У црквеним и политичким круговима спекулише се да Вучић не жели ново оглашавање Сабора о КиМ док не заврши посао са правно-обавезујућим споразумом са Приштином
Митрополит Амфилохије (Фото: АФП)
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) био је један од најутицајних архијереја СПЦ после Другог светског рата.
Иако је преминуо у тренутку кад је свима било јасно да је прави победник последњих црногорских парламентарних избора – првих од уласка у НАТО ове бивше југословенске републике – подгорички медији тврде да се у овом тренутку „мало ко усуђује да предвиђа како ће духовно и политички изгледати Црна Гора без њега“.
У СПЦ народ је рекао своје сахраном до сада невиђеном у Црној Гори, док се митрополитовим одласком у Светом архијерејском сабору одмах отворило питање баланса односа „снага“ који ће се најлакше мерити (не)критичким односом Цркве према актуелној власти у Србији и решавању косовског питања.
Иако је Сабор СПЦ у некој врсти сталне предизборне „кампање“ још од доласка покојног патријарха Павла 1990. на њено чело, после избора његовог наследника на трону светог Саве сви догађаји у Цркви посматрани су кроз призму односа између митрополита Амфилохија, патријарха Иринеја и његовог имењака епископа бачког.
После доласка СНС на власт митрополит је био међу најгласнијим критичарима напредњачке политике на КиМ, док су се двојица Иринеја нашла на другој страни и до сада се тихо „гурала“ за место првог Вучићевог сарадника, коме су прошле године додели и највише одликовање СПЦ.
Тренутно стање је да патријарх јавно подржава председникову политику, што покушава да представи као саборску ствар, мада је Сабор до сада три пута саопштио да је против независности, поделе и разграничења на КиМ.
Последњи пут додуше „на мишиће“ и под притиском Вучићеве посете на мајском заседању 2019, од кад се више није састајао.
Фото: ФоНет/ Инфо СПЦ
Патријарх Иринеј и Синод у октобру прошле године одбили су захтев двадесетак српских архијереја, са митрополитом Амфилохијем на челу, за сазивање јесењег Сабора због Вучићевог ордена, КиМ и других незадовољстава радом Синода у коме су обојица Иринеја.
Почетком 2020. исто су прошли и апели Епископског савета ЦГ за одржавање ванредног Сабора због ситуације у ЦГ насталој после доношења спорног Закона о верским слободама.
Сад је пандемија званични разлог одлагања саборског заседања, ког највероватније неће бити до маја 2021, мада су се „синодалци“ недавно згранули кад су на седницу „црквене владе“ банула тројица српских владика из САД тврдећи да су допутовали без проблема.
У црквеним и политичким круговима спекулише се да Вучић не жели ново оглашавање Сабора о КиМ док не заврши посао са правно-обавезујућим споразумом са Приштином.
Наводна „цена“ ћутања врха СПЦ је државни новац за довршетак Светосавског храма на Врачару.
Веза за ту „сарадњу“ челних људи Републике и СПЦ наводно су, како се спекулише у црквеним изворима, патријархов викар епископ ремезијански Стефан (Шарић), духовник новог шефа српске дипломатије Николе Селаковића и патријархов лични секретар Дејан Накић.
Владика Иринеј бачки наизглед је искључен у „завршници“ у Храму, али је јасно да би се обојица Иринеја са митрополитом Амфилохијем у Сабору после недавне победе опозиције у ЦГ теже носила „у заштити српских светиња од Острога до Високих Дечана и Богородице Љевишке“, па и око крунисања радова на Врачару.
Тешко је рећи да ли је баш досадашњи баланс снага у Сабору одржавао патријарха Иринеја на трону, али ће митрополитовим одласком бити јасније ко стоји иза наводне припреме „пуча“ у Патријаршији, коју су здушно потпиривали Вучићеви медији и црквени портали блиски неким синодалцима.
Време и црквене архиве показаће и каква је била митрополитова улога у сменама владика последњих 10 година од како је патријарх Иринеј дошао на чело СПЦ.
Владика Атанасије и Амфилохије (Фото: Митрополија црногорско-приморска)
Ипак, извесно је да је његов ауторитет могао да спречи или бар ублажи евентуална нова уклањања разних неистомишљеника из Сабора, укључујући и критичаре Вучићеве косовске политике, међу којима је најгласнији владика Атанасије (Јевтић), који због статуса „пензионера“ у Сабор може да уђе само по патријарховом и синодском позиву.
Тест за Сабор биће и избор наследника митрополита Амфилохија на „цетињском трону“ о чему су поједини подгорички и београдски медији, уз асистенцију друштвених мрежа почели да спекулишу и пре сахране митрополита Амфилохија са све именима могућих „кандидата“.
Синод је показао тактичност именујући за администратора Митрополије епископа будимљанско-никшићког Јоаникија (Мићовића).
Он можда нема митрополитову харизму, али је међу српским владикама најближи начелу покојног патријарха Павла: „речи благе, аргументи јаки“.
У Црној Гори, а и ван ње многи мисле да је владика Јоаникије прави митрополитов „наследник“, што на друштвеним мрежама није прошло без отварања полемике да ли нови митрополит на Цетињу мора да буде из ЦГ, оглашавања анонимних учених богослова и наводних гласноговорника Синода, који траже и укидање Епископског савета у ЦГ.
Чињеница је да епископски савети не постоје у важећем Уставу СПЦ.
Саборска одлука о њховом стварању донета је после распада СФРЈ, на чијем некадашњем целом простору СПЦ и даље има јурисдикцију, а ради сарадње Цркве са новонасталим државама.
Епископски савет у ЦГ месецима је носио терет борбе против спорног црногорског Закона о слободи вероисповести и вероватно ће и после митрополитове смрти имати утицај на даљи политички развој догађаја у Црној Гори.
Као могући кандидат за Цетиње, на друштвеним мрежама лансиран је и синодалац епископ крушевачки Давид (Перовић).
Наводно има црногорске корене, а јавности је познат по отвореним писмима владици Атанасију у вези са захтевом Синода за уклањање епископа западноамеричког Максима са Православног богословског факултета.
Владика Давид један је од најближих сарадника владике Иринеја бачког, за ког се у СПЦ навелико спекулише да ради на томе да у упражњену Ваљевску епархију доведе свог викара епископа мохачког Исихија (Рогића), због чега наводно последњих месеци често посећују Ваљево, манастир Ћелије и мошти светог Јустина, чијој духовној школи припада заједно са митрополитом Амфилохијем, владиком Атанасијем и из СПЦ искљученим и рашчињеним епископом рашко-призренским Артемијем.
Епископ крушевачки Давид (Перовић) (Фото: Сајт Крушевачке епархије)
Покојни владика ваљевски Милутин (Кнежевић) је прва, а митрополит Амфилохије друга жртва последица короне међу српским архијерејима.
– Спекулације о митрополитовим могућим наследницима су апсолутно непримерене и истовремено показује да многи клирици и верници и у чисто црквеним питањима испољавају секуларну партијско-клановску свест. За то су, на жалост, великим делом криве многе наше владике, због свега оног што се дешавало у СПЦ од 2010. до данас. Да је ова кампања можда свесно покренута од појединих кругова у Цркви и или изван ње, говори чињеница што интернетом кружи тумачење и текст једног од канона Осмог картагенског помесног сабора, по коме администратор не може бити биран за новог епископа упражњене епархије, иако је из садржаја јасно да се то односи на привременог администратора који покушава да задржи упражњену епархију опструкцијом избора новог сталног епископа – каже за Данас Зоран Чворовић, правни историчар и професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу.
Он објашњава да „у СПЦ митрополити уживају само посебно право части, пре свега из историјских разлога, док се по обиму власти не разликују од других епископа и да се бирају на Сабору“.
– Да би се приступило гласању седници Сабора мора да присуствује најмање две трећине чланова, који могу да се јавно и једногласно сагласе око једног кандидата, а ако се то не догоди приступа се тајном гласању, избором једног од три кандидата. У првом кругу је потребна апсолутна већина, док се у другом кругу бира између два кандидата са највећим бројем гласова и тада је потребна релативна већина. Код избора новог епископа, односно митрополита патријарх располаже „златним гласом“ уколико кандидати добију исти број гласова – истиче Чворовић.
Према његовим речима, „рок у коме се мора изабрати нови архијереј упражњене епархије не регулише Устав СПЦ него 25. канон Четвртог васељенског сабора, који одређује рок од три месеца у коме се тај посао мора окончати“.
Он објашњава и да „Митрополија црногорско-приморска формално-правно не ужива никакав специјални статус у односу на друге епархије СПЦ, али да се од обнове јединствене Српске цркве 1920. усталила пракса да Сабор за митрополита црногорско-приморског бира кандидата који је рођен у границама данашње Црне Горе“.
– Митрополит Гаврило (Дожић) рођен је у Пљевљима, Јоаникије (Липовац) у Боки, Данило (Дајковић) у Ријечкој нахији и најзад, митрополит Амфилохије у Морачи. Једини изузетак је био митрополит Арсеније (Брадваревић), Банаћанин који је дошао на трон цетињског митрополита кад су комунисти убили митрополита Јоаникија. Иако сам био и остао жестоки противник даље организационе дезинтеграције СПЦ кроз увођење такозваног митрополитанског система, у потпуности подржавам став да наследник митрополита Амфилохија, према досадашњој доброј пракси, треба да буде родом из Црне Горе. Овакав став проистиче из принципа да је штетно правити компромисе на формално-правном нивоу устројства СПЦ, али је пожељно правити компромисе код избора личности погодне да буде на челу митрополије дуге традиције и са и те како специфичним приликама – каже Зоран Чворовић.
Вучићево (не)мешање
Како Данас незванично сазнаје, мандатар Здравко Кривокапић у петак би требало да Скупштини Црне Горе поднесе захтев за сазивање седнице на којој би поднео експозе о програму експертске владе. Она је коначно договорена прошлог петка после наводног писма које је покојни митрополит оставио Кривокапићу. Данасови извори у Подгорици тврде да осим неколико куртоазних реченица размењених у храму Христовог Васкрсења, Кривокапић и Вучић нису имали никакве разговоре прошлог викенда. Вучић се по доласку у Подгорицу срео са лидерима Демократског фронта у породичној кућу Андрије Мандића. Потом је у интервјуу за ТВ Вијести изјавио да се „не меша у формирање нове владе у Подгорици“, али и да „није сагласан са подршком будућој експертској влади Црне Горе“, коју је тешка срца дао Демократски фронт. Два дана касније Небојша Медојевић, један од лидера Демократског фронта, најавио је да ће поднети оставку на посланичко место кад буде гласање о Кривокапићевој експертској влади. Вучић је у Подгорици обећао нове донације за „Српску кућу“ и улагања у црногорску привреду, али и пре него што се вратио у Београд, Црногорска партија демантовала његове тврдње да је „помагао и Црногорцима и у Малом Иђошу увео црногорску мањинску странку у локалну власт“.
Поштовање
Иако је Небојша Стефановић изјавио да би „за поштовање покојног митрополита Амфилохија било добро да је на сахрани говорио и председник Вучић, што би била и додатна политичка порука“, председник Србије тврди да није тражио да говори. Црквени извори потврђују да Вучић заиста није тражио да се обрати, јер су наводно све жеље званичног Београда ишле преко патријарха Иринеја, коме припада заслуга и за „позив“ председнику Србије да дође на сахрану. Поједини извори спекулишу да је поглавар СПЦ био за то да Вучић говори после њега на митрополитовој сахрани што Епископски савет у ЦГ једногласно одбио.
Владика Јоаникије (Фото: Митрополија црногорско-приморска)
Здравље владике Јоаникија добро
Беране, Београд – Додатним дијагностичким прегледима утврђено је да је здравље владике Јоаникија добро, саопштено је јуче из Епархије будимљанско-никшићке. Информативна служба ове епархије у уторак увече је негирала тврдње појединих црногорских медија да је епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије (Мићовић) позитиван на вирус корона. „Детаљни љекарским прегледи показали су да радиографија плућа не показује промјене, док је након прегледа скенером установљено да владика има минималан фокус запаљења на десном плућном крилу. Спроведено је PCR тестирање, чији се резултат очекује“, наводи се у саопштењу.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Када Мило Ђукановић каже да ће да направи црногорску православну цркву то није пука антисрпска хистерија већ политички програм и тај програм се неће остварити преко Мирашеве секте, него тако што ће, једног дана, неки владика СПЦ, у Црној Гори, затражити аутокефалност, са аргументом да је то сад друга држава и да они хоће своје ствари да уређују без Београда. Уосталом, тако се црквена независност увек и остваривала. Она је увек ишла иза политике и у служби политике.
Већ чујем Србе како вичу: “то код нас не бива, зар да српски владика тражи да одвоји део СПЦ?” Неки људи никад не науче, поготову ако су Срби.
После признања Косова, иста ствар ће бити и тамо. И када Харадинај каже како су православне светиње на Косову исто тако шиптарске колико и српске, ни то није антисрпска хистерија, него је и то политика. Онда ће следити Босна, са истим аргументом. Зар неко мисли да је Запад парчао српски етнички простор да би дозволио културно и духовно јединство Срба? Запад ништа не ради половично и не ради брзо, ако не мора.
Једини начин да се супротставимо овом сценарију јесте да имамо српску власт у Београду, а не власт која је део овог пројекта.
Основна снага Вучићеве власти лежи у томе што га добар део Срба не доживљава као издајника. Он је успео да спроводи политику Чеде Јовановића и Соње Лихт уз подршку радикалског и СПС бирачког тела. Не желим овде да се упуштам у анализу таквих Срба. Можда би неко стручан, г-дин Антонић, на пример, уместо што нам, “у ситна црева”, објашњава перверзије Друге Србије, могао да објасни тај феномен радикалског “национализма” који нам је изнедрио Вучића са све Аном Брнабић. Како било, оно што и лаик може да види је следеће. Најзаслужнији за очување Вучићевог имиџа патриоте јесу СПЦ и Русија, Без њихове отворене подршке Вучићу велико је питање колико би он биоуспешан у представљању себе као чувара српских интереса.
Ја не знам шта мисле српске владике. Ако је тачно да је подршка Вучићевој власти условљена материјаном користи, онда је ситуација безнадежна. Уколико, пак, није, уз сво уважавање да, што рече неко паметан, “попови слабо капирају политику”, мислим да су имали довољно времена да схвате да је њихово дистанцирање од Вучића, ако већ не и отворено анатемисања и Вучића и његове политике, апсолутно потребан, не и довољан, услов да не дође до распада СПЦ.