старосна структура указује на паралелу ових система и бајки. Млади и стари верују у бајке. Млади брзо посумњају и смање поверење, док са старошћу долази и сенилност и срећан заборав на животне сумње и повратак у детињство и далека сећања.

Табела: Мирослав Здравковић/кликните за увећани приказ

У ЕУ, у просеку, млађи од 25 година више верују у системе, у узрасту од 25 до 34 се верује у просеку за све узрасте, а сумња смањује поверење онима у старости од 35 до 64 година. Као и младима, вера у систем се поново враћа око 65 године, и постаје све већа кад се пређе 74 година старости.

Како је у Србији?

Млади, те давне 2013. су мање веровали у полицију, судство и политику од просека, са старошћу од 25 до 49 година ово неповерење се појачавало и још увек је постојало до старости од 64 година. Већ у старости од 65 до 74 година имали смо највеће одступање у Европи у погледу позитивне процене система у односу на просечно за све узрасте (1,3 поена). Старији од 75 година су однели бронзану медаљу у Европи са разликом од 1,7 поена, и већу су имали стари на Кипру и у Немачкој (упоредити са односом Немаца и странаца са приложене слике).

Оваква старосна структура поверења у системе ме подсећа на мој текст овде о томе како би требало да гласају само ови до узраста из кога сам изашао.

Свашта се пажљивим погледом у податке може сазнати. На пример, након Португалије најмање поверење у политички систем имају у Словенији, где се за најмање ситнице дају оставке министара. Наши би рекли „какве будале“.

Али, мисли ми блуде па бих овде да завршим.



Categories: Не само о економији

Tags: , , , ,

Оставите коментар