Узбекистан декретом прелази са ћирилице на латиницу

У најновијем покушају да матерњи језик укорене, а руски потисну, председник је потписао указ како би „натерао” владине службенике да користе узбечки

Тадашњи руски премијер Дмитриј Медведев с узбекистанским колегом Абдулом Арипом у граду Хиви (Фото: EPA-EFE/Ekatherina Shtukina /Sputnik/Government Press Service)

Председник Узбекистана Шавкат Мирзијојев декретом је наложио свеобухватан прелазак узбечког језика са ћирилице на латиницу. Овај несвакидашњи потез чини се мање необичним онима који познају историју ове државе и њену борбу да пронађе властити идентитет после распада Совјетског Савеза.

Досадашња језичка политика осамостаљеног Узбекистана није дала готово никакве резултате, јер се, иако је 1995. године узбечки језик проглашен јединим званичним језиком како би се потиснуло руско наслеђе у новој независној држави, сва државна, културна и институционална комуникација одвија на руском. Сада су државне институције добиле налог да оформе радну групу која ће предати план за свеобухватни прелазак на узбечко писмо засновано на латиници. Такође је зацртано да се државни апарат побрине да се до 2030. године у 80 одсто вртића омогући употреба узбечког језика и повећа фонд часова у школској настави.

У другом делу уредбе захтева се да сви владини службеници до априла идуће године потврде своје знање узбечког језика. Још пре две године Министарство правде је предложило измену закона којом би било предвиђено кажњавање владиних службеника због тога што не користе узбечки језик у писаној документацији. Историјски посматрано, ташкентска елита школована у руским школама деградирала је узбечки језик у пракси у секундарни. Национални језик остао је језик нижих социјалних слојева.

Радна група на Државном универзитету у Ташкенту прошле године је представила коначан нацрт узбечке абецеде засноване на латиничном писму. Абецеда има 30 знакова, од којих 29 слова и апостроф.

Проблем је што је руски језик – језик бизниса, па ће његова улога у корпоративном сегменту овог дела света тешко бити потиснута, јер Узбекистан економски зависи од Русије. Поготово зато што је руско високо образовање и даље на највишој цени: на универзитетима у Русији тренутно борави око 25.000 студената из Узбекистана. У Заједници независних држава, Шангајској организацији за сарадњу, Евроазијској економској унији, Организацији договора о колективној безбедности и другим регионалним савезима – радни језик је такође руски. Цела узбекистанска политичка, пословна и културна елита је стекла образовање на руском језику, а знање руског језика се третира као припадност привилегованој касти.

На узбечком језику још нема довољно добрих уџбеника, јер овај језик није „израстао” у модеран богат језик који се користи у правној и политичкој комуникацији. Лингвисти тврде да савремени узбечки језик неуспешно имитира совјетски узбечки речник и, између осталог, уводи неологизме.

Ова језичка превирања била су последица политичких заокрета ове земље. Деведесетих година прошлог века Узбекистан се приближавао Турској и САД, а од друге половине протекле деценије Руској Федерацији. Тако је спољнополитичка оријентација утицала на језичку политику. Како њихов матерњи језик није укорењен, чак је и учење енглеског језика „омело” развој модерног узбечког језика, па је он остао „замрзнут” и постао симбол „неразвијености”.

Узбеци су писали арапским писмом до касних двадесетих година 20. века, затим су прешли на латиницу, као део шире латинизације турских језика, а онда су Совјети 1940. године увели ћирилицу. И после распада СССР-а ова држава је геополитички лутала: од 1999. до 2005. Узбекистан је био члан Организације за демократију и економски развој (ГУАМ) са седиштем у Кијеву. Овај клуб постсовјетских држава, који укључује Грузију, Украјину, Азербејџан и Молдавију, сматра се антируском и проамеричком структуром. До 2005. године аеродром Карши-Ханабад на југоистоку државе коришћен је као база америчког ваздухопловства. Те године се догодио нови геополитички заокрет: Узбекистан је напустио ГУАМ, постао члан ОДКБ-а, а у бази су Американце заменили Руси. Од 2012. године, међутим, република је суспендовала чланство у ОДКБ-у, а базу користи искључиво ваздухопловство Узбекистана.

У мају 2018. године републичка влада је поново покренула латиничну реформу: власти су одлучиле да одобре нову верзију латинице пре краја 2018. године. Нова латиница подсећа на ону из 1993. године, која се звала „турска” верзија. Општи је закључак да ће ова „нова” верзија латиничног писма „приближити Узбеке абецеди других турских језика”.

Биљана Митриновић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 28. 10. 2020)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , ,

Оставите коментар