Новица Ђурић: Косово је сусрет са собом

Награда „Лазар Вучковић” уручена Новици Ђурићу у Дому културе „Грачаница”

Новица Ђурић (трећи с лева) и писци из Црне Горе испред Грачанице (Фото: Ж. Ракочевић)

Књижевник и новинар „Политике” Новица Ђурић добитник је песничке награде „Лазар Вучковић” коју додељује Установа за новинско издавачку делатност „Панорама – Јединство” из Приштине. Књижевни сусрети се одржавају од 1969. године у знак сећања на прерано преминулог песника Лазара Вучковића који се 1966. године утопио у Охридском језеру са песником Блажом Шћепановићем. Од 1970. на овим сусретима се додељује награда „Лазар Вучковић” за најбољу поезију објављену у часопису „Стремљења”, а Ђурићу је награда уручена у Дому културе „Грачаница”.

„У центру ове поезије је родољубље и стоицизам, светиње и светитељи, али и дом и завичај као стајно место и духовни видиковац”, пише у образложењу жирија који се одлучио за песника из Подгорице и подсетио на Ђурићев богати поетски опус и значајан утицај у савременом стварању на српском језику.

Захваљујући на награди Новица Ђурић је у емотивном обраћању подвукао националну, породичну и личну димензију признања које му је додељено: „Данас се по књигама казују и Вучковић и Шћепановић, али и сви они ’шетачи по сновима’, од Немање до нас, који у овом суровом свету покушавамо поезијом спасити сопствену душу. А када свему наведеном додамо и место које је заметнуло ову вредну награду, онда признање и част која ми је указана светле посебним сјајем.”

Одговарајући на питање новинара о односу косовске идеје, завета и личне поетике и наслеђа, Ђурић их прво види у породици:

‒ Као да чујем мајчину заклетву „рана ми косовских”. Тај магичан скуп речи, од најранијег детињства, будио је у мени свест о Косову и Метохији као светој земљи. Временом је из те синтагме изникао читав универзум карактеристичан за „косовски збег” у Црној Гори. Дакле, Косово и Метохија и Завет косовски, јесу наше трајање и сретање са самим собом, наш смисао и хабитус. Почетак и конац мисли, личне и колективне. А о чему би, у крајњем, „збег” могао певати до о повратку?

Савремена поезија у Црној Гори и њен положај у контексту српског песништва су, према Ђурићевом мишљењу, засновани на разумевању слободе, хришћанства, књижевног наслеђа и идеолошких препрека које се пред њу постављају. Зато је „вихор историје учинио да политика и администрација угледају границу тамо где је никада није било”.

‒ Поезија и уопште истинска уметност то не могу, нити ће икада прихватити. Упркос свим потешкоћама и свакојаким опструкцијама, немам намеру ламентирати над положајем савремене српке поезије у Црној Гори. Док је и једног српског песника на нaшем Косову и Метохији, ми из Црне Горе немамо право на то, колико год било тешко. Српски песници у Црној Гори истрајни су у очувању свог имена и презимена, својих највећих светиња – језика и писма. У одбрани једине и највредније имовине „на руку” су им и Његош, Вук, Матија, Стефан Митров Љубиша, Марко Миљанов, Свети Петар Цетињски и плејада великана наше писане речи којом осветљавамо суморну свакодневицу и растерујемо тмину све агресивније и бруталније глобализације… Невреме буде и прође. Остају песничка сведочења, глас који опомиње и наша света црква у чијем крилу налазимо утеху од разнородних прогона и занемаривања. Песник по природи мора бити субверзиван, мора преиспитивати и неуморно питати. Тешко ономе ко ратује са језиком, књигом, црквом и науком – рекао је Ђурић.

Новица Ђурић је рођен 1956. у Колашину, аутор је више од двадесет књига поезије, прозе, поезије за децу, есеја и интервјуа. Добитник је значајних награда из области књижевности и новинарства. Дописник је „Политике” из Подгорице и председник је Удружења књижевника Црне Горе.

Живојин Ракочевић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 28. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар