Духовна герила: Слобода у зомби-демократији

Тврдити да је човечанство пропало уколико је победио Бајден исто је толико непромишљено као мислити да је свет спасен ако је победник Трамп

Фото: Фејсбук страница Spiritual guerilla

Житељи Србије не треба да се узрујавају поводом избора у САД из више разлога.

Први и најочигледнији је: зато што тамо не живе. Истина, није нимало свеједно ко ће владати државом где се налази централа бездушне глобалистичке машине, у последње четири године помало пољуљана. Али, тврдити да је човечанство пропало уколико је победио Бајден исто је толико непромишљено као мислити је свет спасен ако је победник Трамп. О томе ко је на изборима у САД тријумфовао треба да брине амерички народ: нека се тамо свако сада даље бори за свог кандидата и пратећи модел живота какав нуди један или други.

Овдашњим „присталицама“ Бајдена нема сврхе обраћати се, како год да се изборна фарса заврши а постизборни хаос буде развијао. Они су у тој мери огрезли у идеолошку матрицу глобализма да више нису способни за самостално критичко размишљање. „Ратници друштвене правде“ (Social Justice Warriors), верници „политике идентитета“ и активисти „репресивне толеранције“ не да нису „будни“ и свесни као што дубоко верују, већ су одавно у потпуности и неповратно изгубили сопствени верски, национални, локални, породични, родни, полни и сваки други идентитет. Они су буквално НИКО и НИШТА, баш као и њихови ментори, па све и да завладају целим светом.

Симпатизерима Трампа, међутим, вреди се обраћати, нарочито уколико су у њега полагали наду, улагали емоције и посветили му време, горљиво пратећи сваки корак његове борбе против тзв. „дубоке државе“.

Доналд Трамп и Џозеф Бајден током друге дебате, 22. 10. 2020. (Фото: Патрик Семански/АП)

Пре свега, колико год да је предизборних обећања испунио (много више него иједан амерички председник у последњих стотинак година), изневерио је у оном главном: није „исушио мочвару“. По том питању, како год иначе био живахан и енергичан, он се показао неефикасним и немоћним (довољно је сетити се како је сам унапред најављивао и детаљно описао изборну крађу, а да ништа није учинио да је предупреди). Знао је да буде и сиров, али не и суров. Против бескрупулозног противника који ама баш ни од чега не преза, Трамп се није смео борити у рукавицама и по правилима, како год његова реторика знала да буде бритка и духовита. Морао је, по речима Жоржа Димезила, „попримити неке одлике чудовишта“ да би победио чудовишта, али он то није био у стању. Није бар до данас, када је можда прекасно. Дакле, сам је крив за оно што се догађа, па Срби немају никаквог разлога да се због тога секирају.

Осим тога, шта је позитивно српски народ не добио, него само и чуо од Трампа? Ништа. Сакупљајући предизборне поене на пољу спољне политике, смандрљао је састанак председника Србије са премијером тзв. „Косова“, при чему су обе стране са САД потписале сепаратне споразуме без икакве стварне садржине. Потом се Трамп на митинзима пред присталицама хвалио како је „донео мир између Србије и Косова, који су се тамо убијали вековима“ (цитат!!!), што је потпуна бесмислица. Истина, Србима би, на неки ироничан начин, требало да годи што је тај „успех“ помињао упоредо са мировним споразумима између Израела и неких арапских земаља, чиме је „косовско питање“ практично изједначено са „блискоистoчним“. Али, српски народ и без Трампових говора зна да је значај Косова за човечанство колосалан, јер се на том Пољу већ више од шест стотина година у свој јасноћи кристалише борба између Добра и Зла, слободе и ропства, принципа самопотврђивања наспрам самозаборава. Истовремено, Трамп је такође непрестано понављао како би избор Бајдена представљао наставак вођења агресивних ратова САД „у земљама за које никада нисте ни чули!“ (цитат!!!), чиме је самом себи скочио у уста (јер су то управо Блиски Исток и Косово). То што је тиме и нехотице (али исправно) окарактерисао сопствене присталице као ноторне незналице по питањима историје и географије, ништа не мења на ствари.

Догађаји у САД (баш као и исламистички главосек у ЕУ), уместо да Србе растројавају, треба по сваку цену да се сагледају са позитивне стране. То, међутим, никако не треба чинити по формули „дошла маца на вратанца“, „оно што сејеш, то ћеш и пожњети“ или „дошао ђаво по своје“, колико год ове народне мудрости прецизно описивале оно што се збива. Не треба, не само зато што није хришћански (па тиме ни српски) сеирити над било чијом несрећом, него зато што то није ни корисно. А корист од овог хаоса, колико год он претио да преплави планету, састоји се у изванредној прилици да се (додатно) отворе очи и објективно сагледа стварност, па макар она била и ружна и опасна. Дакле, шта се из свега што се збива може закључити?

Светозар Поштић: Избори у САД као почетак краја Империје зла

Демократија је умрла. То се десило одавно, али сада се смрад њене лешине подигао до неба и од њега се не може више побећи (ни маске не помажу). Оно што се сада догађа је њена „зомбификација“: дати целом свету привид да она функционише чак и када се и формално преобраћа у наказну лаж и гнусну диктатуру. Али, сем ако нису угашена, људска чула не варају, као што нису преварила ни данског краљевића из Шекспирове трагедије. Само, сада је све труло, а читав свет је Данска. Мит о Западу на који и последњи Србин (ако није крезуб) треба да оде, а да последњи за собом угаси светло – развејан је заувек! То је фантастичан добитак за српски народ усред свег овог лудила и збрке. Амерички избори (баш као и Западни lockdown) то су показали тако да то и разумом и емоцијама и чулима не осећа само онај ко то намерно неће. Разобличена је највећа (само)обмана модерног Запада: све велике изборне манипулације и крађе, револуције свих боја (мирне и насилне), све могуће медијске лажи и клевете – све се то вратило кући. На питање шта је то „живети као сав нормалан свет“ мора поново да се даје одговор и то прво тамо где је та сумњива (а потом отрцана) синтагма и искована. Можда ће се испоставити да је у САД заиста сада „нормалан“ један добар и жесток грађански рат, а у Европи огорчена (на крају и оружана) борба против ковид-диктатуре санитарног фашизма ЕУ и њених респективних пиона на челу држава-чланица. То је логично да се догоди, то је једина истинска „нова нормалност“. Нема разлога ни за радост, ни за очајање: дешава се оно што треба и што једино и може да се догоди.

Али то није ни детерминизам, ни фатализам. Остаје огромно поље слободе које нико и ништа не може да одузме: ширина људске душе, власт сваког човека над својом свешћу. Избор над изборима увек је сваком на дохват руке: чему ћу посветити своје мисли, коме ћу подарити своја осећања, где ће бити моје благо, а тиме и моје срце?

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla, 5. 11. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Bravo , gerila. fantastican tekst. Ima u ovoj Srbiji pametnih decaka. Dodje mi da se vratim izdaleka ako pocne borba .

  2. Ако да Бог друга америчка револуција ће тећи Духом Светим и у духу човечијем. И што је најчудесније, победа над аждајом и глобалистима је већ добијена – оловком и папиром. И биће потврђена законитом процедуром и применом устава. Јер је вођена личним крстом, жртвом других ради а не жртвовањем других себе ради. И то без капи крви и гомиле новца. Јесте и биће то победа мастилом а не крвљу. А све се ово збива јер Мајка Божија пронађе и охрабри, знано и незнано, све оне који се кају и који ће се тек кајати – у свим народима света.

    6
    1
  3. Da, odlican je onaj koji stoji iza gerile. Svaki tekst ga kida!

Оставите коментар